Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Право лице титоизма као посебног типа тоталитаризма с комунистичким предзнаком пажљиво је скривано – стални терор над становништвом био је подмукао јер је режиму најважнија ствар била да се у јавности не појаве ни најмањи показатељи његовог стварног деловања. Прикривање природе овог репресивног система и његово одржавање на власти не би било могуће да он није био и финансијски, и логистички, и политички потпомогнут из западног блока у време Хладног рата
Драган Крстић (1929–2006), психолог, рођен је у Београду, у грађанској породици коју су нове власти после рата сматрале „класно непријатељском“. Ниже разреде завршио је у Државној реалци, а матурирао у Првој мушкој гимназији, после избацивања због „вербалног деликта“. Године 1948. провео је неколико месеци у казненом радном логору у Великој Ремети због приватних изјава несагласних с тадашњом политичком идеологијом. Студије је започео на групи  чисте филозофије на Филозофском факултету у Београду, да би после две године прешао на новоосновану Психолошку групу. Дипломирао је 1954. са првом послератном генерацијом психолога. Био је запослен у Саветовалишту за избор занимања, а од 1958. Института за психолошка истраживања, где је прошао сва звања, од асистента до в. д. директора. Докторирао 1965. Усавршавао се на студијским боравцима у Њујорку, Паризу, Москви, Лењинграду и Лондону. Од 1969. радио у Институту за социјалну политику и као хонорарни професор Више школе за социјалне раднике, где је 1972. изабран за редовног професора. Истовремено предавао и на Универзитету у Нишу. Године 1974. изабран за ванредног професора на Филолошком факултету у Београду за предмет Педагошка психологија. Те године у истом звању предавао је и на Филозофском факултету у Новом Саду. Године 1986. изашло прво издање његовог капиталног „Психолошког речника“, са 5.300 одредница на 900 страна – у то време ауторског и издавачког подвига, више пута понављаног. Поред бројних радова, објавио и уџбеник о учењу и развоју, први те врсте код нас, који је доживео више издања. У младости био спортиста и страствени пилот-аматер. Издавачка кућа „Балканија“ из Новог Сада објавила је пет књига Крстићевих дневника вођених у тајности (ни супруга није знала за њих, јер је то могло бити по живот опасно у удбократском режиму). |
До сада је, у издању издавачке куће „Балканија“ из Новог Сада, изашло пет томова дневника „српског Винстона Смита“, психолога Драгана Крстића. Да нема његових дневника, после сто година би неко могао мислити да су Срби под Брозом живели као у балканској Америци. Која је, по вашем мишљењу, суштина Крстићевог бележења скривене историје титоизма?
Група психопата организована око „Би-Би-Си маршала“ извршила је серије масовних убистава и пљачки у Југославији, пре свега над српским народом а нарочито над његовом грађанском, културном и моралном елитом. Изигравајући револуционаре њима је било потребно да маскирају свој криминогени психолошки инвентар, па су ради тога бруталним терором створили страшан репресивни систем којим је њихово криминално деловање, познато под шифром „револуционарна пракса“, форматизовано у шизофрено-параноидни институционални систем. Најбитнија особина овог система је потпуно одсуство сваког суочавања са стварношћу и стварање фиктивних представа о реалности, односно артифицијелне реалности као својеврсне друштвене шизофреније, па је, у организационом смислу, каже Крстић, да би (савез комуниста) могао да функционише – систем морао да буде лишен било какве сaдржине [запис од 17. XII 1981].
Овако изгледа сижејна окосница Психолошких белешки Драгана Крстића које су публиковане са непретенциозним поднасловом – Покушаји психолошке хронике 1960–1988. Оне откривају дубља значења историјских догађаја и дају психолошка тумачења текућих политичких збивања и свакодневног живота у Југославији након завршетка Другог светског рата, а бритким увидима у природу разарања друштвене, људске и психолошке реалности које је спроводио један окрутан систем, представљају својеврсну „анатомију титоистичке деструктивности“ са минуциозним евидентирањем њених психолошких последица – од њиховог настанака до данас.
Право лице титоизма као посебног типа тоталитаризма с комунистичким предзнаком пажљиво је скривано – стални терор над становништвом био је подмукао јер је режиму најважнија ствар била да се у јавности не појаве ни најмањи показатељи његовог стварног деловања. Прикривање природе овог репресивног система и његово одржавање на власти не би било могуће да он није био и финансијски, и логистички, и политички потпомогнут из западног блока у време Хладног рата. Та помоћ била је смоквин лист који није покривао само лажну представу о томе да је могућа „револуција с људским лицем“ него је превасходно требало да сакрије право лице троцкистичке перманентне револуције која је на Западу тињала током Хладног рата. Ако је парадигма лењинистичко-стаљинистичког модела револуције био Гулаг (Главна управа логора и затвора), парадигму титоистичког модела чинио је систем дириговане корупције и институционализованих лажи који је створио симулакрум правног поретка као сервис за одржавање становништва у стању сталне егзистенцијалне неизвесности и друштво као политички логор са перфидним психоидеолошким надзором. Овој раскривајућој књизи могао би да одговара и поднаслов – Архипелаг Брозлаг или Скривено лице титоизма. Како је суштину овог система представљала производња лудила, њен стручан хроничар могао је да буде само неко попут Драгана Крстића – психолог са искуством клиничке психијатрије. Многе ствари које је Крстић евидентирао никада више не би могле да буду реконструисане јер су остављале невидљиве трагове у психи људи који су живели у атмосфери специфичне менталне тортуре. Због тога Крстићева књига постаје не само прворазредни историографски извор свог времена него и грађа за студију о „историји лудила у доба титоизма“.
Шта је титоизам из перспективе Крстићеве историософије нашег повесног бивања?
Титоизам је, дакле, у Психолошким белешкама идентификован као својеврсно доба антиисторије, шифра за уништавање свега што би могло да омогући даљи континуитет постојања српске нације – од физичке ликвидације младих нараштаја Срба, преко обезглављивања културне, новчане, интелектуалне и духовне елите која се развијала скоро два века. Ако је у титоизму све било бесмислено, једини „смисао“ је био организовани и страшним насиљем изведени прекид српске историје, односно, по Крстићу, прекид историје јер су овде само Срби историјски народ. Због тога је титоизам завршни и тотални удар на битије српске нације и покушај потпуног прекида њеног историјског континуитета. Једина константа политике титоизма била је србофобија. У вези са мржњом према Србима чији је континуитет институционализован од стране спољног, великог света, Крстић наглашава да је наивно мишљење да ова институционализована мржња која је имала Србе као нациљане жртве, у историји може проћи без последица и да неће имати трансфер на потоње догађаје, па и на целокупну европску традицију, и одмах потом закључује: „Историја није прагматични тренутак. Она мора трајати, и у том трајању мора задржати свој континуитет, а с њим и све оно што је чинило ту историју“ [18. III 1985].
Сасвим у складу са својим основним усмерењем, титоисти су настојали да кривотворе целокупну српску историју. Да тај њихов порив није био аутохтон него да је у великој мери био индукован из страног света данас потврђују бројни, све агресивнији и радикалнији примери прекрајања српске историје, који долазе из центара моћи које је Крстић идентификовао у својим Белешкама.
Драган Крстић разоткрива природу и карактер ратних дејстава након слома Краљевине Југославије у Априлском рату, али као и већина његових савременика није могао да објасни разлог због чега су англоамерички центри моћи подржали Титов покрет обмане, односно декларисане бољшевике, уместо да помогну своје „природне“ и осведочене савезнике у борби против сила Осовине, и зашто је та подршка бољшевицима трајала све време Хладног рата? Који је стварни и дубински разлог ове издаје?
Реч је о томе да је англоамеричка процена била да се Југославија не би могла сачувати за потребе будућег Хладног рата ако би немачке савезнице на Балкану дочекале слом Трећег рајха на губитничкој страни. Када је било јасно да Немачка губи рат (1943), требало је њихове ватрене савезнике превести на страну победника и избећи склапање мировних споразума. Пораз Хрватске значио би неминовно откривање улоге Ватикана у рату. Уместо да буде завршен на правни начин, Други светски рат је привремено прекинут идеолошком егзибицијом и стварањем блоковске поделе. Усташе нису могле да преко ноћи званично постану англо-амерички савезници, за то им је био потребан посредник у форми коју им је пружио Брозов табор. Уместо да буду укинуте, тековине Другог светског рата су за српски народ настављене: војна окупација је замењена идеолошком, а заправо психолошком; геноцид спровођен у НДХ, уместо да буде кажњен, награђен је територијалним проширењем Хрватске на Истру; црквени поредак који је спроведен у време немачке окупације на територији садашње Северне Македоније задржан је до данас – протераном свештенству Српске православне цркве је после рата био забрањен повратак у епархије и парохије; терор и геноцид над Србима на Косову и Метохији није прекидан; логор као номос модерне је за Србе био константа која је мењала само идеолошки предзнак – од Градишке Старе, преко Мермерног отока, до данашњих енклава у јужној српској покрајини.
Други разлог за англоамеричко промовисање „Би-Би-Си маршала“ као комунца „са људским лицем“ била је његова улога у новој фази троцкистичке перманентне револуције у току Хладног рата када је политика титоизма профилисана као хибридни систем сачињен од стаљинистичког политичког терора, високе америчке технологије и британске обавештајне логистике, и то ради сервисирања Југославије као подручја експерименталног деловања НАТО културе на коме је она проверавана и уигравана за употребу у постхладноратовском периоду.
Зашто је за Крстића српско питање најбитније питање послератне Југославије?
Крстић центрира српско питање као кључан фактор за одржање титоизма који се поистоветио са Југословенском државом, а лажирање природе, тока и резултата Другог светског рата тумачи као политички основ за успостављање тоталитарног система. Због тога је кључни услов његовог одржања и опстанка табуизирање геноцида почињеног над Србима, док је „срце таме“ овог система чинило држање српског народа у правном статусу који њихов животни простор претвара у концентрациони логор. Констатујући да послератни режим, који је само формално наследио предратну Југославију, никада није смео објавити податке о масовном погубљењу Срба, у којем је и сам непосредно учествовао, Крстић закључује: „Србија се налази у статусу окупиране земље, са свим карактеристикама које су пратиле и претходне окупације: са биолошким уништавањем, територијалном дезинтеграцијом, економском експлоатацијом и културним геноцидом. Носиоци те политике могли су доћи у Србију и на власт уз помоћ оружја великих сила, уз непосредну помоћ њихових трупа“ [30. XII 1966]. За Крстића ово није само српско питање већ је и европско и због тога тврди да је само оно што се десило у Немачкој, Италији, Мађарској било довољно да се Европа не може психолошки опоравити од унутарњег бремена које се не може одбацити једноставним стресањем рамена, те пита: „Шта ће се тек психолошки десити кад се отворе психолошке ране централне и источне Европе? Шта ће бити са Југославијом кад се отворе српске ране?“ [25. III 1967].
Наш психобиограф титоизма као експерименталног НАТО „кока-кола социјализма“ сматра да су Срби у Брозотопији живели под окупацијом. Како то аргументује?
Крстић веома рано долази до закључка да је Србија окупирана земља, што је до данас проскрибована мисао јер у себи садржи читав низ тешких импликација – осврт на природу власти која је наставила да спроводи геополитичку стратегију наслеђену од немачких националних социјалиста, одсуство њене конститутивне моћи и тиме стални изазов за њено рушење ради успостављања легитимне владе. Заправо, реч окупација била је синоним за власт која се развила на неправном преласку ратног (окупационог) стања у ванредно (постокупационо, револуционарно) стање. Наиме, ратно стање је бројним правно-техничким манипулацијама преведено у ванредно стање у коме је на неодређено време суспендован правни поредак и отворена могућност стварања логора. Да би „Би-Би-Си маршал“ добио привидни легитимитет, формирана је „прелазна влада“ (националног јединства?) Тито–Шубашић која никада није стекла стварни легитимитет, али је краљевским указом добила лажни континуитет. Колико је улога британске обавештајне логистике била опскурна назире се на основу чињенице да се британски премијер Винстон Черчил за време судбоносне две године рата није ниједном сусрео са Слободаном Јовановићем, председником избегличке Југословенске краљевске владе у Лондону, иако му је Јовановић све време био такорећи „под руком“, али да је отрчао до Напуља да се види и разговара с Титом, и то након што је „Би-Би-Си маршал“ у Ватикану од папе добио политички „имприматур“!? Чак и да је улазак Југославије у рат био историјска неминовност, несрећни пуч 27. марта 1941, који Крстић често помиње и анализира, према њему представља иницијални акт безакоња на путу свођења српског народа на логорашку нацију за време и након Другог светског рата. Сваки потоњи покушај Срба да изађу из наметнуте парадигме логора – као простора у коме је ванредно стање као привремена суспензија правног поретка добило трајно просторно уређење – постаје оправдање за њихову стигматизацију и кажњавање. Срби су добили статус колективног homo sacera – човека кога је свако могао убити а да не буде кажњен за убиство, само зато што је припадник заједнице која се нашла изван било каквог правног поретка. Само је са таквог становишта обраћање Србима речима „нико не сме да вас бије“ могло да буде окарактерисано као позив на рушење „правног поретка“ државе (заправо логора) и излив „српског национализма“ који доводи до распада СФРЈ. Сваки покушај Срба да изађу из логора, да траже примену правног поретка и закона, и дан-данас представља позив на укидање ванредног стања у коме се налазе од 1941. године. Тако је британска обавештајна логистика успела да обезбеди континуитет суспензије правног поретка од пуча 27. марта 1941. и немачке окупације уз распарчавање Југославије; преко „тихе“ подршке револуционарном терору и титоистичкој диктатури „радничке класе“ као операционализацији ванредног стања; затим инсистирањем на међународном признавању граница територијалних ентитета створених у метежу рата, који су потом постали тековине револуције настале противзаконито на идеолошком а не правном основу; па све до бесправне употребе најснажније војне машинерије од постанка света (1999) да би се најважнији део логора у коме су Срби смештени предао у руке најпослушнијих капоа.
Жарко Видовић је, веома озбиљно и аргументовано, тврдио да су Срби логорашка нација. Колико Крстићеви дневници поткрепљују овакво становиште?
Историјску судбину српског народа прецизније и снажније одређује парадигма логора него парадигма окупације. Окупација неке државе подразумева успостављање окупационог правног поретка при чему окупатор преузима одговорност за његово спровођење и предузима мере за примену закона на окупираној територији. Дакле, окупација не значи потпуну суспензију права већ представља примену правних норми које окупатор спроводи над окупираним становништвом: ту је присутан некакав правни 
поредак, чак и када је он наметнут од стране окупатора, али на тај начин да окупирано становништво не одговара за евентуалне злочине које почини окупатор. Логор не настаје на основу преображаја или развоја затворског права које се примењује у нормалном поретку него као резултат ванредног стања и ратног права. За разлику од окупације – правног стања проистеклог из ратног права – логор је резултат потпуне суспензије права и правног поретка, односно простор који се отвара када ванредно стање, које представља само привремену суспензију поретка, постане правило тако да добија трајно просторно уређење које остаје стално изван граница нормалног поретка. Логори стварају простор за изузимање из правног поретка у коме се закони у потпуности суспендују тако да је у њима све могуће. Логорашима су одузета сва права – од политичких до права на живот – они су сведени на биолошки живот који им у сваком тренутку може бити одузет а да за тај чин нико не буде кажњен.
Разлика између окупације и логора најбоље се уочава упоређивањем положаја оног дела српског народа који је био под немачком окупацијом са оним у НДХ за време Другог светског рата. Немачка власт је након распарчавања Југославије један део њене територије одредила да се зове „окупирана Србија“ (део преткумановске Србије, јер су се неки њени делови нашли под бугарском и италијанском окупацијом), те над њом прогласила окупацију и примењивала своје законе, а за њихово спровођење тражила сарадњу најпре комесарске управе, а затим окупационе владе коју је она поставила. Због примене појединих прописа који нису били у складу с међународним ратним правом (одмазде, стрељање таоца итд.) може се рећи да је тај окупациони поредак чинио злочине и био злочиначки, али у њему није било стављено ван закона целокупно српско становништво. Рецимо, сви заробљени официри Југословенске краљевске војске који су се изјаснили као Срби одведени су у немачке заробљеничке логоре, што је важило и за Словенце који су били заробљени ван Словеније, односно и за Црногорце заробљене ван Црне Горе, док су сви они који су се изјаснили као припадници било ког другог народа (Хрвати, Мађари, Румуни итд.) пуштени својим кућама. Дакле, у складу с ратним правом, као ратни заробљеници третирани су пре свега припадници оног народа са којим је Немачка била у рату. Од 210.000 заробљеника након Априлског рата преко 90 одсто чинили су Срби. Трећи рајх не би био у стању да Србију држи под окупацијом без сарадње са својим балканским савезницама и претње да ће Србија бити њима подељена као ратни плен. Шта би то у пракси значило може се наслутити из онога што се већ дешавало у НДХ где је одмах целокупни српски народ стављен изван закона, тако да некажњено убијање Срба није вршено само у злогласним хрватским логорима смрти него на целој територији те државе, односно свуда докле је допирала државна управа. Због тога се НДХ може сматрати најпрострaнијим концентрационим логором у Другом светском рату. Између правног статуса окупације и логора влада Милана Недића је изабрала сарадњу са окупатором. Проблем је у томе што су титоисти приликом преласка из ратног стања у ванредно стање (револуција) прихватили хрватски а не немачки модел решавања српског питања, односно уместо да примењују законе и уведу правни поредак, макар накарадни, изабрали су његову потпуну суспензију, посебно у делу који се односио на српски народ.
Крај у наредном броју
