GLEDAM, SLUŠAM, PIŠEM… Smrtonosna ekologija

Potresne fotografije snimio je poslednjih godina Sidart Kara u regiji Katanga i objavio ih u svojoj novoj knjizi „Kobaltno crvena: Kako krv Konga napaja strujom naš svet“. Zastrašujućim detaljima oslikava kako zaista izgleda potraga za kobaltom zapadnih zemalja i razorni efekat koji ima na porodice u Africi

Bosonoga deca prekrivena hemikalijama po ceo dan razbijaju stene u potrazi za dragocenim elementom, kobaltom, a iscrpljene majke s malom decom na leđima prosejavaju kamen da bi našle kobalt.
Mnoge potresne fotografije snimio je poslednjih godina Sidart Kara u regiji Katanga i objavio ih u svojoj novoj knjizi „Kobaltno crvena: Kako krv Konga napaja strujom naš svet“. Zastrašujućim detaljima oslikava kako zaista izgleda potraga za kobaltom zapadnih zemalja i razorni efekat koji ima na porodice u Africi.
Kobalt je hemijski element koji sadrži gotovo svaka tehnička stvar s litijumskom baterijom. Pametni telefoni, tableti i laptopovi imaju nekoliko grama, dok je baterijama električnih vozila potrebno i do 10 kilograma kobalta. Dugotrajna izloženost kobaltu može da dovede do razvoja bolesti pluća i gubitka sluha, kao i brojnih slučajeve urođenih mana kod novorođenčadi i različite oblike raka.
Govoreći uoči izlaska svoje knjige, Kara kaže: „Za kobaltom u rudnicima tragaju neki od najsiromašnijih ljudi na svetu. Moralni sat vraćen je unazad sve do kolonijalnih vremena. Oni taj težak posao rade za dva dolara dnevno, a ta mizerna plata za njih znači razliku u tome hoće li taj dan jesti ili neće, pa nemaju opciju da odbiju posao. Iznenadna potražnja za ekološkim vozilima, podstaknuta svešću o potrebi zaštite okoline, ima katastrofalan učinak na Kongo!“
Zbilja, kupiti danas električni automobil trebalo bi da bude „zeleni izbor“ razvijene ekološke svesti, istina samo onih koji imaju novac da ga kupe. Jer zaštita životne okoline, koja je poslednjih godina postala mantra onog bogatijeg, pre svega zapadnog dela čovečanstva, ima jednu ozbiljnu manu. Za koga da zaštitimo životnu okolinu ako na tom „poslu“ treba da satremo polovinu dece, majki, trudnica, starih, bolesnih i beskrajno siromašnih pripadnika naše rase, koji još uvek pokušavaju da budu ljudi u zaboravljenoj zemlji Kongu i zaboravljenom kontinentu Africi. Kada ste poslednji put u udarnoj informativnoj emisiji čuli i videli neku vest iz Afrike, osim u slučaju neke velike katastrofe, ili državnog udara generala koji bi da uvedu demokratiju protiv aktuelnog diktatora? Ili obrnuto.
I gde je ta Afrika? Postoji li ona, uopšte? Ili postoji samo zapadni svet sa svojim „zelenim agendama“ i nužnošću izgradnje vetroparkova kao najvažnijim temama svojih političara, dok guraju svet u nuklearni rat, s neodgovornošću dostojnom odbeglih pacijenata iz mentalne ustanove. Jer ko će udisati taj čisti vazduh, oslobođen ugljen-monoksida, ali istovremeno zagađen radijacijom, sledećih sto hiljada godina? Kišne gliste, da.
Iskreno, za odrasle me baš briga. Oni su svoj vek proživeli. Ali patnje dece i životinja posebno me pogađaju. Životinje nisu odgovorne što se pojavio čovek, bilo evolucijom ili intervencijom vanzemaljaca, dok deca od odraslih nisu ni tražila da se rode. Pogotovu ne ona koja bosonoga, krvavih stopala i kolena, u otrovnoj prašini rudnika kobalta, razbijaju kamenje, ne bi li njihovi bogati vršnjaci na drugom kraju sveta, u električnom automobilu, s mobilnim telefonom u ruci, razmenjivali SMS poruke sa svojim devojkama. Naravno, nisu kriva ni ova, ni ona deca. Niko nije kriv. Ali „oladimo“ malo s tim „zelenim agendama“, ekološki čistom sredinom i digitalizacijom svega i svačega, od klinastog pisma do higijenskih maramica. Zastanimo i pogledajmo svet oko sebe. U Evropi se ratuje kao u srednjem veku!
„Lanac snabdevanja postoji samo zbog tražnje. Sve velike tehnološke kompanije i elektronski giganti kažu da sirovinu nabavljaju na etičan način i da su lanci snabdevanja etični, ali kad odete u Kongo, vidite pravu istinu“, kaže Kara.
Ipak, za decu Konga postoji nada. „Majkrosoft“, „Tesla“, „Epl“ i „Samsung“ više su puta obećali i obavezali se da će se distancirati od upotrebe kobalta u svojim proizvodima. Ali bojim se da to neće rešiti patnje dece Konga, kao ni dece u najsiromašnijim delovima sveta. Jer nije suština samo u kobaltu. Šta ako se zatvore rudnici? Gde će ona zaraditi svojih dva dolara dnevno, za parče hleba, nekoliko krompira i komad bivoljeg repa? Šta će onda jesti?
Suština je, zapravo, u neverovatnoj, bezbožničkoj raspodeli svetskog bogatstva. Dok na jednoj strani, najbogatiji čovek na svetu Ilon Mask ima gotovo 300 milijardi dolara i u sekundi zarađuje broj koji je nemoguće izračunati bez računara, dotle dete u rudniku kobalta u Kongu zarađuje na dan taman onoliko koliko mu je potrebno da ne umre od gladi do sledećeg izlaska sunca. Naravno, pod uslovom da ne dobije zapaljenje pluća, ili leukemiju. A sve to zarad električnog automobila koji će rešiti sve ekološke probleme čovečanstva.
Ukoliko čovečanstvo, dotle, uopšte preživi svoj nezaustavljivi napredak.