ТЕОПОЛИС – Свјетски дан безначајности

„Драги слушаоци, данас је свјетски дан матерњег јез`ка. Његовање матерњег јез`ка врло је важно за развој јез`чке културе…“

Радијски спикер равнодушним гласом нам саопштава резултате синоћњег кола АБА лиге, временску прогнозу и за сам крај тог издања вијести остављену информацију о свјетском дану матерњег језика. Средњобосански назали и полугласи који су појели самогласнике у оштрој су супротности са поруком која се емитује. Данас је дан матерњег – што би требало просто да значи: српског језика. У једној новинској вијести и њеном читању стало је све што има да се каже о духу епохе: противрјечност естетике и суштине, поруке и њеног садржаја, позива и покрета. „Свјетски дан матерњег језика“ није случајно ни инцидентно неспособан да обавеже радијског спикера на језичку културу барем приликом читања вијести о свјетском дану матерњег језика. „Свјетски дан“ само је подсјетник у календару на оно за шта друштво тврди да му је важно, иако је тој појави посвећено управо онолико пажње колико је неопходно да се прочита вијест или, у најбољем случају, одржи једно предавање ђацима. Дакле: не много и сигурно не толико колико тврдимо да нам је стало.

СТВАР КАЛЕНДАРА Сваки дан је свјетски дан нечега. По томе се чини да је календар савременог човјека сличан хришћанском календару. Међу њима, уз сву појавну сличност, стоји још већа разлика. Хришћански календар, чак и „обичним“ и радним данима био је испуњен непрекидним успоменама бескрајног низа мученика-свједока хришћанске вјере, оним чудноватим и данас тешко изговоривим именима хеленског, латинског и сиријског поријекла чију етимологију не познајемо, као ни њихово страдање.
Већ је Црњански као трајни књижевни поступак својих казивања о „сербском национу“ увео двоструко временско смјештање судбине Исаковича у дане њиховог и „папежничког“ календара, понекад са наизглед циничном напоменом о томе да ни једни, ни други нису ништа знали о мукама наведеног мученика, али су се ипак држали својих календара. Јер календар јесте временски ток, хронолошки оријентир који ти казује ко си и када ти сваки број те полуправе није сасвим разговјетан. Календар се именима и судбинама мученика није испунио тек тако. Хиљаде Евпсихија (људи благе душе), Георгија и Димитрија, Текли и Агрипина, рашчеречено је са Христовим именом на уснама прије него што су се сасвим обични дани испунили њиховим именима као трајним назнакама њиховог живота и бића.
Но ниједан дан посвећен човјеку прождераном и раскомаданом, оптуженом од стране дјеце или родитеља, ниједан дан испосника загубљеног у пустињи, човјека који је напустио свој полис да би му се вратио као кост, кожа и несаломиви дух – ниједан од тих дана није сасвим свјетски дан нечега будући да ниједан датум хришћанског календара није посвећен ефемерној појави већ побједи духа над страдањем, тријумфу многоименитог Смисла над диктатом бесмисла. Данас непрозирни путеви избора „црвених“, „мастиљавих“ и „црних“ слова, намјере и коинциденције ромејског и српског календара, оставиле су нам различите дане, обичне и празничне, и различито обичне и празничне.
Онај исти српски народ који је носио своје светитеље и књиге, иконе и мјеста, носио је и празнике и успомене. Жалио се на сваку царску наредбу, а најприје ону да сахрањује своје мртве у једној насилној хигијени смрти у којој су нестајали додир и лице, као и на ону да му се смањи број црвених слова, да му се из године искључи радост празника. Јер тај празник је био спомен не апстрактне Светости као свељудског осјећања за присуство „онога пред чиме дрхтиш а чему се дивиш“ Рудолфа Ота и екс-ју рока већ је свако српско прекобројно црвено слово било успомена немањићке Светости и обећање Србије која се још није родила. Оно национално живјело је оно универзално, „сербски национ“ прослављао хришћанске светитеље као своје временске међаше и осветитеље. Вријеме је, на почетку и на послијетку, имало смисла и када је живот изгледао бесмислено.

САКРАЛИЗАЦИЈА ПРОФАНОГ Модерна је сачувала празник, десакрализујући његов садржај, али, парадоксално, задржавајући сакрални однос ка оном профаном (у комунизму и конзумеризму подједнако). Празник је и у нехришћанским календарима сачувао ако не историјски садржај, а онда бар неку историјску условљеност. Ипак, након проглашења „краја историје“, празник је замијењен постмодерним „свјетским даном“. Успон безначајности нашао је своју временску манифестацију – сваки дан је „свјетски дан“ нечега, а све што се квалификује за свјетске дане истовремено може, али и не мора нам бити важно.
Осми март – „међународни дан жена“ може да постоји само у друштвима која се сјећају његовог социјалистичког садржаја, феминистичке сакрализације једног дана и начела еманциповане женствености. Постидентитетски Запад већ је укинуо „жену“ као „друштвени конструкт“, па би одговарајућа честитка данашњих „марксиста“ за 8. март вјероватно требало да гласи: „Срећан вам дан друштвеног конструкта невезаног за биолошку стварност чијом су нормативном дескрипцијом носиоци репресивне Моћи патријархалне отровне мушкости вијековима поробљивали оне које се идентификују као жене.“ Високопарно, смијешно и сумануто? Можда, али много ближе новоговору либералне, медијски и политички доминантне културе Мегалополиса него што се многима свиђа да то признају. Уосталом, истог дана је и „свјетски дан акита“. „Свјетски дан“, као начин да се вријеме истовремено испуни свим и ничим, тако у исту раван своди све оно чему се он посвећује: пертле и болести, кафу и монсуне, псе и људе, језике и културе.
Да ли нам је онда чудно да свјетски дани не помјерају границе, чак ни на нивоу „подизања свијести“ (на коју су, наводно, усмјерени)? Ми читаве године слушамо и читамо људе који политички релативизују име и идентитет српског језика, бомбардују нас језичком некултуром и какофонијом, али се надамо да ће „свјетски дан матерњег језика“ замијенити посвећеност коју би ћирило-методијевско и светосавско предање требало да изискују и добијају и у поствуковском српском изданку свога стабла. Свих и цијелих 365 дана у години наша популарна култура романтизује насиље и друштвене странпутице, од Петра Мараша смо начинили друштвени узор хиљада наших малишана, али ће нас освијестити „међународни дан борбе против (малољетничког или другог) насиља“? Тешко.
Свјетски дан је ту да у свијету на рубу катаклизме освијешћује масе тако што ће их анестетизовати, осмислити оно што је Мегалополис обесмислио и обесмисли оно што је носило смисао до укидања нашег живота у коме смо вјеровали да постоје вриједности и оријентири, смислови и празници. А не само „сналажење“ у друштву без оријентира и „подизање свијести“ о свему осим о потрази за смислом живота. „Свјетски дан“ је ту да постане швабовска замијена за празник, када коначно изгубимо егзиперијевско сентиментално васпитање за посебност времена и другог човјека.
Националне културе које не пристану на сарадњу предвиђене су за поништење и укидање, мада им се увијек сугерише пожељно самоукидање.
Замјена, рецимо, Видовдана „свјетским даном јунаштва“ или, још боље, „свјетским даном изласка у природу“ (јунаштво мирише на отпор и насиље, зар не?).
То, међутим, није иста ствар, сложићете се.