ILI-ILI I POSLE TOGA: Prijateljstvo mog neprijatelja

Ima tri decenije otkad je Žarko Vidović srpskoj javnosti izneo ono što svima postaje jasno kroz Putinovu Specijalnu operaciju u Ukrajini – da se Drugi svetski rat nije završio porazom fašizma/nacizma. Sem ad hoc kažnjenih Centralnih sila, čitava Evropa samo je ogrnuta antifašističkim plaštom

Svakog Uskrsa valja se setiti onog iz 1944, kad je Srbima poslata poruka koja nije opozvana: „Kao da je zapadnim saveznicima stalo do toga da oslobođenje i kraj rata najave samo nemačkim saveznicima na Balkanu i u Jugoslaviji, a Srbima kaznu! Bilo je neverovatno da će saveznički avioni bombardovati baš Beograd, a ne Zagreb, Tiranu, Budimpeštu ili Sofiju.“
Ima tri decenije otkad je Žarko Vidović srpskoj javnosti izneo ono što svima postaje jasno kroz Putinovu Specijalnu operaciju u Ukrajini – da se Drugi svetski rat nije završio porazom fašizma/nacizma. Sem ad hoc kažnjenih Centralnih sila, čitava Evropa samo je ogrnuta antifašističkim plaštom.

POSLEDICE NEOBAVLJENE DENACIFIKACIJE „Zaista“, pita se Vidović marta 1991 (NIN, br. 2096), „šta je sa nemačkim saveznicima? … te zemlje trebalo je odmah po završetku Drugog svetskog rata izdvojiti… isto onako kako su bile izdvojene Italija, Nemačka i Japan. Trebalo je njih isto tako demilitarizovati i onemogućavati u njima pojavu kulta oružane vojne sile.“
Zašto ništa nije učinjeno u našem slučaju da se „te tradicije nisu odrekli Hrvati, Albanci i Muslimani“, te se zato „bez uključivanja pobeđenih fašističkih država (i njihovih saveznica!) u Novi svetski poredak, ima u ovom novom svetu smatrati iluzijom (ili fantazijom, komunističkom utopijom ili kako hoćete), iluzijom iza koje se danas pomalja samo kriza, anarhija, haos, pa i međunacionalni rat (koji se samo zbog pripadnosti sukobljenih nacija istoj bivšoj državi, Jugoslaviji može smatrati građanskim ratom).“
To da revolucija bude zamena za demokratiju i uspostavljanje pravne države, bio je deo dogovora Saveznika na Jalti ili gde već. Crvena armija je 1944. oslobađala Bugarsku, Rumuniju, Srbiju – oslobodila Beograd, „a Hrvatska je oslobođena tek 8. maja 1945; istog dana kad je pao Berlin, pao je Zagreb, grad koji je Tito proglasio ’gradom herojem’“.

ZAŠTO CRVENA ARMIJA NIJE OSLOBAĐALA KOSOVO Za događaje oko Kosova važno je, kako ukazuje Žarko Vidović, sagledati istorijski okvir: „Kad je Albanija izašla iz rata, ne može se tačno utvrditi; ona je Kosovo i Metohiju okupirala i priključila ih Velikoj Albaniji, fašističkoj, već 1941; ona je Srbe počela da odgoni s Kosova i Metohije već tada i do kraja rata; a posle rata to čine albanski separatisti pod zaštitom Tita, i konačno, Ustav od 1974.“ Uglavnom nije uočavano: „Da bi ta zaštita albanskim fašistima, današnjim separatistima, bila efikasno pružena, Tito je sprečio Crvenu armiju da prodre i na Kosovo i da tamo uništi fašističko-balističku vlast… fašističku prošlost današnjeg šiptarskog separatizma na Kosovu Titova vlast zaštitila je i na taj način što se zapravo ne zna kad su Albanci izašli iz Drugog svetskog rata… Kad su i da li su ikad kapitulirali Albanci – to se ne zna! To je sve skriveno mitom revolucije, mitom o ’zajedničkoj borbi i bratskoj združenosti naroda i narodnosti Jugoslavije’.“
Dodajmo i činjenicu kontinuiteta: „Aprila 1981. na Kosovu su izbili nemiri. Šiptari (Albanci) su tražili suverenu republiku koja sama treba da odluči u kakvim odnosima će biti prema Srbiji i Jugoslaviji, i prema Albaniji. Od 1941. do g. 1981. pune četiri decenije… vrši se albanizacija Kosova i Metohije. Cilj je bio da se postigne ne samo albanska većina nad Srbima nego i ’etnički čisto’ Kosovo“ (Ž. Vidović).
Evo pred Uskrs 2023. predsednik Srbije, ne na Kosovu već u Raški, razgovara s predstavnicima Srba s Kosova – a malo toga se razlikuje od stanja 1941. Odnosno ipak će se uočiti da pet država iz ove Evrope koja se guši, samoponištava i samoponižava u Novom svetskom poretku – nije priznalo Kosovo. I to je nešto.
Evropsku uniju, koja se drži kao zamlata Četvrtog rajha, vlast u Srbiji uzima da bude posrednik u pregovorima o „normalizaciji odnosa“ što je od početka – samoponižavajuće pristajanje države da „prizna“ Kosovo. Drugi rezultat tu nije predviđen. Politika – da budeš prijatelj svog neprijatelja – malo je reći kratkovida. Nevida! Njima kad okreneš i drugi obraz, oni će ti otkinuti glavu. I narodu i kratkovidim vođama.

SVE ZA MAGAREĆU KLUPU „Prodaja Kosova i Metohije, to je trgovina organima. Ali sad organima trguje Srbija… Prodaje svoje srce za magareću klupu Evropske unije“ – dijagnoza je Matije Bećkovića.
To je kao teški olujni oblak visilo nad razgovorom predsednika Srbije s „predstavnicima Srba s Kosova“. Obeležilo je to njihovo otežano disanje i mračenje uma u biranju reči pri obraćanju političkoj ličnosti u koju se, tragičnim spletom događaja, slila njihova sudbina. Iako je svako od nas toliko puta slušao ono Šekspirovo To be, or not to be, that is the question, ovo je bila predstava gde je to visilo uverljivije nego nad Hamletom.
Neuverljivo je bilo prisustvo, nekih koji su mogli da dođu, predstavnika vlade iz Beograda. Čak se i predsedniku otelo kako se neki ministri ne mogu saobraziti s mukama ovih junaka s Kosova. I čitava radnja je završena onako kako ti koji vladaju iz Beograda i nameravaju da se „bore za Kosovo“. Biće neki dinar! Ali zabrinuto odmahujući glavom.
U igrokazu koji je izveden da bi se pokazala promptnost u poslu koji se ne da okončati decenijama, ministar finansija na prstima se pope do bine i glavnom govorniku nešto šapnu na uvo. Da, da.
Evo šta to bi. „Podrška koju su Vučić i Vlada Srbije dobili od Srba sa KiM pokazuje da su usvojene mere pravi potez“, oglasio je viđeni ministar. Jer „svaka usvojena mera je usmerena na to da poboljša život naših ljudi u južnoj pokrajini. Videli ste da je povećana naknada sa 11.000 na 20.000 dinara. Povećavamo i naknadu za novorođene bebe, dodatnih 50.000 dinara. To je ceo paket mera, imamo dodatne mere za ulaganje u poljoprivredu, žensko preduzetništvo, za nezaposlene, za izgradnju puteva, i mnoge druge stvari.“ I pošto valjda i ministar razume da ovo može biti samo milostinja pred nevoljama ovih ljudi a nikako „pravi potez“ pred najvećim problemom čitavog srpskog naroda, dodade i dublju misao: „Moramo da pokažemo jedinstvo i zajedništvo s našom braćom.“ Kad bi neko u Španiji ovo gledao, ne bi verovao u lakoću prilaza problemu nad problemima.

NIŠTA NE POTPISUJ Ako bi se neko upustio u to kako se vlada Srbije odnosi prema „Kosovu“, našao bi da ministri retko pokazuju da problem postoji. Tu i tamo prajm-ministarka izbaci poneku reč, od obaveze. Onako, kako se obrati i na skupu u Raški. To je svet koji gine „da uđemo u Evropu“, iako „Evropa teži da izađe iz same sebe i da se smesti u Novi svetski poredak“. Koji je, kako je to rekao Kisindžer, opisujući operaciju NATO bombardovanje 1999 – New World Disorder! Neporedak!
Na sastanku u Raški(13. april 2023) pažljivo je, s obe strane, izbegavano pominjanje francusko-nemačkog plana ili Ohridskog saglašavanja iz Beograda da je plan prihvaćen i da se radi na implementaciji… Jednom kao od šale izleti da predsedniku i otac stalno podvikuje: ništa ne potpisuj. Doduše, ni Kristofer Hil na tome ne insistira.
Da taj svet koji je došao iz Beograda da službeno sasluša „predstavnike Srba s Kosova“ zaista želi da se suoči s onim što bi mu Srbi s Kosova rekli, mogao je to saznati na relevantnom sajtu: „Pisma sa Kosova pišem više od 12 godina i nikada mi nije bilo teže da počnem. Hiljadu stvari mi prolazi kroz glavu, ali nijedna nema smisla zbog francusko-nemačkog plana o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova – nema više Beograda i Prištine. On pod noge baca sve što smo do sada doživeli i preživeli, ne samo u poslednje 23 godine već više od jednog veka. Obeležavanje godišnjice zločinačkog bombardovanja, tog prvog pogroma iz 1999, zatim drugog iz 2004, sve druge godišnjice stradanja, sva prolivena krv, suze, strah, nepravda, trgovina organima koji su Srbima na živo vađeni u Žutoj kući, sa pitanjem još koliko je takvih kuća bilo, sve gubi smisao zbog pomenutog plana. Kako da žrtve pominjemo kad pred njima stojimo nedostojni?
„Sve je obesmišljeno onog trenutka kada najnoviji ultimatum nije u potpunosti odbijen, jer ovakvim i sličnim ’planovima’ u budućnosti bićemo naterani da godišnjice koje nabrajam pominjemo u uvijenoj formi, pa se neće znati ni ko je stradao, ni ko je krivac, odnosno biće onako kako onima koji su sve to uradili, ili zatvarali oči pred zločinima, odgovara…
„Mi smo otpisani odavno. Sopstvena država nas je proglasila građanima drugog reda i svedoci smo kako u novonastalim uslovima mnogi – na prvom mestu Srpska pravoslavna crkva – ćute. Nije se oglasio ni vladika raško-prizrenski i kosovsko-metohijski Teodosije. Valjda su zadovoljni ’specijalnim statusom’ koji im nude isti oni pod čijom zaštitom su goreli Arhangeli, Devič, Bogorodica Ljeviška…“

ZAŠTO SE DRŽIMO NEPRIJATELJA To je svedočanstvo straha jednog naroda, od svojih vođa…
Opravdano. Evo, kako nam javlja predsednikov blizak saradnik, što bi se reklo iz prve ruke je to: sedam godina smo „kupovali vreme“, ali „dolazi vreme kada više nema kupovine vremena“ a pritisci su „neverovatni“ i „moramo ljudima otvoreno da kažemo da zapadne zemlje insistiraju isključivo, isključivo na bezuslovnom priznanju Kosova“. I sažetak: „Znači da ljudima prevedemo još prostije: ne postoji ni promil šanse, po njihovim kriterijumima, da Srbija dobije bilo šta!“ Otkud im to: „Oni nas smatraju za poraženu stranu u ratu. Kad si poražen, nemaš pravo da dobiješ ništa!“
Lako bismo mi sa zapadnim zemljama, kad tako nekako ne bi mislili u Nemanjinoj 11, u Starom dvoru, iza onih Roksandićevih konja u skupštini koja se zove Narodna, među analitičarima i usmerivačima… Jer zapadne zemlje su sila, ali više nisu sila nad silama. Mnogo više ljudi na svetu ne veruju da Srbija „nema pravo da dobije ništa“, odnosno – zna šta njoj pripada. I kuda ovo vodi?
Srbi na Kosovu svojim očima su gledali kako se „kupovalo vreme“ – data civilna zaštita, policija, sudstvo, elektrosistem, Gazivode, telekomunikacije, telefonski broj za državu, oko tablica se vodi jedna od unapred izgubljenih bitaka… I, kako piše u onom Pismu s Kosova, „nastavljamo da se pravimo da Rezolucija 1244 ne postoji. Imamo li bilo kakav plan za svoju južnu pokrajinu, za narod koji u njoj živi bilo da su Srbi ili Albanci u pitanju, ili ćemo, priznavši realnost koju nam Amerika nameće, da je takozvano Kosovo stvarno država, proglasiti za uspeh to što će oni zauzvrat odobrovoljiti Kurtija da za deo Srba formira ’samoupravu za srpsku zajednicu na Kosovu’?“
Paničnost razgovora u Raški je slika i prilika ovog stanja.
Pošto je predsednik Srbije tamo stalno nagovarao ljude, momke kako ih je zvao, da iskreno kažu šta misle, što – s obzirom na svoju poziciju „više ne biti, nego biti“, boreći se da nada, koja poslednja umire, poživi još neki dan – oni nisu mogli, evo još tri rečenice iz Pisma: „Kako ćemo mi na KiM nositi ovo što su nam sada skrojili – ne znam. Da li smo očekivali više od srpskog naroda i Crkve – jesmo. Potpisujem da se na ovako mlitav način otadžbina ne brani.“ Jasno je da ovakva misao ne bi dobro došla od pozvanih predstavnika Srba s Kosova. Što ne znači da oni ljudi u opskurnoj sali u Raški nisu govorili isto ovo.