Симо Ц. Ћирковић – КРАЉ АЛЕКСАНДАР НИЈЕ ХТЕО ДА СЕ ЧУВА

Мере обезбеђења у Марсељу су биле катастрофалне. Краљ је био толико самоуверен, мислио је да га Французи воле, да нема потребе да носи заштитни прслук, каже наш саговорник, чија књига „Хефестов круг – структура тајних служби од Аписа до Ранковића“ анализира догађаје и судбине маркантних личности из наше прошлости из неке нове визуре

Издавачка кућа „Порталибрис“ објавила је интригантну књигу о историјату и структури тајних служби на нашем простору. Аутор је српски новинар и публициста Симо Ц. Ћирковић, познат по више запажених дела из области историографије и телевизијској серији о старом Београду. Књига „Хефестов круг – структура тајних служби од Аписа до Ранковића“ је плодан допринос српској историографији која догађаје и судбине маркантних личности из наше прошлости анализира из неке нове визуре, оне тајне и недокучиве. Ћирковић је користио изворе и документа која су до данас (а нека су и даље) била сакривена од очију јавности.

Одакле интересовање за рад тајних служби?
Истражујући епоху Недићеве Србије дошао сам у додир са специфичним личностима и њиховим судбинама, односно спознао сам начин на који су дотичне особе долазиле у контакт са обавештајним радом. Истраживати свет тајних служби значи ући у забрањену зону; ако је дипломатија одводник громова, онда тајна служба треба да открије те муње у најави, и да спречи продор опасних непријатељских намера. Свет тајних служби је недокучив, то је зона забрањеног лета, симулакрум, привидан свет.
Зашто се у наслову књиге помиње Хефест?
Одговор је врло једноставан. Хефест је мајстор свих заната, а шпијуни, уходе, цинкароши, резиденти и тајни агенти потпадају под тај Хефестов жрвањ.
Да ли је најбољи обавештајац онај за ког се никад није сазнало?
Често јесте, а често и није. Један господин који је сваке суботе са госпођом долазио на кафу и колаче у хотел ,,Москва“, и два сата ништа није причао с њом, он је наш највећи обавештајац 20. века. Рођен је 1889. године, а зове се Константин Коста Плавшић – Руси су га звали Константин Андрејевич Плавшич. Био је у аустријској војсци, пребегао је Русима за време рата, 1921. приступио војсци Краљевине СХС, избегао је заробљавање у време слома 1941. За време службовања у Краљевини Југославији деловао је на граници с Мађарском. Успео је да преживи ислеђивање совјетског СМЕРШ-а кад је Црвена армија ступила на тле Србије, али није преживео домаће такмаце и стрељан је. У једном документу од 250-300 страна навео је све крупне играче обавештајних мрежа на територији Србије. Помогао је Русима да у напредовању ка Будимпешти заобиђу немачке утврђене цитаделе, и тиме знатно олакшао совјетски продор ка Рајху.
У вашој књизи наводите хијерархију тајних агената. Доушник, резидент, конфидент, цинкарош… Звучи као да и службе имају кастински систем.
Резидент је највиши ранг, он је шеф свих шпијуна на повереном му простору. Остали називи су ниже касте обавештајног рада. Сви они теже да напредују на лествици, и не стиде се ничега само да побољшају ранг и утицај. Наравно, и своју материјалну ситуацију.
Књига обухвата распон од Аписа до Ранковића. Да ли је Апис први значајнији српски обавештајац кога је судбина ипак на крају надиграла? Био је уплетен у ликвидацију последњих Обреновића, у Сарајевски атентат, и ко зна шта још…
Већ његов надимак говори да он има две енергије. Енергију пчеле и енергију бика. Те две неспојиве енергије су заправо биле црна коб за њега. После очеве смрти био је збринут у кући чувеног историчара, свог зета Живана Живановића. Године 1903. Србију је увео у нову династичку еру, а 1914. је на Србију навукао црни торнадо који су Немци усмерили на Балкан.
Да ли је Апис заправо српски Херострат?
Могло би се рећи. Његови контакти с немачком обавештајном службом најављују да је он можда играо двоструку игру, али то је тешко доказати.
А његови контакти с руским војним обавештајцима Артамоновим и Верховским?
Апис је хтео ослонац на једну велику силу. Играо је игру, као и сви. Он је вероватно први српски обавештајац који је имао снагу сублимације података, анализе и предикције. Надао се да ће му регент Александар опростити, али то се није десило. Апису је дошао главе Милош Богићевић. Тај Богићевић је одиграо срамну улогу, доставио је поверљива документа немачким службама да би Немачка имала доказе да су Срби криви за рат, и да треба да сносе сву кривицу. Аписови саборци који су преживели Солунски процес су на неки начин били утицајни и у каснијим деценијама, Божин Симић, Мустафа Голубић и многи други.
Пред стрељачким водом су поред Аписа стајали Раде Малобабић и мајор Љубомир Вуловић. Зашто баш њих двојица поред толико Аписових сарадника?
Раде Малобабић је био Аписова десна рука. Врло спретан и проницљив. Од 1912. до 1915. веома битан лик у тајној војној служби. Његови пипци су досезали чак до Беча и Берлина. Мајор Вуловић је атентаторе пребацио преко Дрине 1914. Тим чином је запечатио своју судбину. Регент Александар је био сујетан, није волео да људи раде мимо његовог знања. Људи из Аписовог окружења који су претекли након Солунског процеса постали су смртни непријатељи династије Карађорђевић и били су у служби совјетске Чеке, наследнице царске Охране. Један од тих људи Божин Симић је чак постао и Титов амбасадор после рата, а зна се да није лако постати Титов дипломата.
У књизи помињете атентат у Марсељу 1934. И ту је било доста нелогичности и, што би се модерно рекло, ,,теорија завера“.
Краљ Александар је био толико самоуверен да и поред јасних назнака да се нешто спрема није хтео да се чува. Мере обезбеђења у Марсељу су биле катастрофалне. Краљ је мислио да га Французи воле, да нема потребе да носи заштитни прслук. Доушник југословенске службе је јавио да се спрема атентат, али та дојава је суптилно затајила. Вероватно је то последица тихог рата у елитним круговима Југославије, некоме је одговарало да се краљ жив не врати из Француске. До дан-данас није утврђено чији меци су били кобни у том метежу, јер атентатор Величко Керим није једини пуцао.
Данас је позната чињеница да је краљ у тренутку смрти већ био тешко болестан, имао је око 45 килограма, боловао је од карцинома желуца. Можда намерно није хтео да носи панцир?
Александар је имао у себи снажну карађорђевићевску црту, био је пркосан, мислио је да њему не може ништа да се догоди.
Помињете југословенског војног аташеа у Берлину Владимира Ваухника. Једна шетња берлинским улицама је била довољна да се наизглед небитна чињеница повеже с нечим много битним што ће наступити. Реците нам нешто више о томе.
Ваухник је човек изузетне интелигенције и проницљивости. Био је висок само 165 центиметара, али је то надоместио својим даром анализе и предикције догађаја. Ваухник и Иво Андрић су у то време били савршен југословенски тандем у Берлину. У једној шетњи улицама Берлина Ваухник је приметио да су из књижара одједном нестали немачко-пољски речници. Та информација и размештање немачких војних ефектива ка граници с Пољском указале су му да се нешто крупно спрема. Само интелигентан обавештајац може да повеже небитне чињенице у ону праву. Такође, Ваухник је јавио у Београд и тачан датум напада Немачке на Југославију, али та информација је негде затурена.
За време Другог светског рата на територији ратом захваћене Југославије деловали су и неки људи, данас потпуно непознати. Далибор Јакша Маљчик, Владимир Мајдер Курт… ко су ти људи?
Далибор Јакша Маљчик је 1943. успоставио ГОЦ, Главни обавештајни центар у партизанским формацијама на територији НДХ. ГОЦ је био тиха претходница Озне. Далибор Јакша је био искусни кадар Коминтерне, члан КПЈ од 1919. Уз њега је деловао и Владимир Мајдер Курт, шпански борац, велики партијски конспиратор.
Значи, то се догађа пре фамозног 13. маја 1944?
Да, пре тога. Чак је и Влатко Велебит био постављен као први шеф Озне при Врховном штабу пре чувеног 13. маја 1944. Тек после су дошли људи из НКВД-а да успоставе обавештајне структуре под руском палицом. Озна је постављена као мач револуције, номос политичког катехизиса КПЈ.
У Словенији је још 1941. НКВД успоставио своју структуру. Да ли су Словенци још тад почели са ,,самоуправљањем“?
Тито је био приморан да пошаље свог човека Арсу Јовановића, касније начелника Главног штаба НОП, да види шта се то ради у Словенији, ко тера инат Титу. Партизански покрет није био тако хомоген како се чинило на први поглед. Чак су се и хрватски партизани понашали донекле самостално. То ће касније ескалирати у случају Хебранг.
У то време је деловао и човек са ореолом мистичности, чувени Мустафа Голубић. Да ли је његова појава у Загребу 1941. натерала Тита да побегне за Београд?
Тито је мудро деловао у Загребу. Имао је подршку потоњег амбасадора Срећка Шиловића, он му је дојавио да је Загреб врућ терен и да бежи. Тито је у Београду имао велику помоћ Кристе Ђорђевић. Криста је била изузетно образована, имала је контакте са Двором, и помоћу својих веза је Титу отварала простор за елегантно деловање у тадашњем Београду, који тада није био велики град као сада. Криста Ђорђевић је српска Мата Хари, може се слободно рећи.
Значи Вера Пешић, чија је животна прича тренутно актуелна у Србији, ипак није обавештајни штих?
Није. Вера Пешић није била обавештајна прва лига. Она је само сенка правог агента. Гордана Бајлони, сарадница браће Попов, поред Кристе Ђорђевић, била је обавештајац великог формата.
У књизи се помиње и Хеда Штерн. Зашто је она занимљива за нас Србе?
Јурила је Павелића после рата. Њен муж Жига Штерн је извршио самоубиство у првим данима НДХ да не би доживео понижење због своје јеврејске припадности. Хеда Штерн није успела да освети мужа. Судбина је хтела да осветник буде Благоје Јововић.
Врло занимљив детаљ наводите у књизи – атентат на Тита у Дубровнику?
Потпуковник Бранко Рудић је 1950. покушао атентат на Тита у Дубровнику. Успео је да испали три хица у маршала, али Тита је спасио панцир. Обезбеђење је реаговало и ликвидирало атентатора. То је била опомена Титу да се превише осамосталио у односу на ,,старијег брата“. Титов алтер его је дуго времена био Иван Стево Крајачић, он је увек био за корак испред свих обавештајаца у Југославији. Крајачић је спасио Степинца од агента Озне који је требало да га ликвидира. Све до 1986. када је преминуо, Крајачићев дух је лебдео над апаратом безбедности СФРЈ.
Кажу да се Тито бојао само Крајачића, а Крајачић – Јосипа Копинича. Је ли тако?
Да. Копинич је много значио Титу. У Загребу је пазио на Титовог сина Мишу. А познанства Копинича у Коминтерни су Титу спасла главу у време великих чистки 1930-их година у Москви. Занимљиво је да је Копиничев брак такође био дело службе, његова жена Стела је по задатку била супруга. Љубав је дошла мало касније… Обавештајна игра је симулакрум, нестваран свет.
Да ли је Слободана Пенезића убила ,,прејака реч“?
Оно што је мислио то је и говорио. Јавно. Чак и Титу. Његова смрт је мистерија. Највероватније је неко ,,помогао“ да ауто у којем је погинуо са сарадницима не буде сасвим исправан за вожњу.
Биографија познатог дипломате Будимира Лончара има и обавештајне обрисе. Реците нам нешто о томе.
Будимир Лончар је велики господин. Нема докумената који би била доказ, али је извесно његово учешће у операцији ,,Гвардијан“, операцији хватања усташа-повратника у земљу након рата. Тад су ухваћени Љубо Милош, Анте Врбан, Божидар Кавран. Лончар то негира, али његово име се помиње и у акцији отмице Драга Јилека у Риму, 1949. Јилек је био функционер УНС-а, усташке тајне службе. Тад је код Јилека нађена и торбица с деликатним документима, чији ће садржај касније бити искоришћен у случају против Андрије Хебранга.
Ако је некад реалност била неухватљива, или како ви то кажете симулакрум, да ли ми и данас живимо у некој новој, а опет истој тој неухватљивости?
Апсолутно.