Ukrajina je prva napala

Na godišnjicu rata

Osam dana pre nego što je Rusija pokrenula specijalnu vojnu operaciju Ukrajina je počela da granatira Donjeck i Lugansk. Zapadni korporativni mediji su se zavili u muk i prećutali više nego udesetostručene napade ukrajinske vojske na Donjeck

Navršava se godinu dana od početka ruske specijalne vojne operacije, ali malo ko zna da je 16. februar značajniji datum za rasplamsavanje rata u Ukrajini. Za vodeće političare Zapada, kao i za većinu zapadnih medija i javnosti, Moskva je 24. februara, slanjem svojih trupa preko ukrajinske međe u dva prethodno osamostaljena entiteta (čiju državnost je Rusija priznala tek 21. februara), započela „ničim izazvanu agresiju“ protiv Ukrajine. Tako je svetskoj javnosti prikriven podatak da je čak osam dana uoči „ruskog napada“ Kijev naredio napad na Donbas i time pokrenuo rat s Rusijom, što je prećutano u većini velikih zapadnih medija.
Činjenice o pravom početku rata, kao i njegovom okidaču, mogu se naći u dokumentima Evropske organizacije za bezbednost i saradnju (OEBS) i one su neupitne – polovina ukrajinske vojske (oko 125.000 ljudi regrutovanih i obučenih u proteklih osam godina) poslata je početkom februara prošle godine, dakle tri sedmice pre početka ukrajinsko-ruskih neprijateljstava, i stacionirana u blizini linije prekida vatre, spremna da krene u akciju „deokupacije“ Donbasa. Na suprotnoj strani je bilo tri puta manje ljudi pod oružjem, njih oko 40.000 sa skromnim šansama da izdrže napad ukrajinskih snaga koje je obučio i opremio NATO. Ukoliko bi Kijevu uspelo da povrati odmetnute provincije, Ukrajini bi bio otvoren put u NATO. Potom bi svaki vojni odgovor Kremlja, ako bi ocenio da je zemlja u opasnosti, npr. zbog razmeštanja američkih raketa uz ruske međe, na ukrajinskoj teritoriji – ujedno bio vesnik rata između NATO-a i Rusije. To bi vodilo u treći svetski, najverovatnije nuklearni rat. U suprotnom, posle geopolitičkog „šah-mata“ od Amerike i njenih saveznika u NATO-u, Rusija bi bila primorana da se povinuje zahtevima Severnoatlantske alijanse pod vođstvom Vašingtona.

DIMNA ZAVESA Podsećanja radi, Vašington je krajem 2021. i početkom 2022. iz dana u dan alarmirao svet da „koliko sutradan“ počinje ruski napad na Ukrajinu. Iz svedočanstava OEBS-a, međutim, proizlazi da je to bila dimna zavesa jer je Bela kuća znala da će Ukrajina sredinom februara 2022. krenuti u ofanzivne napade kako bi pokušala silom da povrati Donbas. Amerika je znala i da će Rusija morati da odgovori, zato se 12. januara 2022. direktor američke špijunske agencija CIA Bil Berns obreo u Kijevu, kako bi se tajno sastao s Vladimirom Zelenskim. (Berns, prema američkim izvorima, i inače služi kao „poštonoša“ za poruke američkog predsednika Džoa Bajdena.) Potom je ukrajinski predsednik u nedelju, 13. februara 2022, posle obavljenog telefonskog razgovora s Bajdenom, izdao konačno naređenje za planirani ukrajinski napad. Radilo se o realizaciji prethodne naredbe od 26. januara 2021. kada je Zelenski potpisao ukaz o merama za „deokupaciju i reintegraciju Krima“.
Britanski „Gardijan“ (zahvaljujući informacijama koje je dobio od vlasti u Londonu) istog trena je naveo popis događaja koji su se nizali uoči početka ratnih neprijateljstava: diplomate i strani vojni atašei spakovali su kofere i napustili Ukrajinu; u Kijev su stigle nove pošiljke oružja; britanski osiguravajući konglomerat „Lojd“ (očito takođe blagovremeno upozoren da se sprema rat) suspendovao je usluge reosiguranja za bilo šta u Ukrajini; ukrajinski oligarsi su s porodicama napustili državu… Uprkos pojedinim ocenama da je Rusija (iako je raspolagala podacima da se Ukrajina sprema da napadne Donbas) „ipak trebalo da se pridržava pozitivnog međunarodnog prava“ i ne šalje svoju vojsku preko međunarodno priznatih ukrajinskih granica, realniji komentatori minulih događaja, poput geopolitičkog eksperta, američkog profesora Džona Miršajmera, podsećaju kako su Sjedinjene Američke Države oktobra 1962. reagovale na postavljanje ruskih projektila na Kubi. Kenedijeva administracija je tada bila na ivici da pokrene nuklearni rat sa Sovjetskim Savezom. Iz čega proizlazi da ni današnja Moskva nije mogla da dozvoli da Ukrajina postane članica NATO-a i time dopusti postavljanje američkih raketa uzduž ruske granice.
U svetlu sećanja na Kubansku krizu, nije teško pretpostaviti kako bi Bajdenova Amerika reagovala ukoliko bi sada recimo Kina, Iran, Rusija i Severna Koreja podigle baze i poslale flote svojih ratnih mornarica nadomak američkih granica. U takvom slučaju međunarodno pravo više ne igra ključnu ulogu, jer ne može da povrati iz mrtvih zemlju koju je sravnila druga država. Zato u savremenom svetu odnose među državama ne reguliše samo međunarodno pravo, jer nekoj državi, ukoliko je ugrožava velika sila ili vojni savez, teško da iko može da pritekne u pomoć; otuda su sve države, a posebno velike sile, oprezne u pogledu ugrožavanja sopstvene bezbednosti sa obližnjih teritorija, naročito zbog opasnosti od dugometnog naoružanja. Odgovor Rusije na neprijateljski potez Kijeva bio je stoga očekivan, logičan i iznuđen u situaciji krajnje nužde. Ne treba zaboraviti ni da je Moskva od 17. decembra 2021. intenzivno pregovarala sa SAD i NATO-om, pokušavajući da dobije pismene garancije za neutralni status Ukrajine i svoju bezbednost. Ali Zapad je, spremajući se za posrednički rat protiv Rusije na ukrajinskom tlu, tada odbacio sve ruske predloge, ohrabren činjenicom da je Moskva bila pasivna tokom prethodnih talasa širenja Alijanse, kao i prilikom stalnih provokacija ukrajinskih snaga protiv rusko govoreće manjine na istoku Ukrajine. Otuda su zapadni stratezi, kako politički, tako i vojni, pogrešno procenili da će se ponoviti isto jer „ruski medved – spava zimskim snom“.
Nije da nisu imali razloga za naopake procene, ako se zna da je oružani sukob u istočnoj Ukrajini započeo još 2014. godine nakon što su administracija tadašnjeg američkog predsednika Baraka Obame i članovi Kongresa postavili novu vlast u Kijevu. Taj čin je šef poznate korporacije „Stratfor“ nazvao „najočitijim državnim udarom u istoriji“. Ali nisu ostale nevidljive ni žrtve tog čina, jer je između 2014. i 2022. godine rat u Donbasu odneo živote oko 14.000 ljudi, mahom civila, među kojima je bilo i mnogo dece, primoravši milione da pobegnu sa svojih ognjišta i pretvorivši zonu sukoba u jedno od minama najzagađenijih područja na svetu. Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju stoga već 2014. postavlja svoje posmatrače na terenu kako bi pratila razvoj situacije u Donbasu.

UKRAJINSKI NAPAD OEBS je bio jedina međunarodna civilna posmatračka misija, ovlašćena da prikuplja informacije sa obe strane kontakt linije; zato su podaci te organizacije, iako nisu savršeni, najbolji dostupni. Posmatračka misija OEBS-a je u svojim dnevnim izveštajima objavljivala i mape kojima su dokumentovane lokacije kršenja primirja, kao i granatiranja duž linije kontakta između ukrajinske vojske i snaga otcepljenih republika Donbasa. Pomenute karte otkrivaju da je Ukrajina već 16. februara 2022. pokrenula intenzivne artiljerijske napade na regione Donbasa u kojima živi većinsko rusko stanovništvo. Napad je bio posledica naređenja ukrajinskog predsednika za početak operacija za „integraciju“ dve otcepljene republike. Da Rusija nije odgovorila, ukrajinska vojska bi slistila njihove borce i okupirala teritoriju čijem je stanovništvu godinama odbijala da prizna prava garantovana mirovnim sporazumima iz Minska.
Tako je, osam dana pre nego što je Rusija pokrenula specijalnu vojnu operaciju, Ukrajina počela da granatira Donjeck i Lugansk. Zapadni korporativni mediji su se zavili u muk i prećutali da je broj eksplozija, koje je dokumentovao OEBS, porastao sa 76 zabeleženih 15. februara na 316 utvrđenih 16. februara, a zatim na 654 dana 17. februara i 18. februara 2022. na čak 1.413 ispaljenih raketa na gradove i sela Donbasa. Rezultat više nego udesetostručenih napada ukrajinske vojske na Donjeck u februaru 2022. bio je da su se dve osamostaljene republike pozvale na član 51 Povelje UN koji im dopušta ne samo da se brane nego i pravo na pomoć drugih zemalja, u konkretnom slučaju Rusije.
Ukoliko se prouče dnevne mape ukrajinskog granatiranja, jasno je da se većina eksplozija dogodila na teritoriji ruskih separatista, daleko iza linije prekida vatre. Što ujedno potvrđuje i da su granate ispalile snage Ukrajine, što su sve dokumentovali posmatrači OEBS-a:
14. februar: 174 kršenja primirja, 41 eksplozija;
15. februar: 153 kršenja primirja, 76 eksplozija;
16. februar: 509 kršenja primirja, 316 eksplozija;
17. februar: 870 kršenja primirja, 654 eksplozije;
18. februar: 1.566 kršenja primirja, 1.413 eksplozija;
19–20. februar: 3.231 kršenje primirja, 2.026 eksplozija;
21. februar: 1.927 kršenja primirja, 1.481 eksplozija;
21. februar: Rusija priznaje nezavisnost Donjecka i Luganska;
22. februar: 1.710 kršenja primirja, 1.420 eksplozija;
24. februar: Rusija pokreće specijalnu vojnu operaciju.
Žak Bo, bivši analitičar obaveštajnih službi NATO-a, o izveštajima OEBS-a je napisao sledeće: „Predsednik Džo Bajden je 17. februara 2022. najavio da će Rusija napasti Ukrajinu u narednih nekoliko dana. Kako je znao za to? To je tajna. Činjenica je da je od 16. februara 2022. artiljerijsko granatiranje stanovništva Donbasa dramatično poraslo, što potvrđuju dnevni izveštaji posmatrača OEBS-a. Dok su zapadni mediji proveli kraj prošle godine (2021) izveštavajući o gomilanju ruskih trupa na ukrajinskoj granici, nisu ’uspeli’ da obaveste domaću javnost da je u istom vremenskom periodu Ukrajina poslala polovinu svoje vojske, tačnije 125.000 vojnika put zone sukoba u Donbasu.“ Sve to osam dana uoči „ničim izazvanog napada“ Rusije na Ukrajinu, zbog čega niti je samo Rusija agresor, niti je Ukrajina sasvim nevina žrtva u ovom ratu. Pravog krivca za ukrajinsko-ruski rat treba tražiti pre svega među nalogodavcima Zelenskog, a to su SAD i NATO.