PRAVO LICE RATA

U ovom i minulom 20. veku bilo je mnogo stravičnih pogroma i zločina nad pravoslavljem i pravoslavnim crkvama. Model ponašanja nacifašističkog režima Zelenskog u Ukrajini primenjivan je u ustaškoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Primenjivale su ga okupatorske fašističke vlasti na teritoriji Rusije i Jugoslavije

Već nekoliko stotina dana traje rat u Ukrajini. Počelo je kao specijalna vojna operacija koja se pretvorila u rat Zapada i Ukrajine protiv Rusije. Na ukrajinskom tlu i uz stradanje Ukrajinaca i Rusa. Dešavanja na ratištu pomno se prate iz dana u dan jer to je užasno lice rata. Sada postaju i sve jasniji uzroci ovog rata. I prava lica onih koji su rat izazvali i uzrokovali. Već smo pisali i govorili u „Pečatu“ o javnim priznanjima o pripremi ovog sukoba od strane Merkelove, Olanda i brojnih saučesnika u tom poslu, te prevarantskih mirovnih sporazuma kojima je Rusija direktno obmanjivana i podlo zavaravana. Sada su nam na uvidu i američki poverljivi dokumenti (na pomolu je neki novi Vikiliks) koji svedoče o dubokom učešću ove velesile u ratu u Ukrajini.
I da nije ovih uvida, sve je jasno otkad smo se suočili s besprimernim oružanim napadom nacifašističkog režima Zelenskog na drevnu Kijevsko-pečersku lavru, najveću pravoslavnu svetinju na tlu Ukrajine. Bio je to vojni i policijski napad na pravoslavne monahe, koje su maltretirali, hapsili i silom izbacivali iz ovog hrama, ali i brojnih drugih širom Ukrajine. Terorisan je besprimerno verni narod koji se molio Bogu. Sve je to podsećalo i na albanski pogrom 17. marta 2004. na Kosovu i Metohiji. I na buduće pogrome koje će nesumnjivo Albanci primenjivati na KiM kao što svakodnevno čine.
U ovom i minulom 20. veku bilo je mnogo stravičnih pogroma i zločina nad pravoslavljem i pravoslavnim crkvama. Model ponašanja nacifašističkog režima Zelenskog u Ukrajini primenjivan je u ustaškoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Primenjivale su ga okupatorske fašističke vlasti na teritoriji Rusije i Jugoslavije. Poznati su pokušaji pravljenja veštačkih pravoslavnih crkava i u Rusiji i u Jugoslaviji, tačnije u Hrvatskoj, pa i Crnoj Gori. I uvek se to završavalo neuspešno, ali uz velika stradanja i mnogobrojne žrtve.
Ne mogu se zaobići ni komunistički pogromi nad sveštenstvom SPC u Srbiji, Crnoj Gori i ostatku Jugoslavije. Ubijen je crnogorski mitropolit. Pamte se oni „meki“ pokušaji da se od manastira naprave narodni muzeji, te da se tako nasilno sekularizuju duhovno nasleđe i uporišta naše duhovnosti. Takvi su i pokušaji da se u lažnoj državi Kosovo od naših srpskih duhovnih središta naprave objekti albanske kulture koji se danas odvijaju a uvek uz ćutanje ili direktnu podršku Zapada.
Sada je jasno da je Đukanovićev zakon o crkvenoj imovini i sve ono što je proisticalo iz njega bilo samo primena jedinstvenog šablona koji je skovan na političkom Zapadu i danas se posle neuspeha u Crnoj Gori primenjuje u Ukrajini. Nažalost, uz svesrdnu pomoć vaseljenskog patrijarha Vartolomeja, koji je postao puka marioneta u američkim rukama. To je pravo lice rata koji se vodi na bojnom polju, to su njegovi pravi uzroci i osnovna inspiracija. Na tome se prelama stara zapadna civilizacija i iz ovih procesa se rađa neka moćna alternativa koja je još neprepoznatljiva i na neki način nejasna a u kojoj učestvuje dve trećine čovečanstva.
Međutim, teško da će ta moćna i još nejasna alternativa „stati“ u bipolarni svet Amerike i Kine, na šta se klade toliki eksperti i analitičari koji u poslednjih trideset godina ništa nisu ni pogodili ni predvideli, ali ih nadmenost stručnih i visokoučenih ljudi ne napušta. Pun ih je Zapad, a još više Srbija.

U Crnoj Gori su veličanstvene litije i verni narod sačuvali Crkvu, pravoslavlje i srpski narod. Tu je pao montenegrinski režim i antisrpski komitizam kao neki mutant kvaziideologija. Milatovićeva pobeda na predsedničkim izborima je pre svega posledica ovog događaja. Pre svega i presudno zbog toga. To je pravo lice ove pobede, a sve drugo su samo izvedenice ma koliko bile naizgled važne. Ostaje da se vidi da li će biti sposobnosti da se ovo shvati ili će se istorija ironično poigrati s nama, ali i s novim vladarima Crne Gore.
Džejms Rubin je po nalogu Bajdena i Blinkena upravo došao u Podgoricu da ponovo podeli narod Crne Gore i dao preporuku da se vlasti opet svom snagom obruše na SPC kao najveću opasnost.
S pravom je naš patrijarh Porfirije, povodom napada na Kijevsku lavru, rekao: „Najavljen je i vrhunac terora, verna repriza sovjetskog gonjenja Crkve.“
Evo malog podsećanja na to iskustvo. Ali i podsećanja na to da se i najtvrđi ideološki ljudi mogu promeniti ako je to za dobro naroda i njegovog opstanka. A nauk bi to mogao biti mnogim ljudima danas pogotovo jer ovo vreme nije sklono čvrstim uverenjima a još manje ideologijama.
Poznato je da niko tako ogoljeno i brutalno nije radio protiv Ruske pravoslavne crkve kao Vladimir Iljič Lenjin. Njegova Direktiva od 1. maja 2019. glasi: „U skladu sa odlukom V. C. I. K. Sov. Nar. Komesara potrebno je što pre završiti sa popovima i religijom. Popove treba hapsiti kao kontrarevolucionare i sabotere, streljati nepoštedno i svuda. I što je moguće više. Crkve podležu zatvaranju. Prostorije hramova zapečatiti i pretvoriti u skladišta.“ Ili Lenjinova direktiva od 19. marta 1922: „Mi moramo baš sada da stupimo u najodlučniju i nepoštednu borbu sa crnostotinaškim sveštenstvom i da ugušimo njegov otpor sa takvom surovošću da je ne zaborave u toku nekoliko decenija. Što veći broj predstavnika reakcionarnog sveštenstva i reakcionarne buržoazije uspemo tim povodom da streljamo, tim bolje.“
Već tridesetih godina Staljin je pristupio reviziji ove Lenjinove politike, sudeći po dokumentima koje je obelodanila i tumačila velika ruska istoričarka Natalija Naročnicka. Pomenuta Lenjinova Direktiva se ukida. I po „dokumentima čini se oštar zaokret od lenjinističke ratoborne ateizacije stanovništva i kulture u zemlji u kojoj su tri četvrtine stanovništva bili vernici“.
I takva, boljševički tvrdokorna vlast imala je snage da spozna snagu ruskog naroda i moć Ruske pravoslavne crkve. „Ta promena, kako sada postaje poznato iz dokumenata, nije se desila u završnom periodu rata, navodno prinudno, čak ni u momentu epohalnog noćnog susreta u Kremlju Staljina sa trojicom mitropolita RPC, 4. septembra 1943, nego znatno ranije.“
Te, pomenute noći, Staljin je RPC vratio saborne crkve u gradovima i crkve u selima. Sinodu su predate sve prostorije Donskog manastira. Crkva koja je ponudila otadžbini u ratu milion rubalja sakupljene pomoći je zauzvrat dobila od SSSR-a 500 miliona rubalja i svoju štampariju i list.
Po zapisima Jurija Borojeva, Staljin je nekom prilikom jednom od mitropolita koji je kasnije postao patrijarh RPC rekao: „Nismo uspeli da likvidiramo crkvu, a crkva nije uspela da likvidira boljševike. Sada moramo da sarađujemo kako bismo pobedili neprijatelja.“ I pobedili su.
Pametnom pouku i naravoučenije nije teško razumeti i shvatiti.