ДОБА МОРАЛНО УПОКОЈЕНИХ

Да ли су моралне сподобе само продужене руке коруптивног, неморалног система који генерише људску мизерију?

У време обзнањивања постхуманистичких и трансхуманистичких принципа као нових детерминанти људског постојања чини се да су и бројни појединци спремни да се одрекну оних вредности које су донедавно биле битни чиниоци формирања и потврђивања њиховог идентитета. У ишчекивању да вештачка интелигенција преузме њихове дотадашње улоге и омогући им више животних задовољстава и уживања, данашњи људи се све мање придржавају оних правила и норми који конкретизују највише вредности везане за добро, праведно и исправно и одређују њихово понашање.

ПРЕФИКС ПОСТ Иако је и у минулим периодима био релативан и зависио од конкретног друштва или заједнице, морал спада у хуманистичке вредности које су данас изгубиле некадашњи значај. У односу на неке од тих вредности, попут истине и културе, данашње доба се прецизније одређује префиксом пост, а таквом се кованицом оно може дефинисати и у односу на морал. Иако у постморалном добу и даље постоји, он више нема некадашњи значај. Његова релевантност је релативизована у контексту безобзирног понашања које се прихвата еуфемистичким одређењима као што су „морална флексибилност“ или „морална еластичност“. Игноранти моралних принципа истичу важност прагматичности, која има за последицу стварање доминантног сивила и одсуства јасних граница између супротности добра и зла, белог и црног, које по потреби моћника и поседника силе добија жељено вредносно значење.
У тежњи да најјачим аргументом у полемици поразе саговорника који се залаже за моралну принципијелност као највећу људску духовну вредност, заговорник прагматичног става и сагледавања неповољних околности истиче да би у таквим приликама требало најпре преживети и опстати. Иако настоји да буде доследан и придржава се усвојених моралних начела, појединац се најпре излаже искушењима да због важности животне прагматичности изневери себе и своју принципијелност. Када увиди да може лако себе да превари и обмане, онда то још лакше учини с другима.

МОРАЛ НИЗ ЦРЕВА Његов најјачи аргумент за оправдање прагматичног понашања и одустајања од принципијелности је да се морал не једе. Тај банални исказ постаје му алиби за неморал, али таквим ставом и својим понашањем потврђујући се као сваштојед, управо показује да може појести и свој морал, а у том контексту постаје и могуће да се и од самог једења направи посебан морал. У преношењу акцента ове радње са циља на функцију, огледају се и све моралне импликације људске неситости, прождрљивости и похлепе. Када су после Другог светског рата чланови партизанског покрета постали носиоци нових комунистичких власти, злоупотребом својих функција претворили су се у „црвену буржоазију“, што је била последица, према Дедијеру, сурвавања њиховог морала низ црева. И све потоње власти у Србији су имале идентичну судбину.
Иако не спада у прехрамбене артикле, морал ипак омогућује човеку да достојно и часно долази до прихода и одржава свој живот. Могућност да нађе задовољство и у одрицању од непосредног задовољства, а аскетизмом стекне и највећа духовна искуства, само је радикални израз принципа самоограничења као основе културе и моралности. Тако је односом према природи и према другима и успостављена нова реалност човековог потврђивања и правила његове комуникације с другим људима.
За разлику од кршења закона, непоштовање и изневеравање моралних правила нема за последицу прописану казну, али доводи до промене у међуљудским односима. Када се особа с којом сте се договорили да се видите или урадите нешто не јави, а после то правда недостатком времена, онда је јасно да није у питању дефицит времена већ морала. Изневеравање и гажење дате речи и не придржавање одређеног договора, који су важни у људској комуникацији, има за последицу захлађење односа, дистанцирање и привремени или стални прекид комуникације. За физички неугледне појединце се каже да им човек не би ни орах узео из руке, а за душевно и духовно и морално унакажене да приликом сусрета од њих треба само окренути главу и проћи поред њих као поред „турског гробља“, јер не припадају свету часних.

Дисквалификација морално часних, попут нобеловца Петера Хандкеа, кога због залагања за правду за Србију србомрсци називају моралном нулом, показује њихову моралну ништавност као нашу доминантну реалност

ГДЕ ОБИТАВАЈУ ЉУДСКЕ ОЛУПИНЕ Та битна промена према одређеној особи изражена је и конкретним графичким обележјем поред њеног имена у именику. Премда се тај знак може читати као плус, он означава крст, па иако је особа поред чијег имена је он постављен још жива, она је, у ствари, симболички мртва за оног кога је преварила, увредила и повредила. Било у свом именику или у глави, многи имају своја гробља живих мртваца. Постајући мртви и пре своје смрти, такви појединци, нека је покој њиховим моралним душама, свуда су око нас и вероватно чекају своје васкрсење. Уколико се до њега може доћи искреним покајањем и опраштањем, онда време опште хипокризије одузима наду у такву могућност. Савременим хипокритима и све бројнијим морално упокојеним потребни су неки нови хипокрити спремни да зароне до дна живота где обитавају те људске олупине.
Поступак којим појединац због својих прагматичних интереса, везаних за опстанак и самопотврђивање, крши морална начела до којих је до тада држао, може се разумети и толерисати, али не и оправдавати. Подлежући искушењу да хвалоспевним речима, новцем, материјалним добрима или својим телом поткупи оног од кога му зависи опстанак и успех, он се несумњиво осећа нелагодно и постиђено пошто је учинио оно што многи други не би.

ДОБА СПОДОБА Уколико се само једном искорачи из сфере пристојности и часности, и уз покајање ојача свест да се то никад више не понови, онда негативно искуство добија позитивно значење у контексту формирања и потврђивања моралног идентитета. Услов је, наравно, и постојање тог ширег друштвеног оквира утврђеног стабилним моралним принципима. Међутим, у околностима моралне ентропије друштва такав неморални поступак не само да не ствара нелагодност у њему већ га због постигнутог успеха чини и поносним. Уместо да буде постиђен и задовољи потребу да се смањи и прикрије тако што ће у својој мишјој рупи крцкати неморално стечену добит, он постаје поносан на себе због своје успешности и јавно манифестује своју бестидност. Понавља да би опет учинио исто и сугерише другима да су будале уколико се и они не би тако понашали. Претварањем таквог поступка у животну праксу институционализује се неморал и увећава број оних који истичу да нема те ствари које не би учинили оном од којег им зависи решавање конкретног животног проблема.
Тај бестидни морални стриптиз одвија се као легитиман чин у оквиру створеног система који слама и меље људе претварајући их у сенке и привид. Моралне сподобе само су продужене руке тог коруптивног, неморалног система који генерише људску мизерију и чини фиктивним част и достојанство. Под императивом егоизма и похлепе, прилагодљиви добровољно пристају на морално самопоништавање и постизање успеха нечасним средствима. Бити поштен, моралан и частан у друштву у којем се више цене супротне карактеристике значи бити маргинализован и често насамарен и изигран.

КРАДУЦКАРИ, ПРЕЛЕТАЧИ И ПРЕВАРАНТИ Бројни примери који потврђују и нашу социопатолошку животну стварност узроковани су првенствено одсуством морала. Они који улазе у политичку арену да би стекли више, немају илузије да би до богатства могли да дођу на частан и моралан начин. Тај принцип је постао општеважећи успостављањем тзв. нових демократских власти у Србији, чији је лидер јасно свима ставио до знања који принципи владају у тој арени и да они којима је стало до морала треба да иду у цркву. Свесни да крађа мора да буде санкционисана, досетили су се да се може толерисати крадуцкање, а да се чланством у партији легитимишу превара, прелетање и неморал. Политика је постала огледало друштвеног неморала, а крадуцкари, прелетачи и преваранти свих боја удружени су у настојању да и све друге увуку у своју септичку јаму. Дисквалификација морално часних, попут нобеловца Петера Хандкеа, кога због залагања за правду за Србију србомрсци називају моралном нулом, показује њихову моралну ништавност као нашу доминантну реалност у којој се увек на нов начин успостављају овдашња правила власти.
И зато када данас чујемо са највишег места да „жртава неће бити више него што је планирано“, онда онај који планира да неког и нешто жртвује без сагласности оних који треба да буду жртве таквих планова, тајних договора и прихватања неприхватљивих ултиматума исказује своју моралну одсутност и нехуманост. На глобалном плану јасна је порука најмоћнијих да не признају правни поредак и да је уместо међународног права важнија сила коју имају за остварење својих циљева.
Сматрајући да су готово никакве шансе да припадници малих држава и нација одбране своје националне интересе пркосним истицањем принципијелности правде и права, моћници и њихов интелектуални башибозук наглашавају да од њих треба одустати, као и од морала.

ТРАГИЧНОСТ НЕСТАЈАЊА Да ли је време људске моралности давна прошлост о којој се данас испредају само утешне приче? Једна од њих, из пера Меше Селимовића, говори о том времену када су људи ишли усправно и уздигнута чела, све док нису почели да гмижу. „Легенда каже да некада давно су земљом ходали усправни људи. Прича се да су имали образ и част. Да им је дата ријеч била светиња. Ако је дају никада не дозволе да је не испоштују. Да су се поносили својим дјелима и поштењем стицали своје иметке. Да су се стидили самог себе ако нису знали да им је комшија гладан. Да срамота није било немати већ не помоћи. Да су били несебични у давању и искрени у говору. Прича се да су се радовали пуног срца туђем успјеху. Да нису очекивали само корист већ обичну топлу људску ријеч. Да диплома није била мјерило вриједности већ властити поступци. Ако су гријешили знали су за извини и покајање. Доказивали су се дјелима а не празним ријечима. Причају да нису имали пуно ал душа им пуна била.“ Одјеци празних речи нашим политичким и медијским простором умножавају се у празним душама моралних сподоба.
Игнорисањем моралних принципа, појединац пропагира безболан начин изневеравања себе и сматра да је он због своје успешности у праву јер су на његовој страни и многи морално упокојени. Обамрлу руку правде замењују снажни масни прсти система који стеже грла и настоји да удави оне који још увек одолевају искушењу свог моралног упокојења. Све их је мање, али ће их, надајмо се, увек бити довољно да својом праведношћу и непоткупљивошћу буду потребна равнотежа неморалу и сачувају друштво од његовог пропадања и сурвавања у ништавило.
Достизање материјалне моћи често не прати и морални напредак, а историјско искуство да су управо неке од великих империја нестале због моралног урушавања може нам данас бити опомена да уколико не поштујемо своје основне духовне вредности, пред нама ће се отворити амбис пропасти. Трагичност нестајања у моралној трулежи показује се, на крају, као израз више правде у коју је човек престао да верује.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *