DOBA MORALNO UPOKOJENIH

Da li su moralne spodobe samo produžene ruke koruptivnog, nemoralnog sistema koji generiše ljudsku mizeriju?

U vreme obznanjivanja posthumanističkih i transhumanističkih principa kao novih determinanti ljudskog postojanja čini se da su i brojni pojedinci spremni da se odreknu onih vrednosti koje su donedavno bile bitni činioci formiranja i potvrđivanja njihovog identiteta. U iščekivanju da veštačka inteligencija preuzme njihove dotadašnje uloge i omogući im više životnih zadovoljstava i uživanja, današnji ljudi se sve manje pridržavaju onih pravila i normi koji konkretizuju najviše vrednosti vezane za dobro, pravedno i ispravno i određuju njihovo ponašanje.

PREFIKS POST Iako je i u minulim periodima bio relativan i zavisio od konkretnog društva ili zajednice, moral spada u humanističke vrednosti koje su danas izgubile nekadašnji značaj. U odnosu na neke od tih vrednosti, poput istine i kulture, današnje doba se preciznije određuje prefiksom post, a takvom se kovanicom ono može definisati i u odnosu na moral. Iako u postmoralnom dobu i dalje postoji, on više nema nekadašnji značaj. Njegova relevantnost je relativizovana u kontekstu bezobzirnog ponašanja koje se prihvata eufemističkim određenjima kao što su „moralna fleksibilnost“ ili „moralna elastičnost“. Ignoranti moralnih principa ističu važnost pragmatičnosti, koja ima za posledicu stvaranje dominantnog sivila i odsustva jasnih granica između suprotnosti dobra i zla, belog i crnog, koje po potrebi moćnika i posednika sile dobija željeno vrednosno značenje.
U težnji da najjačim argumentom u polemici poraze sagovornika koji se zalaže za moralnu principijelnost kao najveću ljudsku duhovnu vrednost, zagovornik pragmatičnog stava i sagledavanja nepovoljnih okolnosti ističe da bi u takvim prilikama trebalo najpre preživeti i opstati. Iako nastoji da bude dosledan i pridržava se usvojenih moralnih načela, pojedinac se najpre izlaže iskušenjima da zbog važnosti životne pragmatičnosti izneveri sebe i svoju principijelnost. Kada uvidi da može lako sebe da prevari i obmane, onda to još lakše učini s drugima.

MORAL NIZ CREVA Njegov najjači argument za opravdanje pragmatičnog ponašanja i odustajanja od principijelnosti je da se moral ne jede. Taj banalni iskaz postaje mu alibi za nemoral, ali takvim stavom i svojim ponašanjem potvrđujući se kao svaštojed, upravo pokazuje da može pojesti i svoj moral, a u tom kontekstu postaje i moguće da se i od samog jedenja napravi poseban moral. U prenošenju akcenta ove radnje sa cilja na funkciju, ogledaju se i sve moralne implikacije ljudske nesitosti, proždrljivosti i pohlepe. Kada su posle Drugog svetskog rata članovi partizanskog pokreta postali nosioci novih komunističkih vlasti, zloupotrebom svojih funkcija pretvorili su se u „crvenu buržoaziju“, što je bila posledica, prema Dedijeru, survavanja njihovog morala niz creva. I sve potonje vlasti u Srbiji su imale identičnu sudbinu.
Iako ne spada u prehrambene artikle, moral ipak omogućuje čoveku da dostojno i časno dolazi do prihoda i održava svoj život. Mogućnost da nađe zadovoljstvo i u odricanju od neposrednog zadovoljstva, a asketizmom stekne i najveća duhovna iskustva, samo je radikalni izraz principa samoograničenja kao osnove kulture i moralnosti. Tako je odnosom prema prirodi i prema drugima i uspostavljena nova realnost čovekovog potvrđivanja i pravila njegove komunikacije s drugim ljudima.
Za razliku od kršenja zakona, nepoštovanje i izneveravanje moralnih pravila nema za posledicu propisanu kaznu, ali dovodi do promene u međuljudskim odnosima. Kada se osoba s kojom ste se dogovorili da se vidite ili uradite nešto ne javi, a posle to pravda nedostatkom vremena, onda je jasno da nije u pitanju deficit vremena već morala. Izneveravanje i gaženje date reči i ne pridržavanje određenog dogovora, koji su važni u ljudskoj komunikaciji, ima za posledicu zahlađenje odnosa, distanciranje i privremeni ili stalni prekid komunikacije. Za fizički neugledne pojedince se kaže da im čovek ne bi ni orah uzeo iz ruke, a za duševno i duhovno i moralno unakažene da prilikom susreta od njih treba samo okrenuti glavu i proći pored njih kao pored „turskog groblja“, jer ne pripadaju svetu časnih.

GDE OBITAVAJU LJUDSKE OLUPINE Ta bitna promena prema određenoj osobi izražena je i konkretnim grafičkim obeležjem pored njenog imena u imeniku. Premda se taj znak može čitati kao plus, on označava krst, pa iako je osoba pored čijeg imena je on postavljen još živa, ona je, u stvari, simbolički mrtva za onog koga je prevarila, uvredila i povredila. Bilo u svom imeniku ili u glavi, mnogi imaju svoja groblja živih mrtvaca. Postajući mrtvi i pre svoje smrti, takvi pojedinci, neka je pokoj njihovim moralnim dušama, svuda su oko nas i verovatno čekaju svoje vaskrsenje. Ukoliko se do njega može doći iskrenim pokajanjem i opraštanjem, onda vreme opšte hipokrizije oduzima nadu u takvu mogućnost. Savremenim hipokritima i sve brojnijim moralno upokojenim potrebni su neki novi hipokriti spremni da zarone do dna života gde obitavaju te ljudske olupine.
Postupak kojim pojedinac zbog svojih pragmatičnih interesa, vezanih za opstanak i samopotvrđivanje, krši moralna načela do kojih je do tada držao, može se razumeti i tolerisati, ali ne i opravdavati. Podležući iskušenju da hvalospevnim rečima, novcem, materijalnim dobrima ili svojim telom potkupi onog od koga mu zavisi opstanak i uspeh, on se nesumnjivo oseća nelagodno i postiđeno pošto je učinio ono što mnogi drugi ne bi.

DOBA SPODOBA Ukoliko se samo jednom iskorači iz sfere pristojnosti i časnosti, i uz pokajanje ojača svest da se to nikad više ne ponovi, onda negativno iskustvo dobija pozitivno značenje u kontekstu formiranja i potvrđivanja moralnog identiteta. Uslov je, naravno, i postojanje tog šireg društvenog okvira utvrđenog stabilnim moralnim principima. Međutim, u okolnostima moralne entropije društva takav nemoralni postupak ne samo da ne stvara nelagodnost u njemu već ga zbog postignutog uspeha čini i ponosnim. Umesto da bude postiđen i zadovolji potrebu da se smanji i prikrije tako što će u svojoj mišjoj rupi krckati nemoralno stečenu dobit, on postaje ponosan na sebe zbog svoje uspešnosti i javno manifestuje svoju bestidnost. Ponavlja da bi opet učinio isto i sugeriše drugima da su budale ukoliko se i oni ne bi tako ponašali. Pretvaranjem takvog postupka u životnu praksu institucionalizuje se nemoral i uvećava broj onih koji ističu da nema te stvari koje ne bi učinili onom od kojeg im zavisi rešavanje konkretnog životnog problema.
Taj bestidni moralni striptiz odvija se kao legitiman čin u okviru stvorenog sistema koji slama i melje ljude pretvarajući ih u senke i privid. Moralne spodobe samo su produžene ruke tog koruptivnog, nemoralnog sistema koji generiše ljudsku mizeriju i čini fiktivnim čast i dostojanstvo. Pod imperativom egoizma i pohlepe, prilagodljivi dobrovoljno pristaju na moralno samoponištavanje i postizanje uspeha nečasnim sredstvima. Biti pošten, moralan i častan u društvu u kojem se više cene suprotne karakteristike znači biti marginalizovan i često nasamaren i izigran.

KRADUCKARI, PRELETAČI I PREVARANTI Brojni primeri koji potvrđuju i našu sociopatološku životnu stvarnost uzrokovani su prvenstveno odsustvom morala. Oni koji ulaze u političku arenu da bi stekli više, nemaju iluzije da bi do bogatstva mogli da dođu na častan i moralan način. Taj princip je postao opštevažeći uspostavljanjem tzv. novih demokratskih vlasti u Srbiji, čiji je lider jasno svima stavio do znanja koji principi vladaju u toj areni i da oni kojima je stalo do morala treba da idu u crkvu. Svesni da krađa mora da bude sankcionisana, dosetili su se da se može tolerisati kraduckanje, a da se članstvom u partiji legitimišu prevara, preletanje i nemoral. Politika je postala ogledalo društvenog nemorala, a kraduckari, preletači i prevaranti svih boja udruženi su u nastojanju da i sve druge uvuku u svoju septičku jamu. Diskvalifikacija moralno časnih, poput nobelovca Petera Handkea, koga zbog zalaganja za pravdu za Srbiju srbomrsci nazivaju moralnom nulom, pokazuje njihovu moralnu ništavnost kao našu dominantnu realnost u kojoj se uvek na nov način uspostavljaju ovdašnja pravila vlasti.
I zato kada danas čujemo sa najvišeg mesta da „žrtava neće biti više nego što je planirano“, onda onaj koji planira da nekog i nešto žrtvuje bez saglasnosti onih koji treba da budu žrtve takvih planova, tajnih dogovora i prihvatanja neprihvatljivih ultimatuma iskazuje svoju moralnu odsutnost i nehumanost. Na globalnom planu jasna je poruka najmoćnijih da ne priznaju pravni poredak i da je umesto međunarodnog prava važnija sila koju imaju za ostvarenje svojih ciljeva.
Smatrajući da su gotovo nikakve šanse da pripadnici malih država i nacija odbrane svoje nacionalne interese prkosnim isticanjem principijelnosti pravde i prava, moćnici i njihov intelektualni bašibozuk naglašavaju da od njih treba odustati, kao i od morala.

TRAGIČNOST NESTAJANJA Da li je vreme ljudske moralnosti davna prošlost o kojoj se danas ispredaju samo utešne priče? Jedna od njih, iz pera Meše Selimovića, govori o tom vremenu kada su ljudi išli uspravno i uzdignuta čela, sve dok nisu počeli da gmižu. „Legenda kaže da nekada davno su zemljom hodali uspravni ljudi. Priča se da su imali obraz i čast. Da im je data riječ bila svetinja. Ako je daju nikada ne dozvole da je ne ispoštuju. Da su se ponosili svojim djelima i poštenjem sticali svoje imetke. Da su se stidili samog sebe ako nisu znali da im je komšija gladan. Da sramota nije bilo nemati već ne pomoći. Da su bili nesebični u davanju i iskreni u govoru. Priča se da su se radovali punog srca tuđem uspjehu. Da nisu očekivali samo korist već običnu toplu ljudsku riječ. Da diploma nije bila mjerilo vrijednosti već vlastiti postupci. Ako su griješili znali su za izvini i pokajanje. Dokazivali su se djelima a ne praznim riječima. Pričaju da nisu imali puno al duša im puna bila.“ Odjeci praznih reči našim političkim i medijskim prostorom umnožavaju se u praznim dušama moralnih spodoba.
Ignorisanjem moralnih principa, pojedinac propagira bezbolan način izneveravanja sebe i smatra da je on zbog svoje uspešnosti u pravu jer su na njegovoj strani i mnogi moralno upokojeni. Obamrlu ruku pravde zamenjuju snažni masni prsti sistema koji steže grla i nastoji da udavi one koji još uvek odolevaju iskušenju svog moralnog upokojenja. Sve ih je manje, ali će ih, nadajmo se, uvek biti dovoljno da svojom pravednošću i nepotkupljivošću budu potrebna ravnoteža nemoralu i sačuvaju društvo od njegovog propadanja i survavanja u ništavilo.
Dostizanje materijalne moći često ne prati i moralni napredak, a istorijsko iskustvo da su upravo neke od velikih imperija nestale zbog moralnog urušavanja može nam danas biti opomena da ukoliko ne poštujemo svoje osnovne duhovne vrednosti, pred nama će se otvoriti ambis propasti. Tragičnost nestajanja u moralnoj truleži pokazuje se, na kraju, kao izraz više pravde u koju je čovek prestao da veruje.