ПРАВО ЛИЦЕ РАТА

У овом и минулом 20. веку било је много стравичних погрома и злочина над православљем и православним црквама. Модел понашања нацифашистичког режима Зеленског у Украјини примењиван је у усташкој Независној Држави Хрватској. Примењивале су га окупаторске фашистичке власти на територији Русије и Југославије

Већ неколико стотина дана траје рат у Украјини. Почело је као специјална војна операција која се претворила у рат Запада и Украјине против Русије. На украјинском тлу и уз страдање Украјинаца и Руса. Дешавања на ратишту помно се прате из дана у дан јер то је ужасно лице рата. Сада постају и све јаснији узроци овог рата. И права лица оних који су рат изазвали и узроковали. Већ смо писали и говорили у „Печату“ о јавним признањима о припреми овог сукоба од стране Меркелове, Оланда и бројних саучесника у том послу, те преварантских мировних споразума којима је Русија директно обмањивана и подло заваравана. Сада су нам на увиду и амерички поверљиви документи (на помолу је неки нови Викиликс) који сведоче о дубоком учешћу ове велесиле у рату у Украјини.
И да није ових увида, све је јасно откад смо се суочили с беспримерним оружаним нападом нацифашистичког режима Зеленског на древну Кијевско-печерску лавру, највећу православну светињу на тлу Украјине. Био је то војни и полицијски напад на православне монахе, које су малтретирали, хапсили и силом избацивали из овог храма, али и бројних других широм Украјине. Терорисан је беспримерно верни народ који се молио Богу. Све је то подсећало и на албански погром 17. марта 2004. на Косову и Метохији. И на будуће погроме које ће несумњиво Албанци примењивати на КиМ као што свакодневно чине.
У овом и минулом 20. веку било је много стравичних погрома и злочина над православљем и православним црквама. Модел понашања нацифашистичког режима Зеленског у Украјини примењиван је у усташкој Независној Држави Хрватској. Примењивале су га окупаторске фашистичке власти на територији Русије и Југославије. Познати су покушаји прављења вештачких православних цркава и у Русији и у Југославији, тачније у Хрватској, па и Црној Гори. И увек се то завршавало неуспешно, али уз велика страдања и многобројне жртве.
Не могу се заобићи ни комунистички погроми над свештенством СПЦ у Србији, Црној Гори и остатку Југославије. Убијен је црногорски митрополит. Памте се они „меки“ покушаји да се од манастира направе народни музеји, те да се тако насилно секуларизују духовно наслеђе и упоришта наше духовности. Такви су и покушаји да се у лажној држави Косово од наших српских духовних средишта направе објекти албанске културе који се данас одвијају а увек уз ћутање или директну подршку Запада.
Сада је јасно да је Ђукановићев закон о црквеној имовини и све оно што је проистицало из њега било само примена јединственог шаблона који је скован на политичком Западу и данас се после неуспеха у Црној Гори примењује у Украјини. Нажалост, уз свесрдну помоћ васељенског патријарха Вартоломеја, који је постао пука марионета у америчким рукама. То је право лице рата који се води на бојном пољу, то су његови прави узроци и основна инспирација. На томе се прелама стара западна цивилизација и из ових процеса се рађа нека моћна алтернатива која је још непрепознатљива и на неки начин нејасна а у којој учествује две трећине човечанства.
Међутим, тешко да ће та моћна и још нејасна алтернатива „стати“ у биполарни свет Америке и Кине, на шта се кладе толики експерти и аналитичари који у последњих тридесет година ништа нису ни погодили ни предвидели, али их надменост стручних и високоучених људи не напушта. Пун их је Запад, а још више Србија.

У Црној Гори су величанствене литије и верни народ сачували Цркву, православље и српски народ. Ту је пао монтенегрински режим и антисрпски комитизам као неки мутант квазиидеологија. Милатовићева победа на председничким изборима је пре свега последица овог догађаја. Пре свега и пресудно због тога. То је право лице ове победе, а све друго су само изведенице ма колико биле наизглед важне. Остаје да се види да ли ће бити способности да се ово схвати или ће се историја иронично поиграти с нама, али и с новим владарима Црне Горе.
Џејмс Рубин је по налогу Бајдена и Блинкена управо дошао у Подгорицу да поново подели народ Црне Горе и дао препоруку да се власти опет свом снагом обруше на СПЦ као највећу опасност.
С правом је наш патријарх Порфирије, поводом напада на Кијевску лавру, рекао: „Најављен је и врхунац терора, верна реприза совјетског гоњења Цркве.“
Ево малог подсећања на то искуство. Али и подсећања на то да се и најтврђи идеолошки људи могу променити ако је то за добро народа и његовог опстанка. А наук би то могао бити многим људима данас поготово јер ово време није склоно чврстим уверењима а још мање идеологијама.
Познато је да нико тако огољено и брутално није радио против Руске православне цркве као Владимир Иљич Лењин. Његова Директива од 1. маја 2019. гласи: „У складу са одлуком В. Ц. И. К. Сов. Нар. Комесара потребно је што пре завршити са поповима и религијом. Попове треба хапсити као контрареволуционаре и саботере, стрељати непоштедно и свуда. И што је могуће више. Цркве подлежу затварању. Просторије храмова запечатити и претворити у складишта.“ Или Лењинова директива од 19. марта 1922: „Ми морамо баш сада да ступимо у најодлучнију и непоштедну борбу са црностотинашким свештенством и да угушимо његов отпор са таквом суровошћу да је не забораве у току неколико деценија. Што већи број представника реакционарног свештенства и реакционарне буржоазије успемо тим поводом да стрељамо, тим боље.“
Већ тридесетих година Стаљин је приступио ревизији ове Лењинове политике, судећи по документима које је обелоданила и тумачила велика руска историчарка Наталија Нарочницка. Поменута Лењинова Директива се укида. И по „документима чини се оштар заокрет од лењинистичке ратоборне атеизације становништва и културе у земљи у којој су три четвртине становништва били верници“.
И таква, бољшевички тврдокорна власт имала је снаге да спозна снагу руског народа и моћ Руске православне цркве. „Та промена, како сада постаје познато из докумената, није се десила у завршном периоду рата, наводно принудно, чак ни у моменту епохалног ноћног сусрета у Кремљу Стаљина са тројицом митрополита РПЦ, 4. септембра 1943, него знатно раније.“
Те, поменуте ноћи, Стаљин је РПЦ вратио саборне цркве у градовима и цркве у селима. Синоду су предате све просторије Донског манастира. Црква која је понудила отаџбини у рату милион рубаља сакупљене помоћи је заузврат добила од СССР-а 500 милиона рубаља и своју штампарију и лист.
По записима Јурија Боројева, Стаљин је неком приликом једном од митрополита који је касније постао патријарх РПЦ рекао: „Нисмо успели да ликвидирамо цркву, а црква није успела да ликвидира бољшевике. Сада морамо да сарађујемо како бисмо победили непријатеља.“ И победили су.
Паметном поуку и наравоученије није тешко разумети и схватити.