ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА: Пријатељство мог непријатеља

Има три деценије откад је Жарко Видовић српској јавности изнео оно што свима постаје јасно кроз Путинову Специјалну операцију у Украјини – да се Други светски рат није завршио поразом фашизма/нацизма. Сем ad hoc кажњених Централних сила, читава Европа само је огрнута антифашистичким плаштом

Сваког Ускрса ваља се сетити оног из 1944, кад је Србима послата порука која није опозвана: „Као да је западним савезницима стало до тога да ослобођење и крај рата најаве само немачким савезницима на Балкану и у Југославији, а Србима казну! Било је невероватно да ће савезнички авиони бомбардовати баш Београд, а не Загреб, Тирану, Будимпешту или Софију.“
Има три деценије откад је Жарко Видовић српској јавности изнео оно што свима постаје јасно кроз Путинову Специјалну операцију у Украјини – да се Други светски рат није завршио поразом фашизма/нацизма. Сем ad hoc кажњених Централних сила, читава Европа само је огрнута антифашистичким плаштом.

ПОСЛЕДИЦЕ НЕОБАВЉЕНЕ ДЕНАЦИФИКАЦИЈЕ „Заиста“, пита се Видовић марта 1991 (НИН, бр. 2096), „шта је са немачким савезницима? … те земље требало је одмах по завршетку Другог светског рата издвојити… исто онако како су биле издвојене Италија, Немачка и Јапан. Требало је њих исто тако демилитаризовати и онемогућавати у њима појаву култа оружане војне силе.“
Зашто ништа није учињено у нашем случају да се „те традиције нису одрекли Хрвати, Албанци и Муслимани“, те се зато „без укључивања побеђених фашистичких држава (и њихових савезница!) у Нови светски поредак, има у овом новом свету сматрати илузијом (или фантазијом, комунистичком утопијом или како хоћете), илузијом иза које се данас помаља само криза, анархија, хаос, па и међунационални рат (који се само због припадности сукобљених нација истој бившој држави, Југославији може сматрати грађанским ратом).“
То да револуција буде замена за демократију и успостављање правне државе, био је део договора Савезника на Јалти или где већ. Црвена армија је 1944. ослобађала Бугарску, Румунију, Србију – ослободила Београд, „а Хрватска је ослобођена тек 8. маја 1945; истог дана кад је пао Берлин, пао је Загреб, град који је Тито прогласио ’градом херојем’“.

ЗАШТО ЦРВЕНА АРМИЈА НИЈЕ ОСЛОБАЂАЛА КОСОВО За догађаје око Косова важно је, како указује Жарко Видовић, сагледати историјски оквир: „Кад је Албанија изашла из рата, не може се тачно утврдити; она је Косово и Метохију окупирала и прикључила их Великој Албанији, фашистичкој, већ 1941; она је Србе почела да одгони с Косова и Метохије већ тада и до краја рата; а после рата то чине албански сепаратисти под заштитом Тита, и коначно, Устав од 1974.“ Углавном није уочавано: „Да би та заштита албанским фашистима, данашњим сепаратистима, била ефикасно пружена, Тито је спречио Црвену армију да продре и на Косово и да тамо уништи фашистичко-балистичку власт… фашистичку прошлост данашњег шиптарског сепаратизма на Косову Титова власт заштитила је и на тај начин што се заправо не зна кад су Албанци изашли из Другог светског рата… Кад су и да ли су икад капитулирали Албанци – то се не зна! То је све скривено митом револуције, митом о ’заједничкој борби и братској здружености народа и народности Југославије’.“
Додајмо и чињеницу континуитета: „Априла 1981. на Косову су избили немири. Шиптари (Албанци) су тражили суверену републику која сама треба да одлучи у каквим односима ће бити према Србији и Југославији, и према Албанији. Од 1941. до г. 1981. пуне четири деценије… врши се албанизација Косова и Метохије. Циљ је био да се постигне не само албанска већина над Србима него и ’етнички чисто’ Косово“ (Ж. Видовић).
Ево пред Ускрс 2023. председник Србије, не на Косову већ у Рашки, разговара с представницима Срба с Косова – а мало тога се разликује од стања 1941. Односно ипак ће се уочити да пет држава из ове Европе која се гуши, самопоништава и самопонижава у Новом светском поретку – није признало Косово. И то је нешто.
Европску унију, која се држи као замлата Четвртог рајха, власт у Србији узима да буде посредник у преговорима о „нормализацији односа“ што је од почетка – самопонижавајуће пристајање државе да „призна“ Косово. Други резултат ту није предвиђен. Политика – да будеш пријатељ свог непријатеља – мало је рећи кратковида. Невида! Њима кад окренеш и други образ, они ће ти откинути главу. И народу и кратковидим вођама.

СВЕ ЗА МАГАРЕЋУ КЛУПУ „Продаја Косова и Метохије, то је трговина органима. Али сад органима тргује Србија… Продаје своје срце за магарећу клупу Европске уније“ – дијагноза је Матије Бећковића.
То је као тешки олујни облак висило над разговором председника Србије с „представницима Срба с Косова“. Обележило је то њихово отежано дисање и мрачење ума у бирању речи при обраћању политичкој личности у коју се, трагичним сплетом догађаја, слила њихова судбина. Иако је свако од нас толико пута слушао оно Шекспирово To be, or not to be, that is the question, ово је била представа где је то висило уверљивије него над Хамлетом.
Неуверљиво је било присуство, неких који су могли да дођу, представника владе из Београда. Чак се и председнику отело како се неки министри не могу саобразити с мукама ових јунака с Косова. И читава радња је завршена онако како ти који владају из Београда и намеравају да се „боре за Косово“. Биће неки динар! Али забринуто одмахујући главом.
У игроказу који је изведен да би се показала промптност у послу који се не да окончати деценијама, министар финансија на прстима се попе до бине и главном говорнику нешто шапну на уво. Да, да.
Ево шта то би. „Подршка коју су Вучић и Влада Србије добили од Срба са КиМ показује да су усвојене мере прави потез“, огласио је виђени министар. Јер „свака усвојена мера је усмерена на то да побољша живот наших људи у јужној покрајини. Видели сте да је повећана накнада са 11.000 на 20.000 динара. Повећавамо и накнаду за новорођене бебе, додатних 50.000 динара. То је цео пакет мера, имамо додатне мере за улагање у пољопривреду, женско предузетништво, за незапослене, за изградњу путева, и многе друге ствари.“ И пошто ваљда и министар разуме да ово може бити само милостиња пред невољама ових људи а никако „прави потез“ пред највећим проблемом читавог српског народа, додаде и дубљу мисао: „Морамо да покажемо јединство и заједништво с нашом браћом.“ Кад би неко у Шпанији ово гледао, не би веровао у лакоћу прилаза проблему над проблемима.

НИШТА НЕ ПОТПИСУЈ Ако би се неко упустио у то како се влада Србије односи према „Косову“, нашао би да министри ретко показују да проблем постоји. Ту и тамо прајм-министарка избаци понеку реч, од обавезе. Онако, како се обрати и на скупу у Рашки. То је свет који гине „да уђемо у Европу“, иако „Европа тежи да изађе из саме себе и да се смести у Нови светски поредак“. Који је, како је то рекао Кисинџер, описујући операцију НАТО бомбардовање 1999 – New World Disorder! Непоредак!
На састанку у Рашки(13. април 2023) пажљиво је, с обе стране, избегавано помињање француско-немачког плана или Охридског саглашавања из Београда да је план прихваћен и да се ради на имплементацији… Једном као од шале излети да председнику и отац стално подвикује: ништа не потписуј. Додуше, ни Кристофер Хил на томе не инсистира.
Да тај свет који је дошао из Београда да службено саслуша „представнике Срба с Косова“ заиста жели да се суочи с оним што би му Срби с Косова рекли, могао је то сазнати на релевантном сајту: „Писма са Косова пишем више од 12 година и никада ми није било теже да почнем. Хиљаду ствари ми пролази кроз главу, али ниједна нема смисла због француско-немачког плана о нормализацији односа Србије и Косова – нема више Београда и Приштине. Он под ноге баца све што смо до сада доживели и преживели, не само у последње 23 године већ више од једног века. Обележавање годишњице злочиначког бомбардовања, тог првог погрома из 1999, затим другог из 2004, све друге годишњице страдања, сва проливена крв, сузе, страх, неправда, трговина органима који су Србима на живо вађени у Жутој кући, са питањем још колико је таквих кућа било, све губи смисао због поменутог плана. Како да жртве помињемо кад пред њима стојимо недостојни?
„Све је обесмишљено оног тренутка када најновији ултиматум није у потпуности одбијен, јер оваквим и сличним ’плановима’ у будућности бићемо натерани да годишњице које набрајам помињемо у увијеној форми, па се неће знати ни ко је страдао, ни ко је кривац, односно биће онако како онима који су све то урадили, или затварали очи пред злочинима, одговара…
„Ми смо отписани одавно. Сопствена држава нас је прогласила грађанима другог реда и сведоци смо како у новонасталим условима многи – на првом месту Српска православна црква – ћуте. Није се огласио ни владика рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије. Ваљда су задовољни ’специјалним статусом’ који им нуде исти они под чијом заштитом су горели Архангели, Девич, Богородица Љевишка…“

ЗАШТО СЕ ДРЖИМО НЕПРИЈАТЕЉА То је сведочанство страха једног народа, од својих вођа…
Оправдано. Ево, како нам јавља председников близак сарадник, што би се рекло из прве руке је то: седам година смо „куповали време“, али „долази време када више нема куповине времена“ а притисци су „невероватни“ и „морамо људима отворено да кажемо да западне земље инсистирају искључиво, искључиво на безусловном признању Косова“. И сажетак: „Значи да људима преведемо још простије: не постоји ни промил шансе, по њиховим критеријумима, да Србија добије било шта!“ Откуд им то: „Они нас сматрају за поражену страну у рату. Кад си поражен, немаш право да добијеш ништа!“
Лако бисмо ми са западним земљама, кад тако некако не би мислили у Немањиној 11, у Старом двору, иза оних Роксандићевих коња у скупштини која се зове Народна, међу аналитичарима и усмеривачима… Јер западне земље су сила, али више нису сила над силама. Много више људи на свету не верују да Србија „нема право да добије ништа“, односно – зна шта њој припада. И куда ово води?
Срби на Косову својим очима су гледали како се „куповало време“ – дата цивилна заштита, полиција, судство, електросистем, Газиводе, телекомуникације, телефонски број за државу, око таблица се води једна од унапред изгубљених битака… И, како пише у оном Писму с Косова, „настављамо да се правимо да Резолуција 1244 не постоји. Имамо ли било какав план за своју јужну покрајину, за народ који у њој живи било да су Срби или Албанци у питању, или ћемо, признавши реалност коју нам Америка намеће, да је такозвано Косово стварно држава, прогласити за успех то што ће они заузврат одобровољити Куртија да за део Срба формира ’самоуправу за српску заједницу на Косову’?“
Паничност разговора у Рашки је слика и прилика овог стања.
Пошто је председник Србије тамо стално наговарао људе, момке како их је звао, да искрено кажу шта мисле, што – с обзиром на своју позицију „више не бити, него бити“, борећи се да нада, која последња умире, поживи још неки дан – они нису могли, ево још три реченице из Писма: „Како ћемо ми на КиМ носити ово што су нам сада скројили – не знам. Да ли смо очекивали више од српског народа и Цркве – јесмо. Потписујем да се на овако млитав начин отаџбина не брани.“ Јасно је да оваква мисао не би добро дошла од позваних представника Срба с Косова. Што не значи да они људи у опскурној сали у Рашки нису говорили исто ово.