Рат усред рата

Астрономски амерички пакет субвенција (370 милијарди долара) домаћим фирмама и протекционистичка политика Вашингтона уздрмали су Европу и посебно Немачку: Ако не дође до „примирја“ и договора, с (не)могућим америчким уступцима, неизбежан је трговински рат на трансатланстком фронту у који Европљани улазе слабије „наоружани“, с непредвидивим последицама по „челично јединство“ постигнуто о питању рата у Украјини, диктирано из САД

После масовних демонстрација у Берлину против (даљег) слања оружја Украјини и опасног срљања у рат, уследио је нови, још масовнији излив гнева: на улице немачких градова изашло је минулог викенда 220.000 грађана. Прве демонстрације представљале су наговештај стварања мировног покрета у овој земљи, попут оног када су стотине хиљада, тада западнонемачких грађана, давно пре уједињења, дизали глас против размештања америчких „першинг“ ракета. На градске тргове терао их је страх од нуклеарног рата: с друге стране међунемачке границе, на тлу Источне Немачке, већ су биле постављене совјетске ракете СС 20.
Заштитни знак тог снажног пацифистичког покрета били су Зелени. Странка која се, у међувремену, удаљила од својих корена. Постала је, наједном, ратничка. Била је, да подсетимо, тада у владајућој коалицији са социјалдемократама (тандем Герхард Шредер – Јошка Фишер) најватренији поборник учешћа Немачке у НАТО агресији против Савезне Републике Југославије, односно Србије, трагичне 1999. Предвођени Аналеном Бербок опет отворено јуришају, за сада само вербално, на Русију.
На могуће оживљавање мировног покрета мање је упућивао податак о броју демонстраната који су се окупили у Берлину (полиција: 15.000, организатори: 50.000) а више чињеница да је „Апел за мир“, који је био „иницијална каписла“ за демонстрације у Берлину, потписало, за кратко време, више од милион људи. Њихов основни мотив: хитни мировни преговори с Путином („то није знак капитулације него разума“), престанак испоруке оружја Украјини („то само води к опасној ескалацији рата“) и престанак рата („ово није наш рат“) док не буде прекасно („срљање у могућу нуклеарну катастрофу“).
У медијској и политичкој јавности се увелико спекулише с тим да би покретач ове иницијативе харизматична Сара Вагенкнехт, заједно с публицисткињом Алис Швајцер, могла, на тој подлози, да оснује нову, левичарску политичку странку, поред (постојеће) Левице, чије најпрепознатљивије лице је управо Вагенкнехтова.
Већ је сада извесно, ако би до тога дошло, новој странци би се прикључили утицајни чланови из других странака, почев од Социјалдемократске партије (СПД), чији некадашњи лидер Оскар Лафонтен би то сасвим сигурно учинио, из идеолошких (заклети левичар) и породичних разлога (супруг је Сарин), до Зелених, странке у којој још има „изворних пацифиста“, и саме Левице, коју би то снажно уздрмало.

СТРАХ СЕ ВРАТИО Страх се вратио у Немачку. Готово физички опипљив. Зову нас веома преплашени људи, рекао је пре неколико дана новинарима Томас де Вахрој из Евангелистичког црквеног круга у једној берлинској градској четврти. Млади страхују за сопствену будућност. Мисле да су живели, и да ће живети, у Европи мира. Сад се све то наједном променило. Зову старији, припадници оних генерација које се сећају или Другог светског рата, или тешких времена после њега. Та генерација је у време мира све то потиснула, а сада се све то вратило. Ужасно се плаше да би у једном тренутку могла да буде прекорачена црвена линија, да НАТО директно уђе у рат с Русијом. Виде све црно. Вахрој је признао да „и сам тако размишља“.
Оних 220.000 извела је експлозивна мешавина помешаних страхова: због угрожене климе, социјалне правде (и у пребогатој Немачкој све је више оних који живе од социјалне помоћи) и страха од ратне катастрофе.
Тле по којем се у овом тренутку креће владајућа коалиција предвођена социјалдемократским канцеларом Олафом Шолцом је трусно. Најновија истраживања показују да упадљиво расту политичке акције опозицији. Демохришћани, поражени на минулим парламентарним изборима, сада би убедљиво победили своје ривале. Странка Ангеле Меркел, коју сада предводи Фридрих Мерц, освојила би 31 одсто гласова, а Шолцова странка, СПД, само 18 процената.
Довољно „барута“ и разлога за варничења у владајућој коалицији три странке посве различитих програмских опредељења и интереса које је све теже, у таквој запаљивој атмосфери усклађивати. Између министра привреде Роберта Хабека (Зелени) и министра финансија Кристијана Линднера (Либерали) јавна полемика прерасла је у отворени сукоб у који је морао, невољно, да се умеша канцелар Олаф Шолц (Социјалдемократи).
У основи сукоба нашла се увек варничава тема: прерасподела пара. Министар финансија мора до средине марта да представи нацрт буџета за 2024. годину. Његова основна интенција је да држава сме и може да троши само онолико колико приходује. Та „кочница“ је уграђена у ДНК ове мале странке која је своју снагу црпла у ситуацијама кад је бивала „језичак на ваги“, одређујући коме ће припасти власт на федералном нивоу.
Нови буџет се ствара у „немогућим условима“, што неминовно значи да ће неко и неки морати да остану „кратких рукава“. Пандемија и рат у Украјини су чинили своје. Држава је била принуђена да издваја астрономске износе. И да се задужује, такође астрономски: 60 милијарди за заштиту климе, 100 милијарди за опремање Бундесвера, 200 милијарди евра за помоћ грађанима због експлозије цена и инфлације: богата Немачка је у овом часу дужна два и по билиона евра, само на камате одлази 40 милијарди!
Мора да се штеди, изричит је министар финансија Линднер. Министар привреде Хабек (Зелени) одбацује Линднерове планове (ригорозне) штедње. Велико искушења за опстанак коалиције. Канцелар је принуђен да се умеша. Иако невољно (Линднерова ригорозност угрожава и социјалу, на чему социјалдемократе традиционално и програмски инсистирају), али из прагматичног политичког опортунизма стаје на страну Линднера, како би му ојачао (уздрману) позицију: његова странка поражена је на пет (важних) покрајинских парламентарних избора заредом.

УДАР НА НЕМАЧКУ А онда, као гром из ведра неба, на све то рат (трговински) усред (украјинског) рата међу пријатељима. Између Сједињених Америчких Држава и Европске уније, који, као и рат у Украјини, највише и најтеже погађа управо Немце и Немачку. Вашингтон је још једном демонстрирао да се неће обзирати на интересе савезника кад куцне час за примену (не само Трампове) пароле „Америка пре свега“.
Под фирмом закона о смањењу инфлације Сједињене Америчке Државе су прибегле безобзирном протекционизму, игноришући интересе партнера с друге стране Атлантика, узусе Светске трговинске организације и фер пословања: усвојиле су пакет субвенција за домаће фирме „тежак“ 370 милијарди долара.
Разлог за узбуну и драму у Берлину. Под плаштом беспоговорне солидарности кад је реч о рату у Украјини, и неограниченој финансијској и војној помоћи Кијеву, а драстично одсуство солидарности у трансатлантским односима. Упозоравајући сигнал да Американци не брину, и неће бринути, о интересима европских партнера и савезника у стварању новог економског поретка по „сопственој мери“.
Иако се, кад је реч о спорном америчком закону, формално ради о смањењу инфлације и постизању климатских циљева, превасходно субвенцијама у енергетском сектору, он, по својим последицама, представља тежак ударац за, превасходно, као и код рата у Украјини, Немачку. Не само кад је реч о срцу њене привредне моћи, аутомобилску индустрију: за куповину новог аутомобила произведеног у Америци купац ће добијати 7.500 долара од државе. Такви аутомобили произведени у иностранству, а за немачку аутомобилску индустрију америчко тржиште је, као и оно кинеско, егзистенцијално важно, лишени су такве, издашне, повластице и привилегије.
То би некако и могло да се, уз (немачки) шкргут зуба, и поднесе, да нису у питању дугорочније, и фаталније последице. Креће очигледно незаустављива сеоба немачких (и европских) фирми у Америку: могућност добијања издашних дотација, с пресељењем производње, повољни порези и ниска цена енергената имају за бизнисмене магнетски привлачну снагу.
Цене енергената у Немачкој су, у односу на оне у Америци, „отишле у небо“. Добрим делом захваљујући управо Америци. Вашингтон је све чинио да уништи основ на којем је почивао немачки економски просперитет и конкурентност најјаче привреде Старог континента: брутално кидање енергетских веза с Русијом, укључујући и дизање у ваздух Северног тока.
Привредна комора Немачке саопштила је 1. марта алармантне резултате анкете спроведене у 2.400 фирми из свих бранши: свака десета планира пресељење производње у Сједињене Америчке Државе. У знатно већем проценту ради се о произвођачима аутомобила и њиховим добављачима. То је необично висок број, рекао је шеф спољне трговине у Привредној комори Фолкер Трајер представљајући суморне податке репрезентативне анкете. И објаснио: превагнули су велики (амерички) пакет субвенција, ниски порези, једноставнији прописи и – јефтина енергија. Стефан Шенбергер, стручњак за енергију у консултантској фирми БЦГ, рекао је Ројтерсу да ће цене струје и гаса у Европи бити, и дугорочно, двоструко веће него у Сједињеним Америчким Државама.
Јавни сервис „Дојче веле“ је, трагом ове (алармантне) ситуације, у неколико примера показао како реагује „амерички магнет“. Постоји опасност (а она је већ ту) да у овој прерасподели Европа буде велики губитник, рекао је Клаус Розенфелд, шеф лиферантске фирме за аутомобилску индустрију „Шефлер“, са 80.000 запослених. Следећу фабрику његова фирма ће градити у – Америци.
Исти случај је и са „Аудијем“. Шеф овог произвођача аутомобила види САД као „веома атрактивну“ локацију за нову фабрику. Самостално или са „Фолксвагеном“, под чијом „капом“ функционише. „Ауди“, иначе, већ има фабрику у Мексику, а „Фолксваген“ у Тенесију. И шеф „Сименс енергије“ се радује „мудрим субвенцијама“ за пројекте везане за водоник, а „Сименсова“ фирма која производи ветротурбине планира отварање још једног производног погона у САД.
Додатна невоља за Немце: „дижу чергу“ и стране фирме које су планирале овде велике инвестиције. „Тесла“ би могао да преко Океана пресели склапање батерија за своје електричне аутомобиле које прави у фабрици близу Берлина. Шведски произвођач батеријских ћелија „Нортволт“ мења, очигледно, локацију. Уместо планиране фабрике у Хајдеу, на северу Немачке, одлази у Америку: тамо би, прорачунали су, могли да добију за своју фабрику 800 милиона евра државног (америчког) новца…
У покушају да се спаси што се још спасти може, и како би уместо љутог трговинског рата са (премоћним) Сједињеним Америчким Државама склопили какав-такав споразум и примирје, Немци су предузели дипломатски десант на Вашингтон. После министра привреде Роберта Хабека, који се вратио необављена посла, преко Атлантика је кренула „тешка артиљерија“: гост Беле куће, и председника Бајдена, прошлог викенда био је канцелар Олаф Шолц. Овога викенда, с њим ће се, уз камин, сликати Немица Урсула фон дер Лајен, у својству председника Европске комисије.
Ако изостане договор, с америчким уступцима, следи рат (трговински) у који Немачка и Европа улазе слабије опремљени и „наоружани“. С непредвидивим, у том случају, а неизбежним последицама по „челично јединство“, диктирано из Вашингтона, западњака кад је у питању рат у Украјини. И, могуће, однос према Русији.