Rat usred rata

Astronomski američki paket subvencija (370 milijardi dolara) domaćim firmama i protekcionistička politika Vašingtona uzdrmali su Evropu i posebno Nemačku: Ako ne dođe do „primirja“ i dogovora, s (ne)mogućim američkim ustupcima, neizbežan je trgovinski rat na transatlanstkom frontu u koji Evropljani ulaze slabije „naoružani“, s nepredvidivim posledicama po „čelično jedinstvo“ postignuto o pitanju rata u Ukrajini, diktirano iz SAD

Posle masovnih demonstracija u Berlinu protiv (daljeg) slanja oružja Ukrajini i opasnog srljanja u rat, usledio je novi, još masovniji izliv gneva: na ulice nemačkih gradova izašlo je minulog vikenda 220.000 građana. Prve demonstracije predstavljale su nagoveštaj stvaranja mirovnog pokreta u ovoj zemlji, poput onog kada su stotine hiljada, tada zapadnonemačkih građana, davno pre ujedinjenja, dizali glas protiv razmeštanja američkih „peršing“ raketa. Na gradske trgove terao ih je strah od nuklearnog rata: s druge strane međunemačke granice, na tlu Istočne Nemačke, već su bile postavljene sovjetske rakete SS 20.
Zaštitni znak tog snažnog pacifističkog pokreta bili su Zeleni. Stranka koja se, u međuvremenu, udaljila od svojih korena. Postala je, najednom, ratnička. Bila je, da podsetimo, tada u vladajućoj koaliciji sa socijaldemokratama (tandem Gerhard Šreder – Joška Fišer) najvatreniji pobornik učešća Nemačke u NATO agresiji protiv Savezne Republike Jugoslavije, odnosno Srbije, tragične 1999. Predvođeni Analenom Berbok opet otvoreno jurišaju, za sada samo verbalno, na Rusiju.
Na moguće oživljavanje mirovnog pokreta manje je upućivao podatak o broju demonstranata koji su se okupili u Berlinu (policija: 15.000, organizatori: 50.000) a više činjenica da je „Apel za mir“, koji je bio „inicijalna kapisla“ za demonstracije u Berlinu, potpisalo, za kratko vreme, više od milion ljudi. Njihov osnovni motiv: hitni mirovni pregovori s Putinom („to nije znak kapitulacije nego razuma“), prestanak isporuke oružja Ukrajini („to samo vodi k opasnoj eskalaciji rata“) i prestanak rata („ovo nije naš rat“) dok ne bude prekasno („srljanje u moguću nuklearnu katastrofu“).
U medijskoj i političkoj javnosti se uveliko spekuliše s tim da bi pokretač ove inicijative harizmatična Sara Vagenkneht, zajedno s publicistkinjom Alis Švajcer, mogla, na toj podlozi, da osnuje novu, levičarsku političku stranku, pored (postojeće) Levice, čije najprepoznatljivije lice je upravo Vagenknehtova.
Već je sada izvesno, ako bi do toga došlo, novoj stranci bi se priključili uticajni članovi iz drugih stranaka, počev od Socijaldemokratske partije (SPD), čiji nekadašnji lider Oskar Lafonten bi to sasvim sigurno učinio, iz ideoloških (zakleti levičar) i porodičnih razloga (suprug je Sarin), do Zelenih, stranke u kojoj još ima „izvornih pacifista“, i same Levice, koju bi to snažno uzdrmalo.

STRAH SE VRATIO Strah se vratio u Nemačku. Gotovo fizički opipljiv. Zovu nas veoma preplašeni ljudi, rekao je pre nekoliko dana novinarima Tomas de Vahroj iz Evangelističkog crkvenog kruga u jednoj berlinskoj gradskoj četvrti. Mladi strahuju za sopstvenu budućnost. Misle da su živeli, i da će živeti, u Evropi mira. Sad se sve to najednom promenilo. Zovu stariji, pripadnici onih generacija koje se sećaju ili Drugog svetskog rata, ili teških vremena posle njega. Ta generacija je u vreme mira sve to potisnula, a sada se sve to vratilo. Užasno se plaše da bi u jednom trenutku mogla da bude prekoračena crvena linija, da NATO direktno uđe u rat s Rusijom. Vide sve crno. Vahroj je priznao da „i sam tako razmišlja“.
Onih 220.000 izvela je eksplozivna mešavina pomešanih strahova: zbog ugrožene klime, socijalne pravde (i u prebogatoj Nemačkoj sve je više onih koji žive od socijalne pomoći) i straha od ratne katastrofe.
Tle po kojem se u ovom trenutku kreće vladajuća koalicija predvođena socijaldemokratskim kancelarom Olafom Šolcom je trusno. Najnovija istraživanja pokazuju da upadljivo rastu političke akcije opoziciji. Demohrišćani, poraženi na minulim parlamentarnim izborima, sada bi ubedljivo pobedili svoje rivale. Stranka Angele Merkel, koju sada predvodi Fridrih Merc, osvojila bi 31 odsto glasova, a Šolcova stranka, SPD, samo 18 procenata.
Dovoljno „baruta“ i razloga za varničenja u vladajućoj koaliciji tri stranke posve različitih programskih opredeljenja i interesa koje je sve teže, u takvoj zapaljivoj atmosferi usklađivati. Između ministra privrede Roberta Habeka (Zeleni) i ministra finansija Kristijana Lindnera (Liberali) javna polemika prerasla je u otvoreni sukob u koji je morao, nevoljno, da se umeša kancelar Olaf Šolc (Socijaldemokrati).
U osnovi sukoba našla se uvek varničava tema: preraspodela para. Ministar finansija mora do sredine marta da predstavi nacrt budžeta za 2024. godinu. Njegova osnovna intencija je da država sme i može da troši samo onoliko koliko prihoduje. Ta „kočnica“ je ugrađena u DNK ove male stranke koja je svoju snagu crpla u situacijama kad je bivala „jezičak na vagi“, određujući kome će pripasti vlast na federalnom nivou.
Novi budžet se stvara u „nemogućim uslovima“, što neminovno znači da će neko i neki morati da ostanu „kratkih rukava“. Pandemija i rat u Ukrajini su činili svoje. Država je bila prinuđena da izdvaja astronomske iznose. I da se zadužuje, takođe astronomski: 60 milijardi za zaštitu klime, 100 milijardi za opremanje Bundesvera, 200 milijardi evra za pomoć građanima zbog eksplozije cena i inflacije: bogata Nemačka je u ovom času dužna dva i po biliona evra, samo na kamate odlazi 40 milijardi!
Mora da se štedi, izričit je ministar finansija Lindner. Ministar privrede Habek (Zeleni) odbacuje Lindnerove planove (rigorozne) štednje. Veliko iskušenja za opstanak koalicije. Kancelar je prinuđen da se umeša. Iako nevoljno (Lindnerova rigoroznost ugrožava i socijalu, na čemu socijaldemokrate tradicionalno i programski insistiraju), ali iz pragmatičnog političkog oportunizma staje na stranu Lindnera, kako bi mu ojačao (uzdrmanu) poziciju: njegova stranka poražena je na pet (važnih) pokrajinskih parlamentarnih izbora zaredom.

UDAR NA NEMAČKU A onda, kao grom iz vedra neba, na sve to rat (trgovinski) usred (ukrajinskog) rata među prijateljima. Između Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije, koji, kao i rat u Ukrajini, najviše i najteže pogađa upravo Nemce i Nemačku. Vašington je još jednom demonstrirao da se neće obzirati na interese saveznika kad kucne čas za primenu (ne samo Trampove) parole „Amerika pre svega“.
Pod firmom zakona o smanjenju inflacije Sjedinjene Američke Države su pribegle bezobzirnom protekcionizmu, ignorišući interese partnera s druge strane Atlantika, uzuse Svetske trgovinske organizacije i fer poslovanja: usvojile su paket subvencija za domaće firme „težak“ 370 milijardi dolara.
Razlog za uzbunu i dramu u Berlinu. Pod plaštom bespogovorne solidarnosti kad je reč o ratu u Ukrajini, i neograničenoj finansijskoj i vojnoj pomoći Kijevu, a drastično odsustvo solidarnosti u transatlantskim odnosima. Upozoravajući signal da Amerikanci ne brinu, i neće brinuti, o interesima evropskih partnera i saveznika u stvaranju novog ekonomskog poretka po „sopstvenoj meri“.
Iako se, kad je reč o spornom američkom zakonu, formalno radi o smanjenju inflacije i postizanju klimatskih ciljeva, prevashodno subvencijama u energetskom sektoru, on, po svojim posledicama, predstavlja težak udarac za, prevashodno, kao i kod rata u Ukrajini, Nemačku. Ne samo kad je reč o srcu njene privredne moći, automobilsku industriju: za kupovinu novog automobila proizvedenog u Americi kupac će dobijati 7.500 dolara od države. Takvi automobili proizvedeni u inostranstvu, a za nemačku automobilsku industriju američko tržište je, kao i ono kinesko, egzistencijalno važno, lišeni su takve, izdašne, povlastice i privilegije.
To bi nekako i moglo da se, uz (nemački) škrgut zuba, i podnese, da nisu u pitanju dugoročnije, i fatalnije posledice. Kreće očigledno nezaustavljiva seoba nemačkih (i evropskih) firmi u Ameriku: mogućnost dobijanja izdašnih dotacija, s preseljenjem proizvodnje, povoljni porezi i niska cena energenata imaju za biznismene magnetski privlačnu snagu.
Cene energenata u Nemačkoj su, u odnosu na one u Americi, „otišle u nebo“. Dobrim delom zahvaljujući upravo Americi. Vašington je sve činio da uništi osnov na kojem je počivao nemački ekonomski prosperitet i konkurentnost najjače privrede Starog kontinenta: brutalno kidanje energetskih veza s Rusijom, uključujući i dizanje u vazduh Severnog toka.
Privredna komora Nemačke saopštila je 1. marta alarmantne rezultate ankete sprovedene u 2.400 firmi iz svih branši: svaka deseta planira preseljenje proizvodnje u Sjedinjene Američke Države. U znatno većem procentu radi se o proizvođačima automobila i njihovim dobavljačima. To je neobično visok broj, rekao je šef spoljne trgovine u Privrednoj komori Folker Trajer predstavljajući sumorne podatke reprezentativne ankete. I objasnio: prevagnuli su veliki (američki) paket subvencija, niski porezi, jednostavniji propisi i – jeftina energija. Stefan Šenberger, stručnjak za energiju u konsultantskoj firmi BCG, rekao je Rojtersu da će cene struje i gasa u Evropi biti, i dugoročno, dvostruko veće nego u Sjedinjenim Američkim Državama.
Javni servis „Dojče vele“ je, tragom ove (alarmantne) situacije, u nekoliko primera pokazao kako reaguje „američki magnet“. Postoji opasnost (a ona je već tu) da u ovoj preraspodeli Evropa bude veliki gubitnik, rekao je Klaus Rozenfeld, šef liferantske firme za automobilsku industriju „Šefler“, sa 80.000 zaposlenih. Sledeću fabriku njegova firma će graditi u – Americi.
Isti slučaj je i sa „Audijem“. Šef ovog proizvođača automobila vidi SAD kao „veoma atraktivnu“ lokaciju za novu fabriku. Samostalno ili sa „Folksvagenom“, pod čijom „kapom“ funkcioniše. „Audi“, inače, već ima fabriku u Meksiku, a „Folksvagen“ u Tenesiju. I šef „Simens energije“ se raduje „mudrim subvencijama“ za projekte vezane za vodonik, a „Simensova“ firma koja proizvodi vetroturbine planira otvaranje još jednog proizvodnog pogona u SAD.
Dodatna nevolja za Nemce: „dižu čergu“ i strane firme koje su planirale ovde velike investicije. „Tesla“ bi mogao da preko Okeana preseli sklapanje baterija za svoje električne automobile koje pravi u fabrici blizu Berlina. Švedski proizvođač baterijskih ćelija „Nortvolt“ menja, očigledno, lokaciju. Umesto planirane fabrike u Hajdeu, na severu Nemačke, odlazi u Ameriku: tamo bi, proračunali su, mogli da dobiju za svoju fabriku 800 miliona evra državnog (američkog) novca…
U pokušaju da se spasi što se još spasti može, i kako bi umesto ljutog trgovinskog rata sa (premoćnim) Sjedinjenim Američkim Državama sklopili kakav-takav sporazum i primirje, Nemci su preduzeli diplomatski desant na Vašington. Posle ministra privrede Roberta Habeka, koji se vratio neobavljena posla, preko Atlantika je krenula „teška artiljerija“: gost Bele kuće, i predsednika Bajdena, prošlog vikenda bio je kancelar Olaf Šolc. Ovoga vikenda, s njim će se, uz kamin, slikati Nemica Ursula fon der Lajen, u svojstvu predsednika Evropske komisije.
Ako izostane dogovor, s američkim ustupcima, sledi rat (trgovinski) u koji Nemačka i Evropa ulaze slabije opremljeni i „naoružani“. S nepredvidivim, u tom slučaju, a neizbežnim posledicama po „čelično jedinstvo“, diktirano iz Vašingtona, zapadnjaka kad je u pitanju rat u Ukrajini. I, moguće, odnos prema Rusiji.