Ukrajina i Poljska: Savez sudnjeg dana

Nijedna država iz zapadnog bloka nije kao Poljska pokazala posvećenost sukobu na istoku Evrope. Iako je Poljska dugo radila na konsolidaciji Centralne i Istoče Evrope u skladu sa svojim viševekovnim idejama o „civilizacijskom“ sukobljavanju s Rusijom, čini se da za sada ima samo jednog ozbiljnog saveznika u Evropi – Ukrajinu

Uoči prve godišnjice specijalne vojne operacije Ruske Federacije u Ukrajini, američki predsednik Džozef Bajden se obreo u prestonicama Ukrajine i Poljske. Pažljivim slušaocima sigurno nije promaklo da su intonirane himne dve istočnoevropske zemlje otpočele skoro identičnim stihom. I ukrajinska, i poljska himna pevaju o tome da njihove nacije „još nisu nestale“. Međutim, da li simbolička sličnost ostaje samo simbolična?
Bajdenov govor u Varšavi kao da je namerno osmišljen tako da kontrapunktira Putinovom obraćanju Federalnoj skupštini. Obraćanje američkog predsednika varšavskoj publici bilo je prožeto ratnim pokličima i obećanjima Evropi o tome kako „Ukrajina nikada neće predstavljati pobedu za Rusiju“. Suprotno tome, čini se da je u dugačkom obraćanju lišenom retorskih ukrasa, entuzijazma i fraza, predsednik Putin nastojao da konačno afirmiše rusku politiku samodovoljnosti kao zvanični strateški kurs Rusije. Usputno se osvrćući na hiperliberalizaciju koja ophrvava Zapad, kao što je odluka Anglikanske crkve da „reformiše“ molitvu „Oče naš“ kako bi udovoljila rodno senzibilnim „vernicima“, predsednik Putin se fokusirao na unutrašnju politiku. Uz bitan izuzetak: odluku o suspendovanju učešća u START-u, što šalje poruku o opredeljenosti Rusije da učestvuje u međunarodnim sporazumima sa Zapadom isključivo na ravnopravnim osnovama.
Dok Rusija konačno diže ruke od učešća u atlantističkom političkom poretku i zaključuje proces koji je otpočeo takođe Putinovim govorom – na Minhenskoj konferenciji 2007. godine – američki predsednik se ponaša kao da su SAD na svom istorijskom vrhuncu. Ako izuzmemo niz protesta u evropskim prestonicama protiv zapadnih sankcija Rusiji, vlade Evropske unije i NATO-a su dovedene u ratni stroj. „Još jednom potvrđujem da je predanost SAD neupitna i da je godinu dana kasnije NATO jači nego ikad“, saopštio je Bajden razdraganim Poljacima, koji su svaki njegov poziv u „rat protiv Putina“ dočekivali aplauzom.
Metju Kaminski, glavni urednik „Politika“, napisao je opsežan esej o Bajdenovoj poseti Poljskoj, hvaleći se usput kako je jedan od njegovih rođaka bio učesnik poljskog ustanka protiv Rusije, koji je spomenut u „Sentimentalnom vaspitanju“ Gistava Flobera. Prema mišljenju urednika uticajnog evroatlantskog medija, linija borbe u Ukrajini predstavlja „front na kome se odigrava konačni evropski sukob između autokratije i liberalizma, gde se sile ideja sučeljavaju često koliko i jurišnici i oružje“.
Kaminski smatra da je Ukrajina danas u poziciji u kojoj je bila Poljska nekad. Imperator Nikolaj I je vesti o Poljskom ustanku 1830. godine prokomentarisao: „A sada – ili Poljska, ili Rusija.“ Isto je danas, piše Kaminski: ili Ukrajina, ili Rusija. Urednik „Politika“ je bio samo jedan u nizu brojnih analitičara koji su poslednje nedelje vatreno isticali značaj američko-poljskog strateškog partnerstva.

ULOGA VUDROA VILSONA Tradicija američko-poljskog prijateljstva duga je jedan vek. Vudro Vilson se pojavio kao mesija, nakon dugogodišnje evropske klanice u Prvom svetskom ratu, i kao politička sila spremna da potvrdi nacionalne ambicije i pretenzije malih evropskih naroda koji su vekove proveli pod „čizmom evropskih imperija“. Retko ko je, posle rata u kome je ishodila politika balansa među evropskim imperijama, video u Vilsonovih „Četrnaest tačaka“ nastojanje da se Stari kontinent obezglavi i razbije na sitne političke činioce koji, sve i kad bi hteli, ne bi imali snage da se usprotive „partnerskoj“ sili sa Zapada.
Bratislavu su 1918–1919. godine antičeške snage u Slovačkoj nakratko preimenovale u Vilsongrad ili Vilsonovo Mesto. Uprkos tome, američki plan je predviđao formiranje Čehoslovačke. Univerzitetski trg u Zagrebu preimenovan je u Trg Vudroa Vilsona 1919. godine, čime je nova jugoslovenska država odala počast svom patronu. Isto se desilo i u Poljskoj. Za razliku od zagrebačkog trga, koji je preimenovan u Titov trg posle Drugog svetskog rata, a danas nosi ime Republike Hrvatske, građani Varšave su posle raspada Varšavskog pakta rešili da starom prestoničkom trgu vrate ime američkog predsednika i istočnoevropskog „mesije“ – Vudroa Vilsona.
Obožavanje Vilsona se nije zaustavljalo na krštavanju gradova i trgova njegovim imenom. On je i deifikovan.
Vaclav Nižinski, ljubavnik Sergeja Djagiljeva i jedan od utemeljivača ruskog baleta, rođen je u Kijevu krajem 19. veka. Rodom je bio Poljak, ali je stasao kao ruski plesač. Stekavši karijeru i slavu u Rusiji, Nižinski se otisnuo u svet evropske umetnosti, gde je ostvario veliki uspeh. Kao deklarisani paganin, Nižinski se oduševio pojavom Vudroa Vilsona, toliko da je da ga je proglasio „bogom politike“. „On hoće mir, ali ga Evropljani ne razumeju“, pisao je Nižinski u svom dnevniku. Išao je toliko daleko u svojoj deifikaciji Vilsona, da ga je postavljao na pijedestal svog intimnog života, pre Djagiljeva, kome je zamerao što „ne voli sve ljude kao Vilson, već ljubav želi samo za sebe“.
Ova epizoda jedne idealizacije i idolatrije bila bi zanimljiva anegdota da se Nižinski nije predano posvetio i uložio svoj umetnički integritet u promociju Vilsonovog plana. Baklju poljske predanosti američkom planu za Istočnu Evropu je nakon prerane smrti svog sunarodnika i kolege umetnika Nižinskog preuzeo čuveni poljski pijanista Ignjat Jan Paderevski. Ovakvi zastupnici poljskog interesa pomogli su projekat kulturalnog prevođenja poljskog pitanja na jezik razumljiv Amerikancima. Kako opaža profesor istorije sa Njujorškog univerziteta Lari Volf, poljsko pitanje je predstavljeno američkoj javnosti u ključu priče iz „Čiča Tomine kolibe“, pa su Poljaci opisani kao porobljena nacija i žrtva gramzivosti Ruske, Nemačke i Austrijske imperije. Popularnost Paderevskog je bila tolika u Americi da je učestvovao u kampanji pred izbore za predsednika 1916, podržavši Vilsona. Zauzvrat, Vilson je pozvao Paderevskog i njegovu ćerku Margaretu na proslavu nove godine 1917. u Belu kuću.
Međutim, pored transparentne diplomatije koju je Vilson proklamovao, i učešća umetnika poput Paderevskog i Nižinskog u promociji geopolitičkih interesa Amerike i nacionalnih interesa Poljske, na snazi su bile i daleko opskurnije sile. Amerika je posle Velikog rata trebalo da postane ekonomski partner Evrope, a sve radi obnove Starog kontinenta posle velikih ratnih razaranja. „Ekonomska saradnja može uslediti tek kada svi narodi budu oslobođeni“, rekao je novinar i jedan od najuticajnijih saradnika Vudroa Vilsona – Volter Lipman. Najbliži saradnici Vilsona, univerzitetski profesori, naučnici i novinari okupljeni u nezvaničnom predsedničkom tink-tenku „Društvo za upit“ brzo su se složili sa Poljakom generalom Jozefom Pilsudskim o tome da su najveća pretnja Evropi boljševici.
U savremenoj istoriografiji postoji nastojanje da se Paderevski prikaže kao benevolentni umetnik i nacionalni radnik. Trebalo bi da predstavlja kontratežu generalu Pilsudskom (poljski maršal i narodni vođa u međuratnom periodu) ili Dmovskom (međuratni ministar spoljnih poslova), čiji antiruski, u slučaju prvog, i antisemitski, u slučaju drugog, stavovi zamagljuju predstavu o Poljskoj kao o evropskom „mučeniku“ među narodima. Ali treba imati u vidu da je i Paderevski imao svoje maksimalističke zahteve za Vilsona.

Koristeći stotu godišnjicu smrti Tadeuša Košćuška 1917. i apelujući na sećanje da se Košćuško borio pod Džordžom Vašingtonom, Paderevski je iskoristio priliku da Vilsonu saopšti svoj plan o uspostavljanju Sjedinjenih Poljskih Država. Vašingtonov naslednik treba da vrati dug potomcima Košćuška. Plan je bio da se nova poljska država obnovi po uzoru na Poljsko-litvanski komonvelt, ali kao personalna unija, čiji bi kralj nosio titulu kralja Poljske, Litvanije, Galicije i Polesja.
Dve godine kasnije, činilo se da saveznici okupljeni na Pariskoj mirovnoj konferenciji zaista deluju u tom pravcu. Poljacima je dozvoljeno da napadnu Ukrajinu, a maršal Foš se čak zalagao za to da rumunske trupe okupiraju Lemberg, odnosno Lavov, u korist Poljske. Ipak, ni ukrajinski nacionalisti niti boljševici u tom trenutku nisu bili raspoloženi za bilo kakvu saradnju sa Zapadom. Glavni geograf i savetnik Vilsonov Isaija Boumen savetovao je američkog predsednika da se što pre pošalju poljske trupe u Lavov. Američki general Tasker Blis je mudro savetovao da bi poljske akcije u Galiciji „dovele do pada ukrajinske vlade koja nama nije neprijateljska, i učinile zemlju boljševičkom“.
Cilj je bio da se od Poljske napravi zona koja bi sprečila bilo kakvu mogućnost da dođe do ujedinjenja Nemačke i Rusije, što je naročito brinulo saveznike, budući da su boljševičke revolucije već potresale Bavarsku i Mađarsku. Zato je Boumen, kao nezvanični šef „Društva za upit“ i glavni kartograf mirovne konferencije, posebno zainteresovan za pitanja Jugoslavije, Poljske i Nemačke, bio čvrsto na pozicijama Pilsudskog.
Pilsudski je u memorandumu povodom rusko-japanskog rata iz 1905. definisao za glavni poljski cilj razbijanje Rusije na etničke države svih nacija koje je Ruska Imperija u prošlosti pokorila. „Za nas to nije samo pitanje ostvarenja kulturoloških težnji naše nacije da se izbori za svoju nezavisnu egzistenciju, već i garancija da će naša država postojati, ali tek onda kada Rusija bude lišena svega što je kroz istoriju osvojila i kada postane sused koji nas ni na koji način ne može ugroziti“, pisao je Pilsudski te 1905. Posle rata Pilsudski je planirao da ovaj vekovni san Poljaka ostvari posredstvom formiranja Intermarijuma – saveza centralnoevropskih i istočnoevropskih naroda koji bi bio usmeren protiv boljševika, odnosno Rusije.

STO GODINA KASNIJE Poljski predsednik Leh Kačinjski je prvi krenuo u oživljavanje ideje Pilsudskog, ali posredno, govoreći o revitalizaciji Pilsudskove ideje Intermarijuma, koja bi objedinila kopnenu masu između Baltika, Crnog mora i Jadrana u okviru ekonomske inicijative. Sadašnji poljski predsednik Andžej Duda finalizovao je ovu ideju, uz svesrdnu podršku tadašnje hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović, te je prvi sastanak Inicijative tri mora (koja neodoljivo podseća na ideju Pilsudskog) održan u Dubrovniku 2016. godine.
Ovaj projekat ujedno podseća na planove Isaije Boumena i Halforda Makindera, dvojice glavnih geografa SAD i Velike Britanije s početka 20. veka, koji su smatrali da Nemačka i Rusija moraju biti odvojene po svaku cenu. Danas, imajući u vidu nemačku nemogućnost da se emancipuje od američkog uticaja, ovaj projekat više deluje kao isključivo brana prema Rusiji. Iako nisu članice Evropske unije, kao druge članice Inicijative tri mora, Marija Sandu i Vladimir Zelenski, šefovi država Moldavije i Ukrajine, izrazili su 2021. interesovanje da pristupe ovoj inicijativi.
Ipak, Poljska, u sadejstvu s baltičkim državama, jedina dosledno ispunjava ono što je proklamovao Pilsudski. Ostatak Inicijative tri mora se nije pokazao dovoljno ažurnim u borbi protiv Rusije posredstvom Ukrajine. Edvard Lus, glavni američki komentator „Fajnenšel tajmsa“, predviđa i šta će biti nagrada Poljskoj za takvu posvećenost američkim interesima: da će za deset godina Poljska i Ukrajina biti glavna kontrateža Nemačkoj i Francuskoj u okviru Evropske unije. Za sada, Poljskoj kao glavna uteha ostaje prilika da se bori protiv Rusije posredstvom Ukrajine i Bajdenovo priznanje da se nekada, u mladosti, predstavljao kao „Bajdenski“, odajući počast poljskoj zajednici u Delaveru. Ili je bar tako američki predsednik rekao svom poljskom kolegi tokom posete Varšavi.
Mark Bžežinski, sin Zbignjeva Bžežinskog i američki ambasador u Varšavi, izjavio je da „ruski rat u Ukrajini i poljske akcije pokazuju da Poljska nije samo korisnik zapadnog bezbednosnog sistema već i njegov stožer. Možete osetiti kako u Poljskoj jenjava napetost povodom njene pozicije na Zapadu i njene uloge u svetu“. I zaista, ako su ove reči američkog ambasadora tačne, ostaje pitanje da li je samo simbolična veza između Ukrajine i Poljske, kad obe svoj istorijski smisao nalaze u sukobu s Rusijom, u kom je nemoguće pobediti.
Čerčil je o odnosu Engleza i Iraca govorio kao o sukobu „nacionalizama sudnjeg dana“, a Ekmečić je na isti način pisao o odnosu Srba i Hrvata. Za Ukrajince, koji su danas prva linija fronta prema Rusiji, kao Poljaci nekad, pitanje „sudnjeg dana“ i ostvarenja istorijskog sna je pitanje rasparčavanja i uništenja Rusije. Ti planovi su dokazano nemogući. Naročito ne pomoću baletana (Nižinskog), pijanista (Paderevskog), ili glumca (Zelenskog). Možda upravo svestan nemogućnosti da se nad Rusijom odnese pobeda, poljski predsednik Duda, preko mere dobrog ukusa, poziva na veće američko prisustvo u Evropi i konsolidaciju NATO-a. Imajući u vidu ovakav atlantistički entuzijazam Poljaka, ostaje pitanje ko će biti poljski saveznik u Evropi, kada se jednom Amerika iz Evrope povuče. Nemačka, Rusija, Mađarska, ili možda samo Ukrajina. Ali da li će tada Ukrajina biti gde je danas ili gde je bila pre sto godina, izgleda da je pitanje o kome Poljska ni najmanje ne razmišlja.