SVET DA PRIZNA I OSUDI ZLOČINE

O JASENOVCU 78 GODINA POSLE PROBOJA LOGORAŠA IZ OVOG KONCENTRACIONOG LOGORA

U Beogradu usvojena prva u istoriji Rezolucija o fašističko ustaškom genocidu NDH nad Srbima, Jevrejima i Romima 1941–1945. godine

U Beogradu je, posle dvodnevne konferencije (22. i 23. aprila) održane u organizaciji Instituta za istraživanje Jasenovca (JRI), nevladine organizacije iz Njujorka koja se bavi istorijom genocida Hrvata nad Srbima, Jevrejima i Romima u Drugom svetskom ratu, usvojena prva u istoriji Rezolucija o genocidu NDH nad Srbima, Jevrejima i Romima 1941–1945. Ovaj izuzetno važan čin dogodio se posle čak 78 godina od proboja logoraša iz koncentracionog logora Jasenovac, najznačajnijeg iz sistema ustaških logora u NDH u kome je počinjen genocid nad stotinama hiljada nevinih žrtava, od kojih je ubedljivo najviše Srba. Rezolucija je usvojena u veri da će postati glavni bedem pred pokušajima revizije ustaške genocidne ideologije.
Usvajanju Rezolucije prethodila je 21. godišnja međunarodna naučna konferencija „JRI Dani Jasenovca“, održana u Hotelu M na temu „Glasovi Jasenovca: Saglasni i suprotstavljeni narativi“, koja je privukla istoričare i istraživače iz osam zemalja, uključujući dr Gideona Grajfa (Izrael), dr Rorija Jeomansa (UK), dr Jelenu Guskovu (Rusija), dr Ulriha Šnajdera (Nemačka), dr Normana Markovića (SAD), dr Jovana Pejina (Srbija). Predsedavajući konferenciji je bio profesor Bari Lituči sa Kingsboro koledža u Njujorku, ujedno i osnivač i izvršni direktor JRI. Konferenciju su otvorila dva najpoznatija svetska istoričara iz ove oblasti, dr Vasilije Krestić i pukovnik u penziji Anton Miletić. Prezentacije na teme Šoa (hebrejski izraz za Holokaust) i Samudaripena (romski izraz za žrtve genocida) održali su istoričari Nenad Fogel i dr Dragoljub Acković. Učesnici su se osvrnuli i na revizionistička nastojanja da se umanji i negira pokolj stotina hiljada nevinih žrtava, kao i na napore da se rehabilituje fašistički saradnik i rimokatolički nadbiskup Alojzije Stepinac.
Na konferenciji za novinare održanoj posle usvajanja Rezolucije organizator je pozvao međunarodnu javnost da prizna i osudi zločine ustaško-fašističkog režima Nezavisne Države Hrvatske.
Među brojnim izlaganjima na temu genocida u NDH ovom prilikom izdvojili smo obraćanje ruske naučnice i istoričarke dr Jelene Guskove koje sadrži najvažnije poruke Konferencije.

Jelena GUSKOVA:
ZAŠTO SE JASENOVAC NIKADA VIŠE NE SME PONOVITI

Srbima na Balkanu je dosta teško. Srbi su najveći narod na Balkanu, učinili su mnogo za slovensko jedinstvo, hrabro su se borili protiv osvajača, Turaka, fašista. I pri tome genocid nad srpskim stanovništvom traje nekoliko vekova. Konclogori za Srbe postojali su i u Prvom i u Drugom svetskom ratu.
U Rusiji se ne zaboravljaju događaji iz Drugog svetskog rata, a za nas – Otadžbinskog rata. Mi ćemo se uvek boriti protiv fašizma, protiv ispoljavanja surovosti, nečovečnosti, iživljavanja nad ličnošću, što je bilo karakteristično za naciste. Mi ćemo se uvek sećati žrtava onih godina, poginulih na bojnim poljima ili između zidova koncentracionih logora.
Nikada nećemo zaboraviti zatočenike koncentracionog logora Jasenovac, koji bejaše najveća fabrika smrti na Balkanu za vreme Drugog svetskog rata i zauzimaše teritoriju veću od 240 kvadratnih kilometara. U njemu su hrvatski fašisti – ustaše izmučile oko 700.000 Srba, Jevreja i Cigana (Roma). Po broju žrtava Jasenovac je na trećem mestu u Evropi posle Osvjenćima (nem. Aušvic) i Treblinke. Ali po surovosti, po užasu zverstava, po načinu mučenja i likvidacije zatočenika, ovaj koncentracioni logor ne može se porediti ni sa jednim u vreme Drugog svetskog rata.
U koncentracionom logoru Jasenovac ustaše su mučile i ubijale logoraše noževima, mačevima i sabljama, sekirama, čekićima, metalnim šipkama, motikama, kočevima, kaišima, a bilo je i vešanja i spaljivanja ljudi u gasnim komorama – onesvešćeni i povređeni su gaženi, gušeni, davljeni u Uni i Savi. Zarobljenici su mučeni glađu i žeđu, visokim i niskim temperaturama, teškim fizičkim radovima.
Zašto i danas tolika pitanja o Jasenovcu ostaju sporna, odgovori su sadržani u poglavljima koja slede.

Politika države i Josipa Broza Tita posle 1945. godine
Državna komisija za istraživanje zločina okupatora i njihovih saradnika, formirana nakon Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, došla je do zaključka da je samo u logoru Jasenovac ubijeno od 500.000 do 1.400.000 ljudi. Komisija, koja je ubrzo ukinuta, sakupila je 900.000 izjava o ratnim zločinima i zločincima, ispitala 550.000 svedoka i otkrila 20.000 originalnih nemačkih i hrvtaskih dokumenata.
Radi „mira u kući“ Tito je bio spreman da se „ne priseća“ ustaških zločina za vreme rata. Zbog toga su prilično brzo bile likvidirane sve sreske, opštinske i republičke komisije, kao i Državna komisija za istraživanje zločina okupatora i njihovih pomagača.
Tito je 1962. primio delegaciju iz Jasenovca, razgovor se sveo na Titovu izjavu o tome da se „žrtve Jasenovca moraju posmatrati samo kao žrtve osvete okupatora za ustanak naroda Jugoslavije“. Ali poznata je i poslušnost nekadašnjih srpskih vlasti o pitanju izvršenja Titove volje u vezi sa Jasenovcem. Tada se svima činilo veoma važnim da se ne narušava ravnoteža bratstva i jedinstva između republika i naroda.
Da bi u Hrvatskoj mogli da žive i Srbi i Hrvati, o genocidu nad srpskim narodom u Hrvatskoj bilo je zabranjeno da se govori, pa je Jasenovac postao simbol fašizma uopšte. Ni za vreme socijalizma nikada nije postao pitanje odgovornosti Hrvatske za zločine tokom Drugog svetskog rata. Ako su se plašili srpskog nacionalizma, makedonski su opravdavali mladošću nacije, albanski su pokušavali da ne primete, a hrvatski da opravdaju.

ISTINA KAO VRHUNSKA KATEGORIJA U Rezoluciji se naglašava da kardinal Alojzije Stepinac ne treba da bude rehabilitovan i da kolaboracija katoličkog klera u Holokaustu treba da bude pažljivo analizirana u celosti. Naglašeno je i da svi apolozi i promotori ustaške ideologije ili bilo koje druge vrste fašističke ili nacističke ideologije i prakse treba da budu energično razotkriveni i odbačeni. Učesnici Konferencije u usvojenom dokumentu osuđuju instrumentalizaciju, relativizaciju i iznad svega minimalizaciju broja žrtava genocida u Jasenovcu i u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i zalažu se za najbolje prakse istorijskog istraživanja Holokausta. U Rezoluciji se odbacuje „požurivanje da se sudi o brojevima od strane pojedinaca i organizacija koji se na njih fokusiraju“. Osuđeno je i korišćenje ove teme kao diverzione taktike u političkim diskusijama koje nastoje da poriču ili umanje zločine genocida ustaškog režima. Rezolucijom je zatraženo otvaranje svih dostupnih arhiva radi naučnog istraživanja genocida. Za Rezoluciju je glasao 31 učesnik, dok su dva bila uzdržana.

Nezainteresovanost vlasti nove države Hrvatske posle 1991. godine za istraživanje ovog pitanja
Naime, genocid nad srpskim narodom se nastavlja i posle 1991. Nova postavka muzeja u Jasenovcu čim je otvorena 27. novembra 2006. godine, u osamostaljenoj Hrvatskoj, izazvala je u javnosti oštre reakcije kao „sramna i sramotna“. Radilo se o izostanku geneze ustaštva i NDH, poricanju Jasenovca kao koncentracionog logora genocidnog uništenja i njegovo proglašenje za radni logor, te o višestrukom umanjivanju broja žrtava genocidnog zločina itd. U Muzej u 1990-im godinama nije vraćena oko trećine muzejske građe.

I GENOCID PORED HOLOKAUSTA Tokom glasanja o Rezoluciji preživelo dete logoraš i osnivač i direktor Instituta „Diana Budisavljević“, starina Gojko Mraović Rončević, koji je za vreme Konferencije govorio o stradanju srpske dece u ustaškim logorima i stradanju svoje porodice, zatražio je da pored reči Holokaust koja se odnosi na stradanje Jevreja u tekst bude uneta i reč genocid koja treba da označi i stradanje Srba i Roma. Kao član Komisije koja treba da razmotri primedbe i predloge, naš istoričar dr Aleksandar Stojanović, koji je istovremeno i učesnik Konferencije, obećao je da će se zalagati da primedba Gojka Mraovića Rončevića bude usvojena.

Nezainteresovanost srpskih vlasti za ulazak u konflikt sa susedima o pitanju Jasenovca i zbog mnoštva drugih problema kako u Banjaluci, tako i u Beogradu
Glavno sporno pitanje je – broj žrtava. Po mišljenju Srba u koncentracionom logoru Jasenovac su ustaše lišile života 700.000 nevinih muškaraca, žena i dece: 500.000 Srba, 40.000 Cigana, 33.000 Jevreja i 127.000 antifašista, nezavisno od vere i nacionalnosti. Među ovim žrtvama je i 20.000 dece.
Prema zvaničnim podacima hrvatske istoriografije u logoru je likvidirano od 80.000 do 100.000 ljudi, ali su za poznata smatrali imena samo 73.000 stradalih. Međutim, svake se godine broj srpskih žrtava u tvrdnjama Hrvata smanjuje. U poslednje vreme Hrvati čak pominju broj od 20.000 do 45.000 ubijenih.
U poslednjem ratu u BiH (1992–1995) ubijanje Srba je nastavljeno. Oblici i forme su isti – ili posle zarobljavanja, kod kuće ili u stanu, na radnom mestu, u borbi, u drugim situacijama. Bilo je i logora, mesta masovnog stradanja pripadnika srpskog naroda. Po dokumentima Saveza logoraša RS u BiH je bilo 412 logora za Srbe. Sarajevo je posebna priča. Više od 10.000 ljudi je prošlo kroz 139 logora u Sarajevu i okolini.

I NJUJORK I BEOGRAD Nakon neprimerene Konferencije „Blaženi Alojzije Stepinac – svedočanstvo vere, posvećenosti i nade“, prof. Bari Lituči, koji već 21 godinu zaredom u Njujorku obeležava Dan sećanja na Jasenovac, uputio je u ime JRI najpre protest predsednici Evropskog parlamenta. A na Upravnom odboru JRI ove godine doneta je odluka da u znak solidarnosti s poslednjim ešelonom jasenovačkih mučenika, nekolicinom još živih koji su bili deca logoraši, svoju 21. naučnu konferenciju ne održe u Njujorku, već da dođu u Beograd i podignu „naučni bedem pred revizijom istorije o ustaškom genocidu u Jasenovcu“.

Na pitanje zašto genocid nad Srbima na Balkanu traje do danas, prvi odgovor je postojanje mržnje prema Srbima koja svoje korene ima ne samo kod Hrvata. Odavno je, na primer, poznata germanska mržnja prema Srbima. Nemački ambasador u Beču je 30. juna 1914. godine poslao izveštaj u kom je stajalo da Beč želi „jednom i zauvek da se obračuna sa Srbima“. A Vilhelm je napisao: „Sad ili nikad“! A ispod toga se izrazio još određenije: „Sa Srbima treba završiti i to baš sada.“
Francuski general Pjer-Mari Galoa je pisao da je 1976. i 1977. tadašnji nemački ministar odbrane Žozef Štraus, prilikom diskusija o konkretnim jugoslovenskim problemima, u uskom krugu evropskih kolega govorio da je „želja Nemačke da se osveti Srbima koji su dva puta, 1914–1918. i 1939–1945. stali na stranu saveznika i protiv nje…“
Objašnjenje je i u činjenici da nacizam danas podiže glavu širom Evrope, posle vatre koju su u Ukrajini zapalile SAD. Drva u tu vatru bacaju mnoge evropske zemlje, uključujući i Nemačku, jer je ta vatra usmerena protiv Rusije. To i Srbe, koji podržavaju Ruse, dovodi u opasnost. U Hrvatskoj se vojnici vaspitaju na tradiciji ustaštva. Evo šta danas pevaju u hrvatskoj vojsci:

Evo zore, evo dana, evo Ljube i Bobana.
Jure zove, Boban viče – evo mene poglavniče!
Na vrh gore Trebevića, u logoru Francetića
U logoru Jure sjedi, svojoj vojsci on besjedi.
Oj, ustaše, braćo mila, duboka je voda Drina.
Drinu ćemo pregaziti, a Srbiju zapaliti.
Kad je Drinu pregazio, u nogu je ranjen bio.
On ne kliče ajme meni, već on kliče Za dom spremni!

Glavni problem nije što se događaji iz Drugog svetskog rata zaboravljaju nego to što postoje zemlje i ljudi koji uporno rade na stvaranju drugačijeg narativa i falsifikovanju istorije. Postoje države koje podstiču ponovnu dominaciju fašizma. I ta bolest se širi.
Govoreći danas o opasnosti od nacizma, moramo učiniti sve da logori za Srbe u periodu 1991–1995. budu poslednji u njihovoj istoriji. Zato moramo ostati jaki u borbi za istinu. Ne smemo zaboraviti zverstva fašizma. Moramo obnoviti sistem međunarodnog prava i sistem kažnjavanja nacista. Za to se danas bori Rusija. O tome danas govorimo na našoj konferenciji. Treba obnoviti istinu o Jasenovcu, o zločinima fašista i ustaša. Mi, naučnici i javne ličnosti, moramo uporno da se odupremo sistemu unipolarnog sveta dokumentima, snagom reči i ubeđivanja. Mi, naučnici, treba da ojačamo svoju odlučnost da završimo istraživanje stradanja Srba, Jevreja i Cigana i u Jasenovcu i u 1990-im godinama. Pitam: Gde je danas u Beogradu Muzej zločina nad Srbima? Ili Muzej stradanja Srba? Srbi ponovo ćute, ali sada zbog Evropske unije…
Potrebno je da se ljudi sećaju zverstava fašizma, da budu oprezni i da mogu da se suprotstave nasilju. Ko istoriju zaboravlja ona mu se ponavlja. Rusija se seća Jasenovca i uloge Srba u našoj slovenskoj istoriji.
Ko će spasavati planetu od nacizma ovoga puta? Ponovo Rusi i Srbi. Težak je posao, ali slavan sa istorijskog gledišta.