NASLEĐE SOVJETSKOG SAVEZA

NOVI SVETSKI POREDAK MULTIPOLARNOSTI

Kako piše portal „Siker“, svet se danas nalazi na „istorijskoj prekretnici“, „na početku revolucije kakva se dešava samo jednom u 500 godina“. Iz tog razloga, datum 24. februar – početak ruske Specijalne vojne operacije u Ukrajini – već je ušao u svetsku istoriju (…) Zašto se ove promene dešavaju „jednom u 500 godina“? Pet stotina godina, toliko je, otprilike, trajalo razdoblje nesporne dominacije i hegemonije Zapada nad planetom

Ako svet posmatramo iz perspektive (dosadašnjeg) „centra“, ne dešava se ništa, ili se barem ne dešava ništa značajno. Sve je kao što je i bilo. Amerika je i dalje „prva“, u stvari „jedina“ i „najmoćnija svetska sila“. Oligarsi, koji suvereno vladaju ovom velikom zemljom, i dalje gomilaju svoje milijarde. Dosadašnji „svetski poredak“ ne pokazuje znakove zamora; Evropska unija pokorno trpi američku hegemoniju. Dve stranke na vlasti u SAD nastavljaju sa svojim mlakim i ograničenim sukobima. Nema znakova da će se to promeniti, ili se barem neće promeniti u dogledno vreme.
Kako je nedavno izjavio državni sekretar SAD Entoni Blinken, Amerika ima ambiciju da i u „najnovijem svetskom poretku“ bude na njegovom čelu i da „predvodi“ (šta god to značilo). Amerika je i do sada, širom sveta, „izvozila svoju revoluciju“. To je obeležilo nekoliko poslednjih decenija krvavih (građanskih) ratova, prevrata, režiranih „revolucija“ i državnih udara, u operacijama promena vlada koje su sprovodile njene obaveštajne službe. SAD su se rukovodile devizom: što više Amerike, više haosa. U stvari: „Amerika jednako haos.“
Ali ako pogledamo na dosadašnju „periferiju“, stvari se menjaju, i to na dramatičan način.
Kako piše portal „Siker“, svet se danas nalazi na „istorijskoj prekretnici“, „na početku revolucije kakva se dešava samo jednom u 500 godina“. Iz tog razloga, datum 24. februar – početak ruske Specijalne vojne operacije u Ukrajini – već je ušao u svetsku istoriju.

Razdoblje dominacije Zapada Ovde nije reč samo o ratu između Rusije i Zapada, koji se, u ovom trenutku, vodi na teritoriji koja se do sada nazivala Ukrajinom. Ruske oružane snage momentalno slamaju kičmu prozapadnoj Ukrajini Zelenskog. Ovaj rat sada deluje kao katalizator, kao nešto što podstiče i ubrzava promene. Zanimljivo je, pri tome, da je Rusija zapravo neprekidno bila provocirana da uđe u ovaj sukob, još pre 2014. godine, i da je to uporno činio Zapad, svojim „samoubilačkim akcijama“, čak i mnogo pre kijevskog „evromajdana“. Usled zapadne agresije, ograničena ruska Specijalna operacija pretvorila se u rat punog obima, ocenjuje ovaj portal.
Zašto se ove promene dešavaju „jednom u 500 godina“? Pet stotina godina, toliko je, otprilike, trajalo razdoblje nesporne dominacije i hegemonije Zapada nad planetom. To je bio istorijski period koji je označio nagli uspon pomorskih sila. Usledilo je doba kolonijalizma i imperijalizma, uglavnom anglosaksonskog Zapada. Mi sada prisustvujemo njegovom završetku.

Prvi izazov atlantskoj imperiji Prvi ozbiljan izazov tom kolonijalističkom zapadnom svetu uputio je Sovjetski Savez, počev od trenutka kada je formiran, 30. decembra 1922.
Pojava „antiimperijalističkog SSSR-a“, kako ocenjuje mađarski politički analitičar Ben Tot, nepovratno je promenila svet u celini, ali je, pre svega, promenila nerazvijene i siromašne, takozvane zemlje u razvoju, ono što se danas naziva Globalnim jugom. SSSR je, tokom svoje istorije, neprekidno podržavao njihovu borbu za oslobođenje. Orijentacija Sovjetskog Saveza bila je dosledno antizapadna. Vreme u kojem danas živimo možda se može uporediti sa revolucionarnim periodom koji je doveo do stvaranja Sovjetskog Saveza.
U stvari, mi danas živimo u vreme „pomeranja velikih tektonskih ploča“, o čemu često govori ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov. Kako naglašava Tot: „Približavamo se kraju onoga što će sigurno biti ocenjeno kao istorijska godina, a prilično sam uveren da će i 2023. biti barem jednako značajna.“
Značaj onoga što je započelo sa stvaranjem SSSR-a danas je u velikoj meri potcenjen, zaključuje Tot: „Do tog trenutka anglosaksonska imperija je vodila svet. Imperijalisti su se, naravno, borili između sebe oko plena, ali imperija nikada nije bila ozbiljno izazvana sve do pojave Sovjetskog Saveza. Boljševici su doneli na svet ideju ekonomskog razvoja za svaki narod, i to na globalnom nivou.“
Stvaranje SSSR-a označilo je upućivanje ogromnog izazova tadašnjem vladajućem poretku: „Ideja koju je doneo Sovjetski Savez jeste da bilo koji narod, bilo koja država može da razvija sopstvenu industriju, da poseduje svoje resurse i da ima koristi od njih. Ne morate da se slažete s komunističkom ideologijom, ili da verujete da osnova za bolje, besklasno društvo leži u izgradnji obilja za sve, da biste razumeli ovo osnovno načelo. Bilo je to prvo suprotstavljanje kolonijalnoj pljački, što je izazvalo strah, a potom i mržnju atlantske imperije, koja je navikla da sve narode ima pod svojim nogama.“
Zapad je na pojavu SSSR-a reagovao mržnjom i konfrontacijom. Sovjetski Savez je proglašen za „imperiju zla“. Sa stanovišta Zapada, to je sasvim razumljivo. Ovome treba dodati i rasizam Zapada, koji je gotovo upisan u njegov „genetski kod“, zahvaljujući 500 godina kolonijalizma. Narodi sa Istoka su za Anglosaksonce bili i ostali inferiorni; „varvari“, ili čak „divljaci“. „Jedina civilizacija je ona na Zapadu“. Ima ironije u tome, zar ne, ako pomislimo na visoke domete ruske ili kineske civilizacije, najstarije na svetu, koja se razvija u kontinuitetu?
Konfrontacija je trajala koliko i istorija Sovjetskog Saveza. Na trenutke je dobijala privid miroljubivosti, na trenutke je izgledalo da svet srlja u nuklearnu katastrofu. SSSR je pobeđen tek kad su na njegovo čelo došli oni koji se divili Zapadu, priželjkujući nemoguće: da mu se Rusija jednog dana priključi, da postane samo jedna od običnih zapadnih zemalja.

Čin otvorene izdaje Postojanje Sovjetskog Saveza okončano je 8. decembra, takozvanim sporazumom u Beloveškoj šumi. Trojica „lidera“ (Rusije, Ukrajine i Belorusije – Jeljcin, Kravčuk i Šuškevič) potpisala su kapitulaciju pred Zapadom. U stvari, bio je to čin otvorene izdaje.
Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin je razbijanje SSSR-a nazvao „najvećom geopolitičkom katastrofom 20. veka“. Inače, ova „katastrofa“ je imala dugu predistoriju. Upravo je Hruščov započeo proces razbijanja SSSR-a, sa svojim „tajnim referatom“, posvećenim „kritici kulta ličnosti“ Staljina. Hruščov je to učinio na 20. Kongresu Komunističke partije Sovjetskog Saveta 1956. godine. Ovaj datum možemo smatrati početkom kraja ove velike svetske supersile.
Dvadeseti kongres KPSS se za Sovjetski Savez pokazao fatalnim. Kako konstatuje Sergej Glazjev, kongres je označio „prekretnicu – na njemu je Hruščov, koji je zamenio Staljina na mestu partijskog lidera, istupio sa referatom u kojem je ’raskrinkao kult ličnosti’ njegovog prethodnika i na mnogo načina diskreditovao partiju.“
Komunistička partija je posle ovog kongresa značajno oslabljena, poljuljan je njen nekad veliki autoritet, a Sovjetski Savez je zakoračio putem koji je, u poslednjoj instanci, vodio ka raspadu. Posle Hruščova, usledila je dugotrajna borba za opstanak Sovjetskog Saveza, koju su patriote na kraju izgubile: „Brežnjev, koji je uklonio Hruščova sa vlasti“, dodaje Glazjev, „uspeo je da u velikoj meri ispravi promašaje uobraženog Hruščova, ali je još sujetniji Gorbačov, koga je na vlast doveo Andropov, vratio zemlju na katastrofalni put bezumnog kopiranja zapadnih institucija i diskreditovanja sopstvenih dostignuća.“
Odnosno, kako zaključuje ruski geopolitičar Aleksandar Dugin: „Rusija je 1991. godine pretrpela kolosalan poraz u bici Kopna protiv Mora. Mi smo se predali, podigli smo belu zastavu i dali joj ime Jeljcin (’Jeljcinov centar’ je ista stvar, spomenik porazu i izdaji). I, štaviše, prihvatili smo ’istinu’ neprijatelja – njegov sistem vrednosti, njegove norme, njegova pravila, parlamentarizam, liberalnu demokratiju, ideologiju individualizma, hedonizam i komfor, tržište.“
Sve je to imalo kolosalne posledice, ne samo na istoriju Rusije već i na istoriju Istočne Evrope, pa i čitavog sveta.

Ideja Sovjetskog Saveza Šta je, na koncu, ostalo od ideje Sovjetskog Saveza?
Podela na levicu i desnicu danas više ne važi, ili ne važi u onom obliku na koji smo navikli. Danas tzv. levičari izvikuju parole koje su ukrali od komunista, kao što su žensko oslobođenje ili radnička prava, ali su one izgubile svoje pravo značenje. „Zanimljivo je da takozvani levičari danas napadaju i ’Putinovu’ Rusiju“, dodaje Tot. „Ali oni nikada ne napadaju važeći poredak, već ga brane.“
U tome je poenta: braniti postojeći, očigledno nepravedan poredak, ili ustati protiv njega.
„Levica i desnica i dalje postoje u objektivnoj stvarnosti, uprkos šarenim kostimima“, kaže Tot, „ali samo kao uzgredne beleške u mnogo široj, globalnoj priči koja se upravo piše.“
Ideju Sovjetskog Saveza više ne zastupa takozvana levica na Zapadu. Levica na Zapadu više ne postoji. Ipak, „iako je sam Sovjetski Savez poražen“, tvrdi Tot, „ideja SSSR-a traje i danas. To se manifestovalo u svim vrstama oslobodilačkih pokreta, od Afrike preko arapskog sveta, sve do Latinske Amerike, a među tim pokretima nisu svi bili obojeni crvenom bojom“.
Danas je „glavni svetski sistem“ ponovo doveden u pitanje, na sličan način kao i u prošlosti: „Današnji sistem se skriva iza raznih formulacija, poput liberalne demokratije, slobode ili globalizma, ali ispod svega uvek ostaje isti ekonomski sistem globalne dominacije Zapada. Ekonomske odluke se donose daleko od naroda.“
U stvari, to je odnos Kolektivnog zapada prema zemljama Globalnog juga, koje danas zahtevaju sopstveni razvoj, nezavisno od Zapada, ili mu se, manje-više, otvoreno suprotstavljaju.

Oslobađanje od zapadnih stereotipa Danas se stvara multipolarni svetski poredak, koji, na prvom mestu, predvode Rusija i Kina. Ideja multipolarnosti nije ograničena samo na evroazijski kontinent. Ovim promenama zahvaćene su ne samo Istočna Azija ili Rusija već i Srednji i Bliski istok, Afrika ili Latinska Amerika. Svi oni sada zahtevaju pravo na sopstveni razvoj. Čak i Saudijska Arabija, pre samo nekog vremena najodaniji američki saveznik u ovom delu sveta. Ova borba će obeležiti godine i decenije pred nama.
Za sada, područje Balkana u velikoj meri ostaje u orbiti Zapada, i to kao njegova kolonija. Jedino Srbija ima snage da mu se suprotstavi, odbijajući da „prizna (takozvano) Kosovo“ i „uvede sankcije Rusiji“. Srbija nastavlja i veoma intenzivnu saradnju s Kinom. Odnosi Srbije i Kine već su nazvani „čeličnim prijateljstvom“.
Ako želimo da ubuduće ne budemo periferna kolonija Zapada, moramo se osloboditi zapadnih stereotipa i gledati na našu istoriju, pa i onu skorašnju, svojim a ne tuđim očima.
Nedavno je „Dojče vele“ ponudio veoma zanimljiv osvrt na Srbiju. Nemački radio u savremenoj Srbiji prepoznaje „uskrsnuće Miloševićevih ideja“. I to je nesumnjivo tačno. Ali tu jednostavnu istinu potrebno je prekriti gomilom laži. Jedna od laži je sledeća: „Nekadašnja ideja Miloševića kako svi Srbi moraju da žive u jednoj državi je tada dovela do rata i razaranja. Cilj ’Velike Srbije’ se pokušao postići u krvavim ratovima.“
Veruje li autor u ono šta je napisao?
Na čelu Srbije, tvrdi se u ovom osvrtu, sada se nalazi „svemoćni predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Danas se opet primenjuju nekadašnji recepti“.
U osvrtu se pominju i Ivica Dačić, „naslednik Miloševića na čelu njegove Socijalističke partije“, kao i „Milorad Vučelić, nekada vodeći kadar Miloševića“, koji je od 1992. do 1992. bio generalni direktor državne propagandne stanice RTS, a danas vodi uticajni tabloid ’Novosti’.“
Za „Dojče vele“, Milošević je „dugogodišnji predsednik Srbije, koji se uspeo do gotovo neograničenog vladara zemlje, optužen za ratne zločine, genocid i zločine protiv čovečnosti. Optuženi, čija je politika u najvećoj meri dovela do ratova kod raspada višenacionalne države Jugoslavije, osporavao je legitimnost međunarodnog suda. On je jednostavno“, zaključuje „Dojče vele“, „nelegalan.“
„Optužen“ nije isto što i „osuđen“. Mutne tvrdnje Sjedinjenih Država i njihovih saveznika o genocidu, o stotinama hiljada mrtvih, kako je tada zabeležio novinar Džon Pildžer, ispostavile su se kao lažne. Novinar Nik Klark napisao je na svom blogu da je haškom tužilaštvu smrt Miloševića, u pritvorskoj ćeliji u martu 2006. godine, došla „kao kec na jedanaest“, jer je sve što smo videli tokom suđenja u Hagu nagoveštavalo da je praktično nemoguće da bi osuđujuća presuda ikada mogla da zaživi. Ali ovako se stvari doživljavaju na Zapadu.
Potom je, nastavlja DV, na vlast došao „prvi demokratski izabrani premijer Zoran Đinđić, koji je studirao u Nemačkoj i bio dobro povezan sa Zapadom. Đinđić je bio garant reformi i razvlašćenja stare elite odane Miloševiću.“
Uz obavezan zaključak: „Od njegovog svrgavanja sa vlasti 2000. godine u takozvanoj oktobarskoj revoluciji, u Srbiji se pojavila nova nada, nakon godina autokratije i ratova u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu.“

Milošević – nedodirljivo ime u svetskoj istoriji Jedna izrečena istina, da u današnjoj Srbiji dolazi do vaskrsnuća Miloševićevih ideja, prekriva se gomilom zapadnih neistina. Da li je Milošević zaista, kako to tvrdi autor teksta, bio i ostao „nelegalan“?
„Miloševićevo ime u istoriji je postalo nedodirljivo“, smatra novinar i sociolog Slobodan Reljić. „I ne samo u srpskoj istoriji.“
Stvari se menjaju ukoliko se malo odmaknemo od zaglušujuće pronatovske propagande.
Milošević nije bio poklonik ideje „Velike Srbije“, a ni „okoreli srpski nacionalista, kako ga predstavljaju zapadni mediji. On je bio ubeđeni socijalista, za „koga je svaki oblik rasizma praktično bio anatema. Insistirao je na tome da se moraju zaštititi pripadnici svih naroda“, napisao je tada, u vreme njegove smrti, novinar Nik Klark.
Kako je primetio američki politikolog i politički pisac Majkl Parenti, u tekstu „Racionalno uništavanje Jugoslavije“, optužbe protiv Miloševića su „u najmanju ruku bile ironične, jer jedino Srbija nije pokrenula ni dovršila procese etničkog čišćenja, za razliku od etnički već očišćene Hrvatske, Bosne ili Kosova.“
„Srbija je i sada jedino multietničko društvo“, dodaje Parenti, „koje je preostalo u bivšoj Jugoslaviji, u kojem nije bilo etničkog čišćenja, sa svojih dvadeset i šest nacionalnih grupa, uključujući i hiljade Albanaca koji žive u Beogradu i okolini.“
Zapad teži svetskoj hegemoniji i u tom cilju ne bira sredstva: „Danas ukrajinska kriza označava okončanje zapadnjačkih orgija na Istoku, koje su krenule iz oblaka prašine koja se podigla od pada Berlinskog zida“, tvrdi Reljić. „Slobodan Milošević je, istorijski gledano, bio prvi koji tu beskrupuloznost nije video kao oslobođenje i tranziciju u dobro, a Vladimir Putin će to orgijanje zaustaviti i ovaj poslednji ’Drang nach Osten’ (Prodor na Istok) u istorijskom maršu baciti u očaj.“
Ovaj novi „Drang nach Osten”, dodaje Reljić, „upakovan je kao širenje EU i NATO-a na Istok. A na do neba visokom talasu antikomunističke propagande, istočnoevropski narodi su ga dočekivali kao oslobođenje, dolazak blagostanja, poništavanje drastičnih razlika između kolonizatora-pljačkaša i vekovima okupiranih naroda“.
Ništa od toga se, naravno, nije dogodilo. Jedan jaram u Istočnoj Evropi samo je zamenjen mnogo gorim, onim američkim. Nije bilo ništa ni od obećane slobode i blagostanja. Sada, posle tri decenije, valjda je svima jasno da je „ukrajinska kriza ceo kontinent suočila s morem laži, praznih obećanja i s novom pljačkom.“
Ispravno formulisano, pitanje glasi: „Treba li da narodi Istočne Evrope, za račun atlantske imperije, ponovo ginu na ratištima novog Istočnog fronta, kao što je to bilo pod Hitlerom? I da li je narodima Istočne Evrope neophodan novi rat protiv Rusije?“
Gledano sa Zapada, u svetu se ne dešava ništa vredno pomena. Američko miniranje Severnog toka pokrila je izmaglica „vanzemaljske invazije na SAD“. Plus obavezna mantra zapadnih medija: „Ukrajina se bori za svoju slobodu.“
Ali ukoliko posmatramo događaje sa Istoka, čitav svet je u dubokom previranju.