Украјина и Пољска: Савез судњег дана

Ниједна држава из западног блока није као Пољска показала посвећеност сукобу на истоку Европе. Иако је Пољска дуго радила на консолидацији Централне и Источе Европе у складу са својим вишевековним идејама о „цивилизацијском“ сукобљавању с Русијом, чини се да за сада има само једног озбиљног савезника у Европи – Украјину

Уочи прве годишњице специјалне војне операције Руске Федерације у Украјини, амерички председник Џозеф Бајден се обрео у престоницама Украјине и Пољске. Пажљивим слушаоцима сигурно није промакло да су интониране химне две источноевропске земље отпочеле скоро идентичним стихом. И украјинска, и пољска химна певају о томе да њихове нације „још нису нестале“. Међутим, да ли симболичка сличност остаје само симболична?
Бајденов говор у Варшави као да је намерно осмишљен тако да контрапунктира Путиновом обраћању Федералној скупштини. Обраћање америчког председника варшавској публици било је прожето ратним покличима и обећањима Европи о томе како „Украјина никада неће представљати победу за Русију“. Супротно томе, чини се да је у дугачком обраћању лишеном реторских украса, ентузијазма и фраза, председник Путин настојао да коначно афирмише руску политику самодовољности као званични стратешки курс Русије. Успутно се осврћући на хиперлиберализацију која опхрвава Запад, као што је одлука Англиканске цркве да „реформише“ молитву „Оче наш“ како би удовољила родно сензибилним „верницима“, председник Путин се фокусирао на унутрашњу политику. Уз битан изузетак: одлуку о суспендовању учешћа у СТАРТ-у, што шаље поруку о опредељености Русије да учествује у међународним споразумима са Западом искључиво на равноправним основама.
Док Русија коначно диже руке од учешћа у атлантистичком политичком поретку и закључује процес који је отпочео такође Путиновим говором – на Минхенској конференцији 2007. године – амерички председник се понаша као да су САД на свом историјском врхунцу. Ако изузмемо низ протеста у европским престоницама против западних санкција Русији, владе Европске уније и НАТО-а су доведене у ратни строј. „Још једном потврђујем да је преданост САД неупитна и да је годину дана касније НАТО јачи него икад“, саопштио је Бајден раздраганим Пољацима, који су сваки његов позив у „рат против Путина“ дочекивали аплаузом.
Метју Камински, главни уредник „Политика“, написао је опсежан есеј о Бајденовој посети Пољској, хвалећи се успут како је један од његових рођака био учесник пољског устанка против Русије, који је споменут у „Сентименталном васпитању“ Гистава Флобера. Према мишљењу уредника утицајног евроатлантског медија, линија борбе у Украјини представља „фронт на коме се одиграва коначни европски сукоб између аутократије и либерализма, где се силе идеја сучељавају често колико и јуришници и оружје“.
Камински сматра да је Украјина данас у позицији у којој је била Пољска некад. Император Николај I је вести о Пољском устанку 1830. године прокоментарисао: „А сада – или Пољска, или Русија.“ Исто је данас, пише Камински: или Украјина, или Русија. Уредник „Политика“ је био само један у низу бројних аналитичара који су последње недеље ватрено истицали значај америчко-пољског стратешког партнерства.

УЛОГА ВУДРОА ВИЛСОНА Традиција америчко-пољског пријатељства дуга је један век. Вудро Вилсон се појавио као месија, након дугогодишње европске кланице у Првом светском рату, и као политичка сила спремна да потврди националне амбиције и претензије малих европских народа који су векове провели под „чизмом европских империја“. Ретко ко је, после рата у коме је исходила политика баланса међу европским империјама, видео у Вилсонових „Четрнаест тачака“ настојање да се Стари континент обезглави и разбије на ситне политичке чиниоце који, све и кад би хтели, не би имали снаге да се успротиве „партнерској“ сили са Запада.
Братиславу су 1918–1919. године античешке снаге у Словачкој накратко преименовале у Вилсонград или Вилсоново Место. Упркос томе, амерички план је предвиђао формирање Чехословачке. Универзитетски трг у Загребу преименован је у Трг Вудроа Вилсона 1919. године, чиме је нова југословенска држава одала почаст свом патрону. Исто се десило и у Пољској. За разлику од загребачког трга, који је преименован у Титов трг после Другог светског рата, а данас носи име Републике Хрватске, грађани Варшаве су после распада Варшавског пакта решили да старом престоничком тргу врате име америчког председника и источноевропског „месије“ – Вудроа Вилсона.
Обожавање Вилсона се није заустављало на крштавању градова и тргова његовим именом. Он је и деификован.
Вацлав Нижински, љубавник Сергеја Дјагиљева и један од утемељивача руског балета, рођен је у Кијеву крајем 19. века. Родом је био Пољак, али је стасао као руски плесач. Стекавши каријеру и славу у Русији, Нижински се отиснуо у свет европске уметности, где је остварио велики успех. Као декларисани паганин, Нижински се одушевио појавом Вудроа Вилсона, толико да је да га је прогласио „богом политике“. „Он хоће мир, али га Европљани не разумеју“, писао је Нижински у свом дневнику. Ишао је толико далеко у својој деификацији Вилсона, да га је постављао на пиједестал свог интимног живота, пре Дјагиљева, коме је замерао што „не воли све људе као Вилсон, већ љубав жели само за себе“.
Ова епизода једне идеализације и идолатрије била би занимљива анегдота да се Нижински није предано посветио и уложио свој уметнички интегритет у промоцију Вилсоновог плана. Бакљу пољске преданости америчком плану за Источну Европу је након преране смрти свог сународника и колеге уметника Нижинског преузео чувени пољски пијаниста Игњат Јан Падеревски. Овакви заступници пољског интереса помогли су пројекат културалног превођења пољског питања на језик разумљив Американцима. Како опажа професор историје са Њујоршког универзитета Лари Волф, пољско питање је представљено америчкој јавности у кључу приче из „Чича Томине колибе“, па су Пољаци описани као поробљена нација и жртва грамзивости Руске, Немачке и Аустријске империје. Популарност Падеревског је била толика у Америци да је учествовао у кампањи пред изборе за председника 1916, подржавши Вилсона. Заузврат, Вилсон је позвао Падеревског и његову ћерку Маргарету на прославу нове године 1917. у Белу кућу.
Међутим, поред транспарентне дипломатије коју је Вилсон прокламовао, и учешћа уметника попут Падеревског и Нижинског у промоцији геополитичких интереса Америке и националних интереса Пољске, на снази су биле и далеко опскурније силе. Америка је после Великог рата требало да постане економски партнер Европе, а све ради обнове Старог континента после великих ратних разарања. „Економска сарадња може уследити тек када сви народи буду ослобођени“, рекао је новинар и један од најутицајнијих сарадника Вудроа Вилсона – Волтер Липман. Најближи сарадници Вилсона, универзитетски професори, научници и новинари окупљени у незваничном председничком тинк-тенку „Друштво за упит“ брзо су се сложили са Пољаком генералом Јозефом Пилсудским о томе да су највећа претња Европи бољшевици.
У савременој историографији постоји настојање да се Падеревски прикаже као беневолентни уметник и национални радник. Требало би да представља контратежу генералу Пилсудском (пољски маршал и народни вођа у међуратном периоду) или Дмовском (међуратни министар спољних послова), чији антируски, у случају првог, и антисемитски, у случају другог, ставови замагљују представу о Пољској као о европском „мученику“ међу народима. Али треба имати у виду да је и Падеревски имао своје максималистичке захтеве за Вилсона.

Користећи стоту годишњицу смрти Тадеуша Кошћушка 1917. и апелујући на сећање да се Кошћушко борио под Џорџом Вашингтоном, Падеревски је искористио прилику да Вилсону саопшти свој план о успостављању Сједињених Пољских Држава. Вашингтонов наследник треба да врати дуг потомцима Кошћушка. План је био да се нова пољска држава обнови по узору на Пољско-литвански комонвелт, али као персонална унија, чији би краљ носио титулу краља Пољске, Литваније, Галиције и Полесја.
Две године касније, чинило се да савезници окупљени на Париској мировној конференцији заиста делују у том правцу. Пољацима је дозвољено да нападну Украјину, а маршал Фош се чак залагао за то да румунске трупе окупирају Лемберг, односно Лавов, у корист Пољске. Ипак, ни украјински националисти нити бољшевици у том тренутку нису били расположени за било какву сарадњу са Западом. Главни географ и саветник Вилсонов Исаија Боумен саветовао је америчког председника да се што пре пошаљу пољске трупе у Лавов. Амерички генерал Таскер Блис је мудро саветовао да би пољске акције у Галицији „довеле до пада украјинске владе која нама није непријатељска, и учиниле земљу бољшевичком“.
Циљ је био да се од Пољске направи зона која би спречила било какву могућност да дође до уједињења Немачке и Русије, што је нарочито бринуло савезнике, будући да су бољшевичке револуције већ потресале Баварску и Мађарску. Зато је Боумен, као незванични шеф „Друштва за упит“ и главни картограф мировне конференције, посебно заинтересован за питања Југославије, Пољске и Немачке, био чврсто на позицијама Пилсудског.
Пилсудски је у меморандуму поводом руско-јапанског рата из 1905. дефинисао за главни пољски циљ разбијање Русије на етничке државе свих нација које је Руска Империја у прошлости покорила. „За нас то није само питање остварења културолошких тежњи наше нације да се избори за своју независну егзистенцију, већ и гаранција да ће наша држава постојати, али тек онда када Русија буде лишена свега што је кроз историју освојила и када постане сусед који нас ни на који начин не може угрозити“, писао је Пилсудски те 1905. После рата Пилсудски је планирао да овај вековни сан Пољака оствари посредством формирања Интермаријума – савеза централноевропских и источноевропских народа који би био усмерен против бољшевика, односно Русије.

СТО ГОДИНА КАСНИЈЕ Пољски председник Лех Качињски је први кренуо у оживљавање идеје Пилсудског, али посредно, говорећи о ревитализацији Пилсудскове идеје Интермаријума, која би објединила копнену масу између Балтика, Црног мора и Јадрана у оквиру економске иницијативе. Садашњи пољски председник Анджеј Дуда финализовао је ову идеју, уз свесрдну подршку тадашње хрватске председнице Колинде Грабар Китаровић, те је први састанак Иницијативе три мора (која неодољиво подсећа на идеју Пилсудског) одржан у Дубровнику 2016. године.
Овај пројекат уједно подсећа на планове Исаије Боумена и Халфорда Макиндера, двојице главних географа САД и Велике Британије с почетка 20. века, који су сматрали да Немачка и Русија морају бити одвојене по сваку цену. Данас, имајући у виду немачку немогућност да се еманципује од америчког утицаја, овај пројекат више делује као искључиво брана према Русији. Иако нису чланице Европске уније, као друге чланице Иницијативе три мора, Марија Санду и Владимир Зеленски, шефови држава Молдавије и Украјине, изразили су 2021. интересовање да приступе овој иницијативи.
Ипак, Пољска, у садејству с балтичким државама, једина доследно испуњава оно што је прокламовао Пилсудски. Остатак Иницијативе три мора се није показао довољно ажурним у борби против Русије посредством Украјине. Едвард Лус, главни амерички коментатор „Фајненшел тајмса“, предвиђа и шта ће бити награда Пољској за такву посвећеност америчким интересима: да ће за десет година Пољска и Украјина бити главна контратежа Немачкој и Француској у оквиру Европске уније. За сада, Пољској као главна утеха остаје прилика да се бори против Русије посредством Украјине и Бајденово признање да се некада, у младости, представљао као „Бајденски“, одајући почаст пољској заједници у Делаверу. Или је бар тако амерички председник рекао свом пољском колеги током посете Варшави.
Марк Бжежински, син Збигњева Бжежинског и амерички амбасадор у Варшави, изјавио је да „руски рат у Украјини и пољске акције показују да Пољска није само корисник западног безбедносног система већ и његов стожер. Можете осетити како у Пољској јењава напетост поводом њене позиције на Западу и њене улоге у свету“. И заиста, ако су ове речи америчког амбасадора тачне, остаје питање да ли је само симболична веза између Украјине и Пољске, кад обе свој историјски смисао налазе у сукобу с Русијом, у ком је немогуће победити.
Черчил је о односу Енглеза и Ираца говорио као о сукобу „национализама судњег дана“, а Екмечић је на исти начин писао о односу Срба и Хрвата. За Украјинце, који су данас прва линија фронта према Русији, као Пољаци некад, питање „судњег дана“ и остварења историјског сна је питање распарчавања и уништења Русије. Ти планови су доказано немогући. Нарочито не помоћу балетана (Нижинског), пијаниста (Падеревског), или глумца (Зеленског). Можда управо свестан немогућности да се над Русијом однесе победа, пољски председник Дуда, преко мере доброг укуса, позива на веће америчко присуство у Европи и консолидацију НАТО-а. Имајући у виду овакав атлантистички ентузијазам Пољака, остаје питање ко ће бити пољски савезник у Европи, када се једном Америка из Европе повуче. Немачка, Русија, Мађарска, или можда само Украјина. Али да ли ће тада Украјина бити где је данас или где је била пре сто година, изгледа да је питање о коме Пољска ни најмање не размишља.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *