ГЛЕДАМ, СЛУШАМ, ПИШЕМ… Смртоносна екологија

Потресне фотографије снимио је последњих година Сидарт Кара у регији Катанга и објавио их у својој новој књизи „Кобалтно црвена: Како крв Конга напаја струјом наш свет“. Застрашујућим детаљима осликава како заиста изгледа потрага за кобалтом западних земаља и разорни ефекат који има на породице у Африци

Босонога деца прекривена хемикалијама по цео дан разбијају стене у потрази за драгоценим елементом, кобалтом, а исцрпљене мајке с малом децом на леђима просејавају камен да би нашле кобалт.
Многе потресне фотографије снимио је последњих година Сидарт Кара у регији Катанга и објавио их у својој новој књизи „Кобалтно црвена: Како крв Конга напаја струјом наш свет“. Застрашујућим детаљима осликава како заиста изгледа потрага за кобалтом западних земаља и разорни ефекат који има на породице у Африци.
Кобалт је хемијски елемент који садржи готово свака техничка ствар с литијумском батеријом. Паметни телефони, таблети и лаптопови имају неколико грама, док је батеријама електричних возила потребно и до 10 килограма кобалта. Дуготрајна изложеност кобалту може да доведе до развоја болести плућа и губитка слуха, као и бројних случајеве урођених мана код новорођенчади и различите облике рака.
Говорећи уочи изласка своје књиге, Кара каже: „За кобалтом у рудницима трагају неки од најсиромашнијих људи на свету. Морални сат враћен је уназад све до колонијалних времена. Они тај тежак посао раде за два долара дневно, а та мизерна плата за њих значи разлику у томе хоће ли тај дан јести или неће, па немају опцију да одбију посао. Изненадна потражња за еколошким возилима, подстакнута свешћу о потреби заштите околине, има катастрофалан учинак на Конго!“
Збиља, купити данас електрични аутомобил требало би да буде „зелени избор“ развијене еколошке свести, истина само оних који имају новац да га купе. Јер заштита животне околине, која је последњих година постала мантра оног богатијег, пре свега западног дела човечанства, има једну озбиљну ману. За кога да заштитимо животну околину ако на том „послу“ треба да сатремо половину деце, мајки, трудница, старих, болесних и бескрајно сиромашних припадника наше расе, који још увек покушавају да буду људи у заборављеној земљи Конгу и заборављеном континенту Африци. Када сте последњи пут у ударној информативној емисији чули и видели неку вест из Африке, осим у случају неке велике катастрофе, или државног удара генерала који би да уведу демократију против актуелног диктатора? Или обрнуто.
И где је та Африка? Постоји ли она, уопште? Или постоји само западни свет са својим „зеленим агендама“ и нужношћу изградње ветропаркова као најважнијим темама својих политичара, док гурају свет у нуклеарни рат, с неодговорношћу достојном одбеглих пацијената из менталне установе. Јер ко ће удисати тај чисти ваздух, ослобођен угљен-моноксида, али истовремено загађен радијацијом, следећих сто хиљада година? Кишне глисте, да.
Искрено, за одрасле ме баш брига. Они су свој век проживели. Али патње деце и животиња посебно ме погађају. Животиње нису одговорне што се појавио човек, било еволуцијом или интервенцијом ванземаљаца, док деца од одраслих нису ни тражила да се роде. Поготову не она која босонога, крвавих стопала и колена, у отровној прашини рудника кобалта, разбијају камење, не би ли њихови богати вршњаци на другом крају света, у електричном аутомобилу, с мобилним телефоном у руци, размењивали СМС поруке са својим девојкама. Наравно, нису крива ни ова, ни она деца. Нико није крив. Али „оладимо“ мало с тим „зеленим агендама“, еколошки чистом средином и дигитализацијом свега и свачега, од клинастог писма до хигијенских марамица. Застанимо и погледајмо свет око себе. У Европи се ратује као у средњем веку!
„Ланац снабдевања постоји само због тражње. Све велике технолошке компаније и електронски гиганти кажу да сировину набављају на етичан начин и да су ланци снабдевања етични, али кад одете у Конго, видите праву истину“, каже Кара.
Ипак, за децу Конга постоји нада. „Мајкрософт“, „Тесла“, „Епл“ и „Самсунг“ више су пута обећали и обавезали се да ће се дистанцирати од употребе кобалта у својим производима. Али бојим се да то неће решити патње деце Конга, као ни деце у најсиромашнијим деловима света. Јер није суштина само у кобалту. Шта ако се затворе рудници? Где ће она зарадити својих два долара дневно, за парче хлеба, неколико кромпира и комад бивољег репа? Шта ће онда јести?
Суштина је, заправо, у невероватној, безбожничкој расподели светског богатства. Док на једној страни, најбогатији човек на свету Илон Маск има готово 300 милијарди долара и у секунди зарађује број који је немогуће израчунати без рачунара, дотле дете у руднику кобалта у Конгу зарађује на дан таман онолико колико му је потребно да не умре од глади до следећег изласка сунца. Наравно, под условом да не добије запаљење плућа, или леукемију. А све то зарад електричног аутомобила који ће решити све еколошке проблеме човечанства.
Уколико човечанство, дотле, уопште преживи свој незаустављиви напредак.