Украјина је прва напала

На годишњицу рата

Осам дана пре него што је Русија покренула специјалну војну операцију Украјина је почела да гранатира Доњецк и Луганск. Западни корпоративни медији су се завили у мук и прећутали више него удесетостручене нападе украјинске војске на Доњецк

Навршава се годину дана од почетка руске специјалне војне операције, али мало ко зна да је 16. фебруар значајнији датум за распламсавање рата у Украјини. За водеће политичаре Запада, као и за већину западних медија и јавности, Москва је 24. фебруара, слањем својих трупа преко украјинске међе у два претходно осамостаљена ентитета (чију државност је Русија признала тек 21. фебруара), започела „ничим изазвану агресију“ против Украјине. Тако је светској јавности прикривен податак да је чак осам дана уочи „руског напада“ Кијев наредио напад на Донбас и тиме покренуо рат с Русијом, што је прећутано у већини великих западних медија.
Чињенице о правом почетку рата, као и његовом окидачу, могу се наћи у документима Европске организације за безбедност и сарадњу (ОЕБС) и оне су неупитне – половина украјинске војске (око 125.000 људи регрутованих и обучених у протеклих осам година) послата је почетком фебруара прошле године, дакле три седмице пре почетка украјинско-руских непријатељстава, и стационирана у близини линије прекида ватре, спремна да крене у акцију „деокупације“ Донбаса. На супротној страни је било три пута мање људи под оружјем, њих око 40.000 са скромним шансама да издрже напад украјинских снага које је обучио и опремио НАТО. Уколико би Кијеву успело да поврати одметнуте провинције, Украјини би био отворен пут у НАТО. Потом би сваки војни одговор Кремља, ако би оценио да је земља у опасности, нпр. због размештања америчких ракета уз руске међе, на украјинској територији – уједно био весник рата између НАТО-а и Русије. То би водило у трећи светски, највероватније нуклеарни рат. У супротном, после геополитичког „шах-мата“ од Америке и њених савезника у НАТО-у, Русија би била приморана да се повинује захтевима Северноатлантске алијансе под вођством Вашингтона.

ДИМНА ЗАВЕСА Подсећања ради, Вашингтон је крајем 2021. и почетком 2022. из дана у дан алармирао свет да „колико сутрадан“ почиње руски напад на Украјину. Из сведочанстава ОЕБС-а, међутим, произлази да је то била димна завеса јер је Бела кућа знала да ће Украјина средином фебруара 2022. кренути у офанзивне нападе како би покушала силом да поврати Донбас. Америка је знала и да ће Русија морати да одговори, зато се 12. јануара 2022. директор америчке шпијунске агенција ЦИА Бил Бернс обрео у Кијеву, како би се тајно састао с Владимиром Зеленским. (Бернс, према америчким изворима, и иначе служи као „поштоноша“ за поруке америчког председника Џоа Бајдена.) Потом је украјински председник у недељу, 13. фебруара 2022, после обављеног телефонског разговора с Бајденом, издао коначно наређење за планирани украјински напад. Радило се о реализацији претходне наредбе од 26. јануара 2021. када је Зеленски потписао указ о мерама за „деокупацију и реинтеграцију Крима“.
Британски „Гардијан“ (захваљујући информацијама које је добио од власти у Лондону) истог трена је навео попис догађаја који су се низали уочи почетка ратних непријатељстава: дипломате и страни војни аташеи спаковали су кофере и напустили Украјину; у Кијев су стигле нове пошиљке оружја; британски осигуравајући конгломерат „Лојд“ (очито такође благовремено упозорен да се спрема рат) суспендовао је услуге реосигурања за било шта у Украјини; украјински олигарси су с породицама напустили државу… Упркос појединим оценама да је Русија (иако је располагала подацима да се Украјина спрема да нападне Донбас) „ипак требало да се придржава позитивног међународног права“ и не шаље своју војску преко међународно признатих украјинских граница, реалнији коментатори минулих догађаја, попут геополитичког експерта, америчког професора Џона Миршајмера, подсећају како су Сједињене Америчке Државе октобра 1962. реаговале на постављање руских пројектила на Куби. Кенедијева администрација је тада била на ивици да покрене нуклеарни рат са Совјетским Савезом. Из чега произлази да ни данашња Москва није могла да дозволи да Украјина постане чланица НАТО-а и тиме допусти постављање америчких ракета уздуж руске границе.
У светлу сећања на Кубанску кризу, није тешко претпоставити како би Бајденова Америка реаговала уколико би сада рецимо Кина, Иран, Русија и Северна Кореја подигле базе и послале флоте својих ратних морнарица надомак америчких граница. У таквом случају међународно право више не игра кључну улогу, јер не може да поврати из мртвих земљу коју је сравнила друга држава. Зато у савременом свету односе међу државама не регулише само међународно право, јер некој држави, уколико је угрожава велика сила или војни савез, тешко да ико може да притекне у помоћ; отуда су све државе, а посебно велике силе, опрезне у погледу угрожавања сопствене безбедности са оближњих територија, нарочито због опасности од дугометног наоружања. Одговор Русије на непријатељски потез Кијева био је стога очекиван, логичан и изнуђен у ситуацији крајње нужде. Не треба заборавити ни да је Москва од 17. децембра 2021. интензивно преговарала са САД и НАТО-ом, покушавајући да добије писмене гаранције за неутрални статус Украјине и своју безбедност. Али Запад је, спремајући се за посреднички рат против Русије на украјинском тлу, тада одбацио све руске предлоге, охрабрен чињеницом да је Москва била пасивна током претходних таласа ширења Алијансе, као и приликом сталних провокација украјинских снага против руско говореће мањине на истоку Украјине. Отуда су западни стратези, како политички, тако и војни, погрешно проценили да ће се поновити исто јер „руски медвед – спава зимским сном“.
Није да нису имали разлога за наопаке процене, ако се зна да је оружани сукоб у источној Украјини започео још 2014. године након што су администрација тадашњег америчког председника Барака Обаме и чланови Конгреса поставили нову власт у Кијеву. Тај чин је шеф познате корпорације „Стратфор“ назвао „најочитијим државним ударом у историји“. Али нису остале невидљиве ни жртве тог чина, јер је између 2014. и 2022. године рат у Донбасу однео животе око 14.000 људи, махом цивила, међу којима је било и много деце, приморавши милионе да побегну са својих огњишта и претворивши зону сукоба у једно од минама најзагађенијих подручја на свету. Организација за европску безбедност и сарадњу стога већ 2014. поставља своје посматраче на терену како би пратила развој ситуације у Донбасу.

УКРАЈИНСКИ НАПАД ОЕБС је био једина међународна цивилна посматрачка мисија, овлашћена да прикупља информације са обе стране контакт линије; зато су подаци те организације, иако нису савршени, најбољи доступни. Посматрачка мисија ОЕБС-а је у својим дневним извештајима објављивала и мапе којима су документоване локације кршења примирја, као и гранатирања дуж линије контакта између украјинске војске и снага отцепљених република Донбаса. Поменуте карте откривају да је Украјина већ 16. фебруара 2022. покренула интензивне артиљеријске нападе на регионе Донбаса у којима живи већинско руско становништво. Напад је био последица наређења украјинског председника за почетак операција за „интеграцију“ две отцепљене републике. Да Русија није одговорила, украјинска војска би слистила њихове борце и окупирала територију чијем је становништву годинама одбијала да призна права гарантована мировним споразумима из Минска.
Тако је, осам дана пре него што је Русија покренула специјалну војну операцију, Украјина почела да гранатира Доњецк и Луганск. Западни корпоративни медији су се завили у мук и прећутали да је број експлозија, које је документовао ОЕБС, порастао са 76 забележених 15. фебруара на 316 утврђених 16. фебруара, а затим на 654 дана 17. фебруара и 18. фебруара 2022. на чак 1.413 испаљених ракета на градове и села Донбаса. Резултат више него удесетостручених напада украјинске војске на Доњецк у фебруару 2022. био је да су се две осамостаљене републике позвале на члан 51 Повеље УН који им допушта не само да се бране него и право на помоћ других земаља, у конкретном случају Русије.
Уколико се проуче дневне мапе украјинског гранатирања, јасно је да се већина експлозија догодила на територији руских сепаратиста, далеко иза линије прекида ватре. Што уједно потврђује и да су гранате испалиле снаге Украјине, што су све документовали посматрачи ОЕБС-а:
14. фебруар: 174 кршења примирја, 41 експлозија;
15. фебруар: 153 кршења примирја, 76 експлозија;
16. фебруар: 509 кршења примирја, 316 експлозија;
17. фебруар: 870 кршења примирја, 654 експлозије;
18. фебруар: 1.566 кршења примирја, 1.413 експлозија;
19–20. фебруар: 3.231 кршење примирја, 2.026 експлозија;
21. фебруар: 1.927 кршења примирја, 1.481 експлозија;
21. фебруар: Русија признаје независност Доњецка и Луганска;
22. фебруар: 1.710 кршења примирја, 1.420 експлозија;
24. фебруар: Русија покреће специјалну војну операцију.
Жак Бо, бивши аналитичар обавештајних служби НАТО-а, о извештајима ОЕБС-а је написао следеће: „Председник Џо Бајден је 17. фебруара 2022. најавио да ће Русија напасти Украјину у наредних неколико дана. Како је знао за то? То је тајна. Чињеница је да је од 16. фебруара 2022. артиљеријско гранатирање становништва Донбаса драматично порасло, што потврђују дневни извештаји посматрача ОЕБС-а. Док су западни медији провели крај прошле године (2021) извештавајући о гомилању руских трупа на украјинској граници, нису ’успели’ да обавесте домаћу јавност да је у истом временском периоду Украјина послала половину своје војске, тачније 125.000 војника пут зоне сукоба у Донбасу.“ Све то осам дана уочи „ничим изазваног напада“ Русије на Украјину, због чега нити је само Русија агресор, нити је Украјина сасвим невина жртва у овом рату. Правог кривца за украјинско-руски рат треба тражити пре свега међу налогодавцима Зеленског, а то су САД и НАТО.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *