STRAH OD REFERENDUMA

Zbog čega se proevropska opozicija toliko plaši referenduma, kada je to najdemokratskiji mogući način izražavanja naroda o nekom pitanju?

Brisel i države članice „demokratske porodice“, opšte je poznato, već decenijama imaju ozbiljan problem s referendumima, a vala i s poštovanjem volje građana iskazane na tim izjašnjavanjima.
Tako su, na primer, Francuzi i Holanđani na referendumima u maju i junu 2005. glasali protiv takozvanog Evropskog ustava, posle čega su sve ostale članice Evropske unije (osim Luksemburga) odustale od održavanja istih. Umesto toga, evropski lideri su „povukli ručnu“ i uzeli vreme za razmišljanje o tome kako da prevaziđu ovu prepreku na putu za ostvarivanje čvršćeg unijskog jedinstva. Formirana je „grupa mudraca“ sačinjena od visokih evropskih političara, bivših premijera, ministara i članova Evropske komisije koja se prvi put sastala 30. septembra 2006. u Rimu. Rezultat je bio svojevrsni dogovor tipa „nije šija nego vrat“ predstavljen kao „Lisabonski sporazum“, kojim su na mala vrata uvedene ranije odbačene promene. Referendum o „Lisabonskom sporazumu“ održan je 2008. u Irskoj i – odbačen, ali su „mudri političari“ zatražili od naroda da „razmisli ponovo“ i na glasanju 2009. dobijen je traženi rezultat.
Interesantan primer referenduma problematičnih za Brisel je i onaj grčki o merama štednje iz jula 2015. godine, kada je narod jasno odbacio zahteve EU, ali je vlast Aleksisa Ciprasa odlučila da se o ovu volju ogluši i uvela još strože zatezanje kaiša. Treći primer je svakako bregzit, koji je, za razliku od ovog grčkog, morao biti ispoštovan, ali je zadao ozbiljne probleme političkim i poslovnim elitama i u Briselu, i u Londonu.
Posle ovako gorkih iskustava kako da proevropski političari ne upadnu u psihozu kada su u pitanju referendumi, jer koga zmija ujede i guštera se plaši? Koga, onda, može da čudi gotovo panična reakcija naših evropejaca na pomen referenduma o takozvanom francusko-nemačkom, to jest evropskom planu za Kosovo i Metohiju? Može li ikome čudno delovati pisanje lista „Danas“ da su „predstavnici proevropske opozicije saglasni da je inicijativa Narodne stranke za raspisivanje referenduma o prihvatanju međunarodnog sporazuma o Kosovu, koju su nedavno u Ohridu prihvatili i Srbija i ’Kosovo’ besmislena, nepotrebna kao i da izražava antievropsko raspoloženje političke opcije na čijem je čelu Vuk Jeremić“.
Kada ne bismo imali u vidu primere s početka teksta, morali bismo da se zapitamo kako to zahtev za referendumom o pitanju najvišeg mogućeg nacionalnog interesa može biti „besmislen“, „nepotreban“ i, u krajnjoj liniji, „antievropski“. Ali ako ih uzmemo u obzir, postaje nam jasno zašto jednoj „ultrademokratskoj“ političarki, kakva je Marinika Tepić, ideja o narodnom izjašnjavanju o ovom planu zvuči kao „referendum o prestanku pristupnih pregovora sa EU“.
U stvari, Marinika Tepić je sasvim u pravu kada to kaže, ali je pitanje zašto bi besmislen i nepotreban bio referendum o nastavku „evropske integracije“ Srbije po cenu odricanja od Kosova i Metohije? Ideja o neophodnosti učlanjenja Srbije u Evropsku uniju bez jasnog narodnog izjašnjavanja o tome, odnosno uprkos jasnom narodnom izjašnjavanju o tome, ima isto onoliko demokratskog kapaciteta koliko je imala i odluka upravo poraženog „gospodara“ Crne Gore Mila Đukanovića o pristupanju njegove republike NATO-u bez svenarodnog demokratskog izjašnjavanja o tom pitanju. Uostalom, istu količinu demokratskog kapaciteta ima i ponašanje Brisela spram njegovim interesima suprotstavljenim referendumima. Nema razlike.
Izvanredan demokratski kapacitet pokazao je s ovim u vezi i jedan od lidera koalicije „Moramo“, odnosno inicijative „Ne davimo Beograd“ Radomir Lazović. Čovek koji predvodi grupu ljudi što se nominalno zalažu za to da se najveći deo odluka donosi na najnižem mogućem nivou, i koji nas udaviše (ironije li) pričama o tome da građani treba da odlučuju o ovome i o onome, u ovom slučaju ima sasvim suprotno mišljenje, pa kaže da je „predlog za referendum prebacivanje odgovornosti na građane i izbegavanje da se stvarno bavimo poboljšanjem odnosa dva naroda bez čijeg suživota ne može biti budućnosti na Kosovu“. Građani treba da odlučuju o eksploataciji litijuma, ali ne i o planu za rešavanje sudbine Kosova i Metohije? Uostalom, nije li aksiom da veća prava podrazumevaju i veću odgovornost? Nije li šizofreno onda biti protiv „prebacivanja odgovornosti“, ili davanja prava građanima da se izjasne?
Zadivljujući (ili zastrašujući) je i demokratski kapacitet lidera Pokreta slobodnih građana Pavla Grbovića, koji kaže da je „normalizacija odnosa apsolutni imperativ“, te da je „naša politička obaveza da implementiramo evropski plan za Kosovo ukoliko želimo da postanemo članica EU“, pa „iz tog razloga neće učestvovati u procesu prikupljanja potpisa“ za referendum. Pokret slobodnih građana čini se previše olako barata rečima kao što su „imperativ“ i „obaveza“ da bi opravdao takav naziv. Pri tome, ti „imperativi“ i „obaveze“ ne proizlaze iz narodne volje nego iz Brisela. Štaviše, čini se da su direktno suprotstavljeni narodnoj volji, pa zbog toga neće učestvovati u prikupljanju potpisa zarad izražavanja narodne volje. Koliko je samo zamršeno sve to s demokratskim kapacitetima i njihovom suprotstavljanju demosu…