СТРАХ ОД РЕФЕРЕНДУМА

Због чега се проевропска опозиција толико плаши референдума, када је то најдемократскији могући начин изражавања народа о неком питању?

Брисел и државе чланице „демократске породице“, опште је познато, већ деценијама имају озбиљан проблем с референдумима, а вала и с поштовањем воље грађана исказане на тим изјашњавањима.
Тако су, на пример, Французи и Холанђани на референдумима у мају и јуну 2005. гласали против такозваног Европског устава, после чега су све остале чланице Европске уније (осим Луксембурга) одустале од одржавања истих. Уместо тога, европски лидери су „повукли ручну“ и узели време за размишљање о томе како да превазиђу ову препреку на путу за остваривање чвршћег унијског јединства. Формирана је „група мудраца“ сачињена од високих европских политичара, бивших премијера, министара и чланова Европске комисије која се први пут састала 30. септембра 2006. у Риму. Резултат је био својеврсни договор типа „није шија него врат“ представљен као „Лисабонски споразум“, којим су на мала врата уведене раније одбачене промене. Референдум о „Лисабонском споразуму“ одржан је 2008. у Ирској и – одбачен, али су „мудри политичари“ затражили од народа да „размисли поново“ и на гласању 2009. добијен је тражени резултат.
Интересантан пример референдума проблематичних за Брисел је и онај грчки о мерама штедње из јула 2015. године, када је народ јасно одбацио захтеве ЕУ, али је власт Алексиса Ципраса одлучила да се о ову вољу оглуши и увела још строже затезање каиша. Трећи пример је свакако брегзит, који је, за разлику од овог грчког, морао бити испоштован, али је задао озбиљне проблеме политичким и пословним елитама и у Бриселу, и у Лондону.
После овако горких искустава како да проевропски политичари не упадну у психозу када су у питању референдуми, јер кога змија уједе и гуштера се плаши? Кога, онда, може да чуди готово панична реакција наших европејаца на помен референдума о такозваном француско-немачком, то јест европском плану за Косово и Метохију? Може ли икоме чудно деловати писање листа „Данас“ да су „представници проевропске опозиције сагласни да је иницијатива Народне странке за расписивање референдума о прихватању међународног споразума о Косову, коју су недавно у Охриду прихватили и Србија и ’Косово’ бесмислена, непотребна као и да изражава антиевропско расположење политичке опције на чијем је челу Вук Јеремић“.
Када не бисмо имали у виду примере с почетка текста, морали бисмо да се запитамо како то захтев за референдумом о питању највишег могућег националног интереса може бити „бесмислен“, „непотребан“ и, у крајњој линији, „антиевропски“. Али ако их узмемо у обзир, постаје нам јасно зашто једној „ултрадемократској“ политичарки, каква је Мариника Тепић, идеја о народном изјашњавању о овом плану звучи као „референдум о престанку приступних преговора са ЕУ“.
У ствари, Мариника Тепић је сасвим у праву када то каже, али је питање зашто би бесмислен и непотребан био референдум о наставку „европске интеграције“ Србије по цену одрицања од Косова и Метохије? Идеја о неопходности учлањења Србије у Европску унију без јасног народног изјашњавања о томе, односно упркос јасном народном изјашњавању о томе, има исто онолико демократског капацитета колико је имала и одлука управо пораженог „господара“ Црне Горе Мила Ђукановића о приступању његове републике НАТО-у без свенародног демократског изјашњавања о том питању. Уосталом, исту количину демократског капацитета има и понашање Брисела спрам његовим интересима супротстављеним референдумима. Нема разлике.
Изванредан демократски капацитет показао је с овим у вези и један од лидера коалиције „Морамо“, односно иницијативе „Не давимо Београд“ Радомир Лазовић. Човек који предводи групу људи што се номинално залажу за то да се највећи део одлука доноси на најнижем могућем нивоу, и који нас удавише (ироније ли) причама о томе да грађани треба да одлучују о овоме и о ономе, у овом случају има сасвим супротно мишљење, па каже да је „предлог за референдум пребацивање одговорности на грађане и избегавање да се стварно бавимо побољшањем односа два народа без чијег суживота не може бити будућности на Косову“. Грађани треба да одлучују о експлоатацији литијума, али не и о плану за решавање судбине Косова и Метохије? Уосталом, није ли аксиом да већа права подразумевају и већу одговорност? Није ли шизофрено онда бити против „пребацивања одговорности“, или давања права грађанима да се изјасне?
Задивљујући (или застрашујући) је и демократски капацитет лидера Покрета слободних грађана Павла Грбовића, који каже да је „нормализација односа апсолутни императив“, те да је „наша политичка обавеза да имплементирамо европски план за Косово уколико желимо да постанемо чланица ЕУ“, па „из тог разлога неће учествовати у процесу прикупљања потписа“ за референдум. Покрет слободних грађана чини се превише олако барата речима као што су „императив“ и „обавеза“ да би оправдао такав назив. При томе, ти „императиви“ и „обавезе“ не произлазе из народне воље него из Брисела. Штавише, чини се да су директно супротстављени народној вољи, па због тога неће учествовати у прикупљању потписа зарад изражавања народне воље. Колико је само замршено све то с демократским капацитетима и њиховом супротстављању демосу…