БОГДАН ЗЛАТИЋ – НА РУШЕВИНАМА БРОЗЛАГА: ДНЕВНИЦИ ДРАГАНА КРСТИЋА (2.део)

Ако се титоистички институционални систем разуме као невидљив простор ограђен лажима и фразама партијског новоговора, чија је намена држање читавог народа у менталном и психичком логору, онда се одржавање таквог ванредног стања, уз употребу „меке силе“ засноване на претњи изопштењем и обећањем корупције, може после Крстићеве књиге назвати Архипелаг Брозлаг

Драган Крстић (1929–2006), психолог, рођен је у Београду, у грађанској породици коју су нове власти после рата сматрале „класно непријатељском“. Ниже разреде завршио је у Државној реалци, а матурирао у Првој мушкој гимназији, после избацивања због „вербалног деликта“. Године 1948. провео је неколико месеци у казненом радном логору у Великој Ремети због приватних изјава несагласних с тадашњом политичком идеологијом. Студије је започео на групи чисте филозофије на Филозофском факултету у Београду, да би после две године прешао на новоосновану Психолошку групу. Дипломирао је 1954. са првом послератном генерацијом психолога. Био је запослен у Саветовалишту за избор занимања, а од 1958. Института за психолошка истраживања, где је прошао сва звања, од асистента до в. д. директора. Докторирао 1965. Усавршавао се на студијским боравцима у Њујорку, Паризу, Москви, Лењинграду и Лондону. Од 1969. радио у Институту за социјалну политику и као хонорарни професор Више школе за социјалне раднике, где је 1972. изабран за редовног професора. Истовремено предавао и на Универзитету у Нишу. Године 1974. изабран за ванредног професора на Филолошком факултету у Београду за предмет Педагошка психологија. Те године у истом звању предавао је и на Филозофском факултету у Новом Саду. Године 1986. изашло прво издање његовог капиталног „Психолошког речника“, са 5.300 одредница на 900 страна – у то време ауторског и издавачког подвига, више пута понављаног. Поред бројних радова, објавио и уџбеник о учењу и развоју, први те врсте код нас, који је доживео више издања. У младости био спортиста и страствени пилот-аматер. Издавачка кућа „Балканија“ из Новог Сада објавила је пет књига Крстићевих дневника вођених у тајности (ни супруга није знала за њих, јер је то могло бити по живот опасно у удбократском режиму).

У наставку разговора о дневницима психолога Драгана Крстића, наш саговорник – филмски критичар, сценариста и публициста Богдан Златић детаљније предочава поједине значајне теме овог изузетног дела: институције логора, тајна друштва и њихову улогу у Европи и код нас, узајамне везе револуције, њених циљева и истрајавања на одржавању „перманентног“ ванредног стања у животу друштва…

Како је „логорисање“ Српства настављено после Другог светског рата?
Целовито сагледавање Крстићевих Психолошких белешки не би било могуће без разумевања логорске судбине српског народа, њеног континуитета, развоја и промене појавних облика логора у зависности од околности у којима су се они стварали. Некада су то били видљиво обележени простори ограђени бодљикавом жицом или одвојени природном баријером, а понекада простори читавих држава или њихових појединих административних јединица. Ако се титоистички институционални систем разуме као невидљив простор ограђен лажима и фразама партијског новоговора, чија је намена држање читавог народа у менталном и психичком логору, онда се одржавање таквог ванредног стања, уз употребу „меке силе“ засноване на претњи изопштењем и обећањем корупције, може после Крстићеве књиге назвати Архипелаг Брозлаг.
Институција концлогора се не може замислити без револуција које му претходе. Како то сагледава Крстић?
Француска револуција је намах склизнула у правцу комунистичке револуције, и била предигра за ону бољшевичку. Читава држава била је претворена у једну касарну, а заправо у неку врсту логора. Француским револуционарима пошло је за руком да произвољно располажу свим државним ресурсима, богатством, слободом и животима људи. Терор и владавина путем ванредног стања нису били резултат претње неким спољашњим или грађанским ратом, већ победе – институт опсадног стања се јавља у декрету француске Уставотворне скупштине од 8. јула 1791. године и долази након победе револуције. Када је држава због револуције банкротирала и пошто јој је запретила економска катастрофа, једини спас је био да објави рат да би се пљачка наставила у суседству, а то је названо „извозом револуције“. Ово је главни разлог због кога се Француска револуција већ тада није завршила као комунистичка.
Врло брзо се терор побуњеног народа над монархистичком мањином претвара у терор револуционарне мањине над читавим народом. Грађани бивају лишени сваке правне заштите, и не само то – грађанин не може остати по страни и да ћути: принуђен је да се изјасни, а ако се не изјасни да је за револуцију, онда је сумњив. Тако каже Робеспјер, из чега Талмон извлачи поуку да треба казнити не само издајнике него и равнодушне, оне који остају пасивни и ничим не користе републици. Због тога је 17. септембра 1793. изгласан „Закон о сумњивима“, који би се примењивао у односу на годину дана раније изгласан „Указ о смртној казни против свих оних који се буду огрешили о наредбе привремене власти“, па су на тај начин заправо сви грађани могли бити стављени ван закона и осуђени на смрт.
Битно је да револуционарни терор није био некакво „застрањење“ револуције него је представљао њен камен темељац. Насиље рођено на почетку грађанске револуције постаје непресушни извор енергије револуције. Снага револуције се не заснива на прокламованим идеалима него на страху изазваном призорима ужасних покоља и смрти. Њена суштина је сатеривање ужаса и страха у кости – страха који треба да код човека изазове аутоматско реаговање на изазов стварности. Од правног поретка успостављеног крвавим терором, коме је владавина путем увођења ванредног стања скоро редовна пракса, до логора у коме су суспендована сва права – до голог живота – само је један корак.
Ипак, логора нема ни без теоријског рашчовечења политичких противника које треба логорисати. Како је револуционарна теорија о обрачуну с противницима изгледала у Француској после Робеспјера?
Револуционари Бабеф и Буанароти још крајем 18. века предвиђају концентрационе логоре за политичке противнике. Филип Буанароти у књизи Завера за једнакост звана Бабефова (Школска књига, Загреб, 1982) доноси фрагмент Нацрта Декрета о управљању који члановима 13–19 предвиђа стварање војних логора ради одржања мира, заштите републиканаца и помоћи у спровођењу реформе. Члан 17 Декрета наводи четири острва (логора) који ће бити места поправног рада, где ће се слати на присилни заједнички рад политички противници режима. Према члану 18 Декрета приступ тим острвима ће бити забрањен, а њима ће непосредно управљати влада. Такође, затвореници који својим радом и владањем докажу да су се поправили моћи ће да се врате на територију републике и стекну грађанска права (члан 19).
Поред тога, истребљење читавих популација становништва хемијским ратом и спаљивање људи у крематоријумима творевина је Француске револуције: у Вандеји новембра 1793. револуционари сипају отрове у изворе и трују хлеб арсеником, а један генерал (Аме) баца жене и децу у крематоријуме.
Крстић је веома озбиљно разматрао утицај тајних друштава на превратништво у Европи и код нас од 1789. наовамо. О чему је реч?
Ово је место на коме би се, без подробнијег разматрања утицаја слободног зидарства на припрему и ток Француске револуције, требало осврнути на Крстићев однос према масонерији. Наиме, сада је познато да је Буанароти био масон, а да је Бабеф припадао и неким другим тајним друштвима. Хана Арент је у својој студији о изворима тоталитаризма луцидно приметила да тоталитарни покрети по својој структури и неким особинама највише подсећају на тајна друштва, па су често називани и „јавним тајним друштвима“. По Арентовој, и тајна друштва, и тоталитарни покрети стварају хијерархију према степену посвећености, регулишу животе својих чланова према тајној и фиктивној претпоставци да све изгледа да је нешто друго, захтевају беспоговорну послушност од чланова према мистериозном ауторитету мале групе завереника, те стварају поделу света на заклету браћу и неодређену (неупућену) масу заклетих непријатеља. Због тога историографи немају могућност да утврде стварне односе и утицаје различитих тајних друштава у јавним покретима – који су њиховом инфилтрацијом постали, заправо, јавна друштва с тајним циљевима. У том смислу Крстић у својим белешкама никада није резолутан у оцени масонерије која се спомиње у преко 20 дневничких бележака. О масонима се сазнаје на основу тога да ли су хапшени или нису од стране Гестапоа [19. XI 1962]; затим кроз схизоидне конфабулације душевно оболелих који говоре о завери „црне интернационале“, што је час означавало масонерију, час Ватикан, онда англосаксонски капитализам и германски империјализам [20. V 1967]; о масонско-коминтерновско-ватиканским манипулацијама и о „послушним“ масонима за време кобног пуча 27. марта 1941 [1. XI 1967]; о утицају масона на Универзитету и судбини аутономног и аутентичног дела масонерије, односно „непослушних“ у односу на велике међународне центре масонерије [25. XI 1968]; скривеној вези масона с комунистима [17. XI 1971]; везама с Ватиканом и Коминтерном [30. V 1974]; о масонима као припадницима српске високе класе, те контролорима већине установа и Београдског универзитета [12. X 1975]; њиховим везама с Коминтерном [5. III 1977]; њиховој улози у крупним политичким одлукама [6. XI 1977] итд. Са становишта психологије, најзанимљивија је Крстићева белешка о осећању свемоћи у масонским редовима које је довело до крупних омашаја у вођењу политике и катастрофалних резултата Другог светског рата. На овом месту Крстић оцењује масонерију као затворен систем са аутистичним мишљењем [12. XI 1980]. Наиме, уколико у тајним друштвима постоји строго хијерархијски начин извршавања задатака, поставља се питање да ли резултати таквог понашања могу бити предмет психолошке науке или је потребно најпре изучити механизме потчињавања појединца систему аутистичног мишљења. Но како је Брозов СК заправо све време функционисао као јавно друштво с тајним циљевима, онда би целокупне Крстићеве психолошке белешке – нарочито оне које се баве тзв. институционалним системом – могле бити читане у кључу покушаја да се разумеју психолошки механизми који постоје у тајним друштвима.
Драган Крстић је сматрао да је Југославија, од 1918. до 1991, била у сталном ванредном стању. Перманенција ванредног стања је незамислива без „узвишених“ револуционарних циљева. Како је то изгледало у Краљевини Југославији, која је била разривена противречностима?
Историјат института ванредног стања показује да се он све чешће појављује и да су га примењивали и такви политичари као што су Шарл де Гол (1961) и Абрахам Линколн (1861). Обележје ванредног стања је привремено укидање разлике између законодавне, извршне и судске власти. У 20. веку ванредно стање постаје правило и техника владања, па га је Карл Шмит означио као конститутивну парадигму правног поретка: „Суверен је онај ко одлучује о ванредном стању.“ Извршна власт већине европских земаља за време Првог светског рата, под оправдањем нужде, или проглашава ванредно стање или доноси законе, док се парламенти своде на тело које ратификује владине декрете који имају снагу закона. Уставна диктатура (ванредно стање) постала је правило а не изузетак модерне политике зато што се грађанско друштво стално налази у изазову ванредног стања и опасности да склизне у логор.
Од проглашења заједничке државе Јужних Словена 1918. до 1988, када Драган Крстић завршава писање Психолошких белешки, њена државно-правна историја изгледа поражавајуће – за пуних 70 година та држава није успела да се конституише на начин да се са сигурношћу може рећи у ком периоду је успостављен нормалан правни поредак. Та држава је готово све време била или у необјављеном или у проглашеном ванредном стању, са сталном тенденцијом да се на њеној територији формирају логори. Овде није реч само о усаглашавању два различита административна система – оног из Краљевине Србије и оног који је наслеђен на територији распаднуте Аустроугарске – него и о стварању јединственог државно-правног поретка на целокупној територији новонастале државе. Први светски рат се завршио на правни начин, конференцијом мира у Паризу 1919–1920. па је барем питање државних граница било решено (осим тзв. јадранског питања и корушког плебисцита који су решени после конференције). Видовдански устав из 1921. утврдио је Краљевину СХС као уставну, парламентарну и наследну монархију, али је био донет обичном а не двотрећинском већином, и то без стриктне поделе власти и уз разједињену судску власт. Већ приликом гласања за устав могле су да се уоче стране у будућем тињајућем грађанском рату, као и пут којим ће кренути разбијање нове државе – гласање су бојкотовали посланици Хрватске републиканске сељачке странке и Комунистичке партије Југославије. Реч је о томе да се убрзо након проглашења уједињења показало да већи део Хрвата не жели да живи у новој држави. Она је од Хрвата могла бити прихваћена само као привремена творевина до решавања „хрватског питања“, односно остваривања независне државе, и то због тога што би потезање тог питања у околностима завршетка рата, када су се нашли на пораженој страни, било веома неповољно за њих. Ово незадовољство није обележило само политички живот у Краљевини него је представљао трајни дестабилишући фактор у новој држави и извор политичке кризе, тако да се касније испоставило да она може да се одржи само као нека врста диктатуре. Народна скупштина Краљевине СХС радила је у стилу и маниру тињајућег грађанског рата од 1921. до јануара 1929. када је укинута због његове ескалације након убиства двојице хрватских посланика током скупштинског заседања 20. јуна 1928. као и народног трибуна Хрвата Стјепана Радића, који је од последица атентата преминуо након непуна два месеца. Крајем 1931. рад скупштине је обновљен доношењем Октроисаног устава, али је диктатура настављена до 1935. Након Споразума Цветковић–Мачек, 26. августа 1939. Народна скупштина Краљевине Југославије је распуштена, тако да се више никада није бирала, састајала ни радила. Законодавну функцију је обављала влада која је доносила уредбе, па тако и Уредбу о Бановини Хрватској од 29. августа 1939, што је довело до масовног отпуштања с посла службеника српске националности у новопроглашеној Бановини, али и прогона Хрвата југословенске оријентације. Лично обезбеђење Влатка Мачека из 1935, које је у међувремену прерасло у паравојне формације – Хрватску сељачку заштиту и Хрватску грађанску заштиту (1936–1938), добија крајем 1939. легалитет. Ове организације ће бити највећи ослонац приликом успостављања усташке власти априла 1941. и спровођењу усташког терора. Уредбом о изменама и допуни Закона о заштити јавне безбедности и поретка у држави од 16. децембра 1939, иста влада предвиђа оснивање логора за изолацију политичких противника (комунисте, љотићевце, ВМРО-овце итд.), чиме би без судских пресуда „управно полицијске власти првог степена могле упутити на боравак у које друго место лица која ремете ред и мир“, што траје до априла 1941. Врхунац овог државно-правног хаоса представља проглашење НДХрватске, о чијој правној природи и државности правници и историчари још ломе копља. Ако се из перспективе теорије о ванредном стању сагледава ова творевина, онда је она била највећи концентрациони (истребљивачки) логор у историји. Тај логор (НДХ), дакле, настаје овим следом – државни удар: промена устројства државе одредбом о ванредном стању (26. август 1939); војни пуч: узурпација власти (27. март 1941); фактичко ратно стање (6. април 1941) и проглашење државе: истребљивачког логора (10. април 1941).
Без правне свести, вели Иван Иљин, нема ни правног поретка. Шта се с нашом правном свешћу и правним поретком десило за време брозоморе?
Након бруталног грађанског рата и револуционарног терора 1941–1945. више није могуће говорити о враћању у нормалан правни поредак, јер је, по Крстићу, тоталитарни институционални систем сву власт концентрисао око једне ауторитарне личности. Због тога је донесен Закон о заштити имена и дела човека који је по слову устава изабран за доживотног председника републике. Наиме, чланови СКЈ имали су право колективног власништва и управљања друштвом играјући лажну улогу радничке класе. Да би заиста учествовали у тој лажи, њихова легитимност је стално морала да буде потврђивана постављањем партијских платформи о којој су сви чланови морали да се изјасне. Реч је потреби да се чланови стално доводе у ситуацију да преиспитују своју савест у односу на партију. Рецимо, један новинар Борбе је средином 1970-их приликом неког изјашњавања рекао: ја имам мишљење о томе, али се не слажем са својим мишљењем. Легитимитет сваког члана партије у потпуности зависи од званичног печата владајуће идеологије и укључивања у институционални систем. Колективно право на доношење свих друштвених одлука и кохезија власти може да се обезбеди само концентрацијом власти у једном човеку. Тај човек је био извор једине практичне истине о владајућој лажи, само је он имао право да повлачи линију која раздваја ко јесте у праву а ко није у праву, односно ко је на линији партије а ко је са те линије скренуо.
Као сви тоталитарни режими, и Брозов је био јавни систем с тајним циљевима, те када би на ред дошао тренутак за обелодањивање тих циљева, било је потребно да се изврши чистка у партијским редовима. Обим чистке увек зависи од супротности које постоје између прокламованог и тајног које се обелодањује. Револуција не једе своју децу, она само раздваја заверенике и њихове присталице од оних који то нису него су били „пречиста наива“ и веровали у оно што је до тада било јавно. Када је заокрет велики, онда је број потенцијалних противника толики да је потребно отворити довољно логора за њихово преваспитавање. Како је тоталитарни систем изван сваког правног поретка, тако му је веома мало потребно да невидљиву бодљикаву жицу којом је обмотао читаво друштво претвори у ону стварну која ограђује физички простор који се зове логор. Ако је број политичких противника велики, онда је идеално решење острво. Ако ни то није довољно, онда је потребно пронаћи архипелаг.