НАСЛЕЂЕ СОВЈЕТСКОГ САВЕЗА

НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК МУЛТИПОЛАРНОСТИ

Како пише портал „Сикер“, свет се данас налази на „историјској прекретници“, „на почетку револуције каква се дешава само једном у 500 година“. Из тог разлога, датум 24. фебруар – почетак руске Специјалне војне операције у Украјини – већ је ушао у светску историју (…) Зашто се ове промене дешавају „једном у 500 година“? Пет стотина година, толико је, отприлике, трајало раздобље неспорне доминације и хегемоније Запада над планетом

Ако свет посматрамо из перспективе (досадашњег) „центра“, не дешава се ништа, или се барем не дешава ништа значајно. Све је као што је и било. Америка је и даље „прва“, у ствари „једина“ и „најмоћнија светска сила“. Олигарси, који суверено владају овом великом земљом, и даље гомилају своје милијарде. Досадашњи „светски поредак“ не показује знакове замора; Европска унија покорно трпи америчку хегемонију. Две странке на власти у САД настављају са својим млаким и ограниченим сукобима. Нема знакова да ће се то променити, или се барем неће променити у догледно време.
Како је недавно изјавио државни секретар САД Ентони Блинкен, Америка има амбицију да и у „најновијем светском поретку“ буде на његовом челу и да „предводи“ (шта год то значило). Америка је и до сада, широм света, „извозила своју револуцију“. То је обележило неколико последњих деценија крвавих (грађанских) ратова, преврата, режираних „револуција“ и државних удара, у операцијама промена влада које су спроводиле њене обавештајне службе. САД су се руководиле девизом: што више Америке, више хаоса. У ствари: „Америка једнако хаос.“
Али ако погледамо на досадашњу „периферију“, ствари се мењају, и то на драматичан начин.
Како пише портал „Сикер“, свет се данас налази на „историјској прекретници“, „на почетку револуције каква се дешава само једном у 500 година“. Из тог разлога, датум 24. фебруар – почетак руске Специјалне војне операције у Украјини – већ је ушао у светску историју.

Раздобље доминације Запада Овде није реч само о рату између Русије и Запада, који се, у овом тренутку, води на територији која се до сада називала Украјином. Руске оружане снаге моментално сламају кичму прозападној Украјини Зеленског. Овај рат сада делује као катализатор, као нешто што подстиче и убрзава промене. Занимљиво је, при томе, да је Русија заправо непрекидно била провоцирана да уђе у овај сукоб, још пре 2014. године, и да је то упорно чинио Запад, својим „самоубилачким акцијама“, чак и много пре кијевског „евромајдана“. Услед западне агресије, ограничена руска Специјална операција претворила се у рат пуног обима, оцењује овај портал.
Зашто се ове промене дешавају „једном у 500 година“? Пет стотина година, толико је, отприлике, трајало раздобље неспорне доминације и хегемоније Запада над планетом. То је био историјски период који је означио нагли успон поморских сила. Уследило је доба колонијализма и империјализма, углавном англосаксонског Запада. Ми сада присуствујемо његовом завршетку.

Први изазов атлантској империји Први озбиљан изазов том колонијалистичком западном свету упутио је Совјетски Савез, почев од тренутка када је формиран, 30. децембра 1922.
Појава „антиимперијалистичког СССР-а“, како оцењује мађарски политички аналитичар Бен Тот, неповратно је променила свет у целини, али је, пре свега, променила неразвијене и сиромашне, такозване земље у развоју, оно што се данас назива Глобалним југом. СССР је, током своје историје, непрекидно подржавао њихову борбу за ослобођење. Оријентација Совјетског Савеза била је доследно антизападна. Време у којем данас живимо можда се може упоредити са револуционарним периодом који је довео до стварања Совјетског Савеза.
У ствари, ми данас живимо у време „померања великих тектонских плоча“, о чему често говори руски министар иностраних послова Сергеј Лавров. Како наглашава Тот: „Приближавамо се крају онога што ће сигурно бити оцењено као историјска година, а прилично сам уверен да ће и 2023. бити барем једнако значајна.“
Значај онога што је започело са стварањем СССР-а данас је у великој мери потцењен, закључује Тот: „До тог тренутка англосаксонска империја је водила свет. Империјалисти су се, наравно, борили између себе око плена, али империја никада није била озбиљно изазвана све до појаве Совјетског Савеза. Бољшевици су донели на свет идеју економског развоја за сваки народ, и то на глобалном нивоу.“
Стварање СССР-а означило је упућивање огромног изазова тадашњем владајућем поретку: „Идеја коју је донео Совјетски Савез јесте да било који народ, било која држава може да развија сопствену индустрију, да поседује своје ресурсе и да има користи од њих. Не морате да се слажете с комунистичком идеологијом, или да верујете да основа за боље, бескласно друштво лежи у изградњи обиља за све, да бисте разумели ово основно начело. Било је то прво супротстављање колонијалној пљачки, што је изазвало страх, а потом и мржњу атлантске империје, која је навикла да све народе има под својим ногама.“
Запад је на појаву СССР-а реаговао мржњом и конфронтацијом. Совјетски Савез је проглашен за „империју зла“. Са становишта Запада, то је сасвим разумљиво. Овоме треба додати и расизам Запада, који је готово уписан у његов „генетски код“, захваљујући 500 година колонијализма. Народи са Истока су за Англосаксонце били и остали инфериорни; „варвари“, или чак „дивљаци“. „Једина цивилизација је она на Западу“. Има ироније у томе, зар не, ако помислимо на високе домете руске или кинеске цивилизације, најстарије на свету, која се развија у континуитету?
Конфронтација је трајала колико и историја Совјетског Савеза. На тренутке је добијала привид мирољубивости, на тренутке је изгледало да свет срља у нуклеарну катастрофу. СССР је побеђен тек кад су на његово чело дошли они који се дивили Западу, прижељкујући немогуће: да му се Русија једног дана прикључи, да постане само једна од обичних западних земаља.

Чин отворене издаје Постојање Совјетског Савеза окончано је 8. децембра, такозваним споразумом у Беловешкој шуми. Тројица „лидера“ (Русије, Украјине и Белорусије – Јељцин, Кравчук и Шушкевич) потписала су капитулацију пред Западом. У ствари, био је то чин отворене издаје.
Председник Руске Федерације Владимир Путин је разбијање СССР-а назвао „највећом геополитичком катастрофом 20. века“. Иначе, ова „катастрофа“ је имала дугу предисторију. Управо је Хрушчов започео процес разбијања СССР-а, са својим „тајним рефератом“, посвећеним „критици култа личности“ Стаљина. Хрушчов је то учинио на 20. Конгресу Комунистичке партије Совјетског Савета 1956. године. Овај датум можемо сматрати почетком краја ове велике светске суперсиле.
Двадесети конгрес КПСС се за Совјетски Савез показао фаталним. Како констатује Сергеј Глазјев, конгрес је означио „прекретницу – на њему је Хрушчов, који је заменио Стаљина на месту партијског лидера, иступио са рефератом у којем је ’раскринкао култ личности’ његовог претходника и на много начина дискредитовао партију.“
Комунистичка партија је после овог конгреса значајно ослабљена, пољуљан је њен некад велики ауторитет, а Совјетски Савез је закорачио путем који је, у последњој инстанци, водио ка распаду. После Хрушчова, уследила је дуготрајна борба за опстанак Совјетског Савеза, коју су патриоте на крају изгубиле: „Брежњев, који је уклонио Хрушчова са власти“, додаје Глазјев, „успео је да у великој мери исправи промашаје уображеног Хрушчова, али је још сујетнији Горбачов, кога је на власт довео Андропов, вратио земљу на катастрофални пут безумног копирања западних институција и дискредитовања сопствених достигнућа.“
Односно, како закључује руски геополитичар Александар Дугин: „Русија је 1991. године претрпела колосалан пораз у бици Копна против Мора. Ми смо се предали, подигли смо белу заставу и дали јој име Јељцин (’Јељцинов центар’ је иста ствар, споменик поразу и издаји). И, штавише, прихватили смо ’истину’ непријатеља – његов систем вредности, његове норме, његова правила, парламентаризам, либералну демократију, идеологију индивидуализма, хедонизам и комфор, тржиште.“
Све је то имало колосалне последице, не само на историју Русије већ и на историју Источне Европе, па и читавог света.

Идеја Совјетског Савеза Шта је, на концу, остало од идеје Совјетског Савеза?
Подела на левицу и десницу данас више не важи, или не важи у оном облику на који смо навикли. Данас тзв. левичари извикују пароле које су украли од комуниста, као што су женско ослобођење или радничка права, али су оне изгубиле своје право значење. „Занимљиво је да такозвани левичари данас нападају и ’Путинову’ Русију“, додаје Тот. „Али они никада не нападају важећи поредак, већ га бране.“
У томе је поента: бранити постојећи, очигледно неправедан поредак, или устати против њега.
„Левица и десница и даље постоје у објективној стварности, упркос шареним костимима“, каже Тот, „али само као узгредне белешке у много широј, глобалној причи која се управо пише.“
Идеју Совјетског Савеза више не заступа такозвана левица на Западу. Левица на Западу више не постоји. Ипак, „иако је сам Совјетски Савез поражен“, тврди Тот, „идеја СССР-а траје и данас. То се манифестовало у свим врстама ослободилачких покрета, од Африке преко арапског света, све до Латинске Америке, а међу тим покретима нису сви били обојени црвеном бојом“.
Данас је „главни светски систем“ поново доведен у питање, на сличан начин као и у прошлости: „Данашњи систем се скрива иза разних формулација, попут либералне демократије, слободе или глобализма, али испод свега увек остаје исти економски систем глобалне доминације Запада. Економске одлуке се доносе далеко од народа.“
У ствари, то је однос Колективног запада према земљама Глобалног југа, које данас захтевају сопствени развој, независно од Запада, или му се, мање-више, отворено супротстављају.

Ослобађање од западних стереотипа Данас се ствара мултиполарни светски поредак, који, на првом месту, предводе Русија и Кина. Идеја мултиполарности није ограничена само на евроазијски континент. Овим променама захваћене су не само Источна Азија или Русија већ и Средњи и Блиски исток, Африка или Латинска Америка. Сви они сада захтевају право на сопствени развој. Чак и Саудијска Арабија, пре само неког времена најоданији амерички савезник у овом делу света. Ова борба ће обележити године и деценије пред нама.
За сада, подручје Балкана у великој мери остаје у орбити Запада, и то као његова колонија. Једино Србија има снаге да му се супротстави, одбијајући да „призна (такозвано) Косово“ и „уведе санкције Русији“. Србија наставља и веома интензивну сарадњу с Кином. Односи Србије и Кине већ су названи „челичним пријатељством“.
Ако желимо да убудуће не будемо периферна колонија Запада, морамо се ослободити западних стереотипа и гледати на нашу историју, па и ону скорашњу, својим а не туђим очима.
Недавно је „Дојче веле“ понудио веома занимљив осврт на Србију. Немачки радио у савременој Србији препознаје „ускрснуће Милошевићевих идеја“. И то је несумњиво тачно. Али ту једноставну истину потребно је прекрити гомилом лажи. Једна од лажи је следећа: „Некадашња идеја Милошевића како сви Срби морају да живе у једној држави је тада довела до рата и разарања. Циљ ’Велике Србије’ се покушао постићи у крвавим ратовима.“
Верује ли аутор у оно шта је написао?
На челу Србије, тврди се у овом осврту, сада се налази „свемоћни председник Србије Александар Вучић. Данас се опет примењују некадашњи рецепти“.
У осврту се помињу и Ивица Дачић, „наследник Милошевића на челу његове Социјалистичке партије“, као и „Милорад Вучелић, некада водећи кадар Милошевића“, који је од 1992. до 1992. био генерални директор државне пропагандне станице РТС, а данас води утицајни таблоид ’Новости’.“
За „Дојче веле“, Милошевић је „дугогодишњи председник Србије, који се успео до готово неограниченог владара земље, оптужен за ратне злочине, геноцид и злочине против човечности. Оптужени, чија је политика у највећој мери довела до ратова код распада вишенационалне државе Југославије, оспоравао је легитимност међународног суда. Он је једноставно“, закључује „Дојче веле“, „нелегалан.“
„Оптужен“ није исто што и „осуђен“. Мутне тврдње Сједињених Држава и њихових савезника о геноциду, о стотинама хиљада мртвих, како је тада забележио новинар Џон Пилџер, испоставиле су се као лажне. Новинар Ник Кларк написао је на свом блогу да је хашком тужилаштву смрт Милошевића, у притворској ћелији у марту 2006. године, дошла „као кец на једанаест“, јер је све што смо видели током суђења у Хагу наговештавало да је практично немогуће да би осуђујућа пресуда икада могла да заживи. Али овако се ствари доживљавају на Западу.
Потом је, наставља ДВ, на власт дошао „први демократски изабрани премијер Зоран Ђинђић, који је студирао у Немачкој и био добро повезан са Западом. Ђинђић је био гарант реформи и развлашћења старе елите одане Милошевићу.“
Уз обавезан закључак: „Од његовог свргавања са власти 2000. године у такозваној октобарској револуцији, у Србији се појавила нова нада, након година аутократије и ратова у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову.“

Милошевић – недодирљиво име у светској историји Једна изречена истина, да у данашњој Србији долази до васкрснућа Милошевићевих идеја, прекрива се гомилом западних неистина. Да ли је Милошевић заиста, како то тврди аутор текста, био и остао „нелегалан“?
„Милошевићево име у историји је постало недодирљиво“, сматра новинар и социолог Слободан Рељић. „И не само у српској историји.“
Ствари се мењају уколико се мало одмакнемо од заглушујуће пронатовске пропаганде.
Милошевић није био поклоник идеје „Велике Србије“, а ни „окорели српски националиста, како га представљају западни медији. Он је био убеђени социјалиста, за „кога је сваки облик расизма практично био анатема. Инсистирао је на томе да се морају заштитити припадници свих народа“, написао је тада, у време његове смрти, новинар Ник Кларк.
Како је приметио амерички политиколог и политички писац Мајкл Паренти, у тексту „Рационално уништавање Југославије“, оптужбе против Милошевића су „у најмању руку биле ироничне, јер једино Србија није покренула ни довршила процесе етничког чишћења, за разлику од етнички већ очишћене Хрватске, Босне или Косова.“
„Србија је и сада једино мултиетничко друштво“, додаје Паренти, „које је преостало у бившој Југославији, у којем није било етничког чишћења, са својих двадесет и шест националних група, укључујући и хиљаде Албанаца који живе у Београду и околини.“
Запад тежи светској хегемонији и у том циљу не бира средства: „Данас украјинска криза означава окончање западњачких оргија на Истоку, које су кренуле из облака прашине која се подигла од пада Берлинског зида“, тврди Рељић. „Слободан Милошевић је, историјски гледано, био први који ту бескрупулозност није видео као ослобођење и транзицију у добро, а Владимир Путин ће то оргијање зауставити и овај последњи ’Drang nach Osten’ (Продор на Исток) у историјском маршу бацити у очај.“
Овај нови „Drang nach Osten”, додаје Рељић, „упакован је као ширење ЕУ и НАТО-а на Исток. А на до неба високом таласу антикомунистичке пропаганде, источноевропски народи су га дочекивали као ослобођење, долазак благостања, поништавање драстичних разлика између колонизатора-пљачкаша и вековима окупираних народа“.
Ништа од тога се, наравно, није догодило. Један јарам у Источној Европи само је замењен много горим, оним америчким. Није било ништа ни од обећане слободе и благостања. Сада, после три деценије, ваљда је свима јасно да је „украјинска криза цео континент суочила с морем лажи, празних обећања и с новом пљачком.“
Исправно формулисано, питање гласи: „Треба ли да народи Источне Европе, за рачун атлантске империје, поново гину на ратиштима новог Источног фронта, као што је то било под Хитлером? И да ли је народима Источне Европе неопходан нови рат против Русије?“
Гледано са Запада, у свету се не дешава ништа вредно помена. Америчко минирање Северног тока покрила је измаглица „ванземаљске инвазије на САД“. Плус обавезна мантра западних медија: „Украјина се бори за своју слободу.“
Али уколико посматрамо догађаје са Истока, читав свет је у дубоком превирању.