Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Ako se titoistički institucionalni sistem razume kao nevidljiv prostor ograđen lažima i frazama partijskog novogovora, čija je namena držanje čitavog naroda u mentalnom i psihičkom logoru, onda se održavanje takvog vanrednog stanja, uz upotrebu „meke sile“ zasnovane na pretnji izopštenjem i obećanjem korupcije, može posle Krstićeve knjige nazvati Arhipelag Brozlag
 Dragan Krstić (1929–2006), psiholog, rođen je u Beogradu, u građanskoj porodici koju su nove vlasti posle rata smatrale „klasno neprijateljskom“. Niže razrede završio je u Državnoj realci, a maturirao u Prvoj muškoj gimnaziji, posle izbacivanja zbog „verbalnog delikta“. Godine 1948. proveo je nekoliko meseci u kaznenom radnom logoru u Velikoj Remeti zbog privatnih izjava nesaglasnih s tadašnjom političkom ideologijom. Studije je započeo na grupi čiste filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, da bi posle dve godine prešao na novoosnovanu Psihološku grupu. Diplomirao je 1954. sa prvom posleratnom generacijom psihologa. Bio je zaposlen u Savetovalištu za izbor zanimanja, a od 1958. Instituta za psihološka istraživanja, gde je prošao sva zvanja, od asistenta do v. d. direktora. Doktorirao 1965. Usavršavao se na studijskim boravcima u Njujorku, Parizu, Moskvi, Lenjingradu i Londonu. Od 1969. radio u Institutu za socijalnu politiku i kao honorarni profesor Više škole za socijalne radnike, gde je 1972. izabran za redovnog profesora. Istovremeno predavao i na Univerzitetu u Nišu. Godine 1974. izabran za vanrednog profesora na Filološkom fakultetu u Beogradu za predmet Pedagoška psihologija. Te godine u istom zvanju predavao je i na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Godine 1986. izašlo prvo izdanje njegovog kapitalnog „Psihološkog rečnika“, sa 5.300 odrednica na 900 strana – u to vreme autorskog i izdavačkog podviga, više puta ponavljanog. Pored brojnih radova, objavio i udžbenik o učenju i razvoju, prvi te vrste kod nas, koji je doživeo više izdanja. U mladosti bio sportista i strastveni pilot-amater. Izdavačka kuća „Balkanija“ iz Novog Sada objavila je pet knjiga Krstićevih dnevnika vođenih u tajnosti (ni supruga nije znala za njih, jer je to moglo biti po život opasno u udbokratskom režimu). |
Kako je „logorisanje“ Srpstva nastavljeno posle Drugog svetskog rata?
Celovito sagledavanje Krstićevih Psiholoških beleški ne bi bilo moguće bez razumevanja logorske sudbine srpskog naroda, njenog kontinuiteta, razvoja i promene pojavnih oblika logora u zavisnosti od okolnosti u kojima su se oni stvarali. Nekada su to bili vidljivo obeleženi prostori ograđeni bodljikavom žicom ili odvojeni prirodnom barijerom, a ponekada prostori čitavih država ili njihovih pojedinih administrativnih jedinica. Ako se titoistički institucionalni sistem razume kao nevidljiv prostor ograđen lažima i frazama partijskog novogovora, čija je namena držanje čitavog naroda u mentalnom i psihičkom logoru, onda se održavanje takvog vanrednog stanja, uz upotrebu „meke sile“ zasnovane na pretnji izopštenjem i obećanjem korupcije, može posle Krstićeve knjige nazvati Arhipelag Brozlag.
Institucija konclogora se ne može zamisliti bez revolucija koje mu prethode. Kako to sagledava Krstić?
Francuska revolucija je namah skliznula u pravcu komunističke revolucije, i bila predigra za onu boljševičku. Čitava država bila je pretvorena u jednu kasarnu, a zapravo u neku vrstu logora. Francuskim revolucionarima pošlo je za rukom da proizvoljno raspolažu svim državnim resursima, bogatstvom, slobodom i životima ljudi. Teror i vladavina putem vanrednog stanja nisu bili rezultat pretnje nekim spoljašnjim ili građanskim ratom, već pobede – institut opsadnog stanja se javlja u dekretu francuske Ustavotvorne skupštine od 8. jula 1791. godine i dolazi nakon pobede revolucije. Kada je država zbog revolucije bankrotirala i pošto joj je zapretila ekonomska katastrofa, jedini spas je bio da objavi rat da bi se pljačka nastavila u susedstvu, a to je nazvano „izvozom revolucije“. Ovo je glavni razlog zbog koga se Francuska revolucija već tada nije završila kao komunistička.
Vrlo brzo se teror pobunjenog naroda nad monarhističkom manjinom pretvara u teror revolucionarne manjine nad čitavim narodom. Građani bivaju lišeni svake pravne zaštite, i ne samo to – građanin ne može ostati po strani i da ćuti: prinuđen je da se izjasni, a ako se ne izjasni da je za revoluciju, onda je sumnjiv. Tako kaže Robespjer, iz čega Talmon izvlači pouku da treba kazniti ne samo izdajnike nego i ravnodušne, one koji ostaju pasivni i ničim ne koriste republici. Zbog toga je 17. septembra 1793. izglasan „Zakon o sumnjivima“, koji bi se primenjivao u odnosu na godinu dana ranije izglasan „Ukaz o smrtnoj kazni protiv svih onih koji se budu ogrešili o naredbe privremene vlasti“, pa su na taj način zapravo svi građani mogli biti stavljeni van zakona i osuđeni na smrt.
Bitno je da revolucionarni teror nije bio nekakvo „zastranjenje“ revolucije nego je predstavljao njen kamen temeljac. Nasilje rođeno na početku građanske revolucije postaje nepresušni izvor energije revolucije. Snaga revolucije se ne zasniva na proklamovanim idealima nego na strahu izazvanom prizorima užasnih pokolja i smrti. Njena suština je saterivanje užasa i straha u kosti – straha koji treba da kod čoveka izazove automatsko reagovanje na izazov stvarnosti. Od pravnog poretka uspostavljenog krvavim terorom, kome je vladavina putem uvođenja vanrednog stanja skoro redovna praksa, do logora u kome su suspendovana sva prava – do golog života – samo je jedan korak.
Ipak, logora nema ni bez teorijskog raščovečenja političkih protivnika koje treba logorisati. Kako je revolucionarna teorija o obračunu s protivnicima izgledala u Francuskoj posle Robespjera?
Revolucionari Babef i Buanaroti još krajem 18. veka predviđaju koncentracione logore za političke protivnike. Filip Buanaroti u knjizi Zavera za jednakost zvana Babefova (Školska knjiga, Zagreb, 1982) donosi fragment Nacrta Dekreta o upravljanju koji članovima 13–19 predviđa stvaranje vojnih logora radi održanja mira, zaštite republikanaca i pomoći u sprovođenju reforme. Član 17 Dekreta navodi četiri ostrva (logora) koji će biti mesta popravnog rada, gde će se slati na prisilni zajednički rad politički protivnici režima. Prema članu 18 Dekreta pristup tim ostrvima će biti zabranjen, a njima će neposredno upravljati vlada. Takođe, zatvorenici koji svojim radom i vladanjem dokažu da su se popravili moći će da se vrate na teritoriju republike i steknu građanska prava (član 19).
Pored toga, istrebljenje čitavih populacija stanovništva hemijskim ratom i spaljivanje ljudi u krematorijumima tvorevina je Francuske revolucije: u Vandeji novembra 1793. revolucionari sipaju otrove u izvore i truju hleb arsenikom, a jedan general (Ame) baca žene i decu u krematorijume.
Krstić je veoma ozbiljno razmatrao uticaj tajnih društava na prevratništvo u Evropi i kod nas od 1789. naovamo. O čemu je reč?
Ovo je mesto na kome bi se, bez podrobnijeg razmatranja uticaja slobodnog zidarstva na pripremu i tok Francuske revolucije, trebalo osvrnuti na Krstićev odnos prema masoneriji. Naime, sada je poznato da je Buanaroti bio mason, a da je Babef pripadao i nekim drugim tajnim društvima. Hana Arent je u svojoj studiji o izvorima totalitarizma lucidno primetila da totalitarni pokreti po svojoj strukturi i nekim osobinama najviše podsećaju na tajna društva, pa su često nazivani i „javnim tajnim društvima“. Po Arentovoj, i tajna društva, i totalitarni pokreti stvaraju hijerarhiju prema stepenu posvećenosti, regulišu živote svojih članova prema tajnoj i fiktivnoj pretpostavci da sve izgleda da je nešto drugo, zahtevaju bespogovornu poslušnost od članova prema misterioznom autoritetu male grupe zaverenika, te stvaraju podelu sveta na zakletu braću i neodređenu (neupućenu) masu zakletih neprijatelja. Zbog toga istoriografi nemaju mogućnost da utvrde stvarne odnose i uticaje različitih tajnih društava u javnim pokretima – koji su njihovom infiltracijom postali, zapravo, javna društva s tajnim ciljevima. U tom smislu Krstić u svojim beleškama nikada nije rezolutan u oceni masonerije koja se spominje u preko 20 dnevničkih beležaka. O masonima se saznaje na osnovu toga da li su hapšeni ili nisu od strane Gestapoa [19. XI 1962]; zatim kroz shizoidne konfabulacije duševno obolelih koji govore o zaveri „crne internacionale“, što je čas označavalo masoneriju, čas Vatikan, onda anglosaksonski kapitalizam i germanski imperijalizam [20. V 1967]; o masonsko-kominternovsko-vatikanskim manipulacijama i o „poslušnim“ masonima za vreme kobnog puča 27. marta 1941 [1. XI 1967]; o uticaju masona na Univerzitetu i sudbini autonomnog i autentičnog dela masonerije, odnosno „neposlušnih“ u odnosu na velike međunarodne centre masonerije [25. XI 1968]; skrivenoj vezi masona s komunistima [17. XI 1971]; vezama s Vatikanom i Kominternom [30. V 1974]; o masonima kao pripadnicima srpske visoke klase, te kontrolorima većine ustanova i Beogradskog univerziteta [12. X 1975]; njihovim vezama s Kominternom [5. III 1977]; njihovoj ulozi u krupnim političkim odlukama [6. XI 1977] itd. Sa stanovišta psihologije, najzanimljivija je Krstićeva beleška o osećanju svemoći u masonskim redovima koje je dovelo do krupnih omašaja u vođenju politike i katastrofalnih rezultata Drugog svetskog rata. Na ovom mestu Krstić ocenjuje masoneriju kao zatvoren sistem sa autističnim mišljenjem [12. XI 1980]. Naime, ukoliko u tajnim društvima postoji strogo hijerarhijski način izvršavanja zadataka, postavlja se pitanje da li rezultati takvog ponašanja mogu biti predmet psihološke nauke ili je potrebno najpre izučiti mehanizme potčinjavanja pojedinca sistemu autističnog mišljenja. No kako je Brozov SK zapravo sve vreme funkcionisao kao javno društvo s tajnim ciljevima, onda bi celokupne Krstićeve psihološke beleške – naročito one koje se bave tzv. institucionalnim sistemom – mogle biti čitane u ključu pokušaja da se razumeju psihološki mehanizmi koji postoje u tajnim društvima.
Dragan Krstić je smatrao da je Jugoslavija, od 1918. do 1991, bila u stalnom vanrednom stanju. Permanencija vanrednog stanja je nezamisliva bez „uzvišenih“ revolucionarnih ciljeva. Kako je to izgledalo u Kraljevini Jugoslaviji, koja je bila razrivena protivrečnostima?
Istorijat instituta vanrednog stanja pokazuje da se on sve češće pojavljuje i da su ga primenjivali i takvi političari kao što su Šarl de Gol (1961) i Abraham Linkoln (1861). Obeležje vanrednog stanja je privremeno ukidanje razlike između zakonodavne, izvršne i sudske vlasti. U 20. veku vanredno stanje postaje pravilo i tehnika vladanja, pa ga je Karl Šmit označio kao konstitutivnu paradigmu pravnog poretka: „Suveren je onaj ko odlučuje o vanrednom stanju.“ Izvršna vlast većine evropskih zemalja za vreme Prvog svetskog rata, pod opravdanjem nužde, ili proglašava vanredno stanje ili donosi zakone, dok se parlamenti svode na telo koje ratifikuje vladine dekrete koji imaju snagu zakona. Ustavna diktatura (vanredno stanje) postala je pravilo a ne izuzetak moderne politike zato što se građansko društvo stalno nalazi u izazovu vanrednog stanja i opasnosti da sklizne u logor.
Od proglašenja zajedničke države Južnih Slovena 1918. do 1988, kada Dragan Krstić završava pisanje Psiholoških beleški, njena državno-pravna istorija izgleda poražavajuće – za punih 70 godina ta država nije uspela da se konstituiše na način da se sa sigurnošću može reći u kom periodu je uspostavljen normalan pravni poredak. Ta država je gotovo sve vreme bila ili u neobjavljenom ili u proglašenom vanrednom stanju, sa stalnom tendencijom da se na njenoj teritoriji formiraju logori. Ovde nije reč samo o usaglašavanju dva različita administrativna sistema – onog iz Kraljevine Srbije i onog koji je nasleđen na teritoriji raspadnute Austrougarske – nego i o stvaranju jedinstvenog državno-pravnog poretka na celokupnoj teritoriji novonastale države. Prvi svetski rat se završio na pravni način, konferencijom mira u Parizu 1919–1920. pa je barem pitanje državnih granica bilo rešeno (osim tzv. jadranskog pitanja i koruškog plebiscita koji su rešeni posle konferencije). Vidovdanski ustav iz 1921. utvrdio je Kraljevinu SHS kao ustavnu, parlamentarnu i naslednu monarhiju, ali je bio donet običnom a ne dvotrećinskom većinom, i to bez striktne podele vlasti i uz razjedinjenu sudsku vlast. Već prilikom glasanja za ustav mogle su da se uoče strane u budućem tinjajućem građanskom ratu, kao i put kojim će krenuti razbijanje nove države – glasanje su bojkotovali poslanici Hrvatske republikanske seljačke stranke i Komunističke partije Jugoslavije. Reč je o tome da se ubrzo nakon proglašenja ujedinjenja pokazalo da veći deo Hrvata ne želi da živi u novoj državi. Ona je od Hrvata 
mogla biti prihvaćena samo kao privremena tvorevina do rešavanja „hrvatskog pitanja“, odnosno ostvarivanja nezavisne države, i to zbog toga što bi potezanje tog pitanja u okolnostima završetka rata, kada su se našli na poraženoj strani, bilo veoma nepovoljno za njih. Ovo nezadovoljstvo nije obeležilo samo politički život u Kraljevini nego je predstavljao trajni destabilišući faktor u novoj državi i izvor političke krize, tako da se kasnije ispostavilo da ona može da se održi samo kao neka vrsta diktature. Narodna skupština Kraljevine SHS radila je u stilu i maniru tinjajućeg građanskog rata od 1921. do januara 1929. kada je ukinuta zbog njegove eskalacije nakon ubistva dvojice hrvatskih poslanika tokom skupštinskog zasedanja 20. juna 1928. kao i narodnog tribuna Hrvata Stjepana Radića, koji je od posledica atentata preminuo nakon nepuna dva meseca. Krajem 1931. rad skupštine je obnovljen donošenjem Oktroisanog ustava, ali je diktatura nastavljena do 1935. Nakon Sporazuma Cvetković–Maček, 26. avgusta 1939. Narodna skupština Kraljevine Jugoslavije je raspuštena, tako da se više nikada nije birala, sastajala ni radila. Zakonodavnu funkciju je obavljala vlada koja je donosila uredbe, pa tako i Uredbu o Banovini Hrvatskoj od 29. avgusta 1939, što je dovelo do masovnog otpuštanja s posla službenika srpske nacionalnosti u novoproglašenoj Banovini, ali i progona Hrvata jugoslovenske orijentacije. Lično obezbeđenje Vlatka Mačeka iz 1935, koje je u međuvremenu preraslo u paravojne formacije – Hrvatsku seljačku zaštitu i Hrvatsku građansku zaštitu (1936–1938), dobija krajem 1939. legalitet. Ove organizacije će biti najveći oslonac prilikom uspostavljanja ustaške vlasti aprila 1941. i sprovođenju ustaškog terora. Uredbom o izmenama i dopuni Zakona o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi od 16. decembra 1939, ista vlada predviđa osnivanje logora za izolaciju političkih protivnika (komuniste, ljotićevce, VMRO-ovce itd.), čime bi bez sudskih presuda „upravno policijske vlasti prvog stepena mogle uputiti na boravak u koje drugo mesto lica koja remete red i mir“, što traje do aprila 1941. Vrhunac ovog državno-pravnog haosa predstavlja proglašenje NDHrvatske, o čijoj pravnoj prirodi i državnosti pravnici i istoričari još lome koplja. Ako se iz perspektive teorije o vanrednom stanju sagledava ova tvorevina, onda je ona bila najveći koncentracioni (istrebljivački) logor u istoriji. Taj logor (NDH), dakle, nastaje ovim sledom – državni udar: promena ustrojstva države odredbom o vanrednom stanju (26. avgust 1939); vojni puč: uzurpacija vlasti (27. mart 1941); faktičko ratno stanje (6. april 1941) i proglašenje države: istrebljivačkog logora (10. april 1941).
Bez pravne svesti, veli Ivan Iljin, nema ni pravnog poretka. Šta se s našom pravnom svešću i pravnim poretkom desilo za vreme brozomore?
Nakon brutalnog građanskog rata i revolucionarnog terora 1941–1945. više nije moguće govoriti o vraćanju u normalan pravni poredak, jer je, po Krstiću, totalitarni institucionalni sistem svu vlast koncentrisao oko jedne autoritarne ličnosti. Zbog toga je donesen Zakon o zaštiti imena i dela čoveka koji je po slovu ustava izabran za doživotnog predsednika republike. Naime, članovi SKJ imali su pravo kolektivnog vlasništva i upravljanja društvom igrajući lažnu ulogu radničke klase. Da bi zaista učestvovali u toj laži, njihova legitimnost je stalno morala da bude potvrđivana postavljanjem partijskih platformi o kojoj su svi članovi morali da se izjasne. Reč je potrebi da se članovi stalno dovode u situaciju da preispituju svoju savest u odnosu na partiju. Recimo, jedan novinar Borbe je sredinom 1970-ih prilikom nekog izjašnjavanja rekao: ja imam mišljenje o tome, ali se ne slažem sa svojim mišljenjem. Legitimitet svakog člana partije u potpunosti zavisi od zvaničnog pečata vladajuće ideologije i uključivanja u institucionalni sistem. Kolektivno pravo na donošenje svih društvenih odluka i kohezija vlasti može da se obezbedi samo koncentracijom vlasti u jednom čoveku. Taj čovek je bio izvor jedine praktične istine o vladajućoj laži, samo je on imao pravo da povlači liniju koja razdvaja ko jeste u pravu a ko nije u pravu, odnosno ko je na liniji partije a ko je sa te linije skrenuo.
Kao svi totalitarni režimi, i Brozov je bio javni sistem s tajnim ciljevima, te kada bi na red došao trenutak za obelodanjivanje tih ciljeva, bilo je potrebno da se izvrši čistka u partijskim redovima. Obim čistke uvek zavisi od suprotnosti koje postoje između proklamovanog i tajnog koje se obelodanjuje. Revolucija ne jede svoju decu, ona samo razdvaja zaverenike i njihove pristalice od onih koji to nisu nego su bili „prečista naiva“ i verovali u ono što je do tada bilo javno. Kada je zaokret veliki, onda je broj potencijalnih protivnika toliki da je potrebno otvoriti dovoljno logora za njihovo prevaspitavanje. Kako je totalitarni sistem izvan svakog pravnog poretka, tako mu je veoma malo potrebno da nevidljivu bodljikavu žicu kojom je obmotao čitavo društvo pretvori u onu stvarnu koja ograđuje fizički prostor koji se zove logor. Ako je broj političkih protivnika veliki, onda je idealno rešenje ostrvo. Ako ni to nije dovoljno, onda je potrebno pronaći arhipelag.
