Ујкин унук

Феномен Зоран Милановић

Дуг је пут прешао Зоран Милановић од тврдњи да је усташки унук и вређања Србије до прича о томе како неће да буде амерички роб и да је Косово и Метохија отето. Или тај пут и није толико дуг, колико се на први поглед чини

Пре петнаестак дана колеге с француског канала руског медијског сервиса РТ (непосредно пре него што га је Париз, као колевка људских права, дефинитивно укинуо) звале су вашег аутора с питањем да ли је председник Хрватске Зоран Милановић „нови Виктор Орбан“. Иако вам може деловати као глупо, ако узмете у обзир оно што Милановић у последње време говори и ради, и ако узмете у обзир да питање поставља неко ко није упознат с детаљима „регионалне“ политичке сцене, оно уопште није такво. Конкретан повод за интервју и такво питање била је Милановићева изјава да „САД и НАТО воде посреднички рат против Русије на територији Украјине“ и да зато не види „смисао увођења санкција Русији“. Милановић је додао да не жели да буде „роб Америке“.
То некоме ко живи у Француској и навикнут је на демократију само за „пријатеље демократије“, те на лидере који се у пракси више него успешно показују као амерички робови, заиста може звучати храбро и очаравајуће, али ако се у обзир узме мало већи део Милановићеве биографије од последњих неколико година, постаје јасно да то није случај.

КАД ПРОРАДИ СРПСКИ ГЕН Познато вам је да Срби воле да се шале на рачун Бошњака и Хрвата како први чувају икону на тавану, а да у сваком од ових других чучи Србин. Што се Милановића тиче, оптужбе да је српског порекла стижу и из Загреба, и из Београда. Чињеница је да је садашњи председник Хрватске рођен у Загребу 1966. године од оца Стипе и мајке Ђурђице (рођена Матасић), а да је његова породица по очевој страни из околине Сиња, а мајчина из Сења. Зоранов деда по оцу Анте Милановић био је предратни комуниста, а у Другом светском рату партизан. Био је познат и утицајан у сињском крају. Милановићи су се, према изворима, у село Главица код Сиња доселили у 18. веку из долине реке Раме у северној Херцеговини, где чак и по хрватским изворима готово да нема насеља без остатака „старих гробаља“ и „грчких цркава“.
Постоје сведочења и да је стриц Зорана Милановића живео у Београду и у њему сахрањен по православном обреду. Директор документационо-истраживачког центра Веритас Саво Штрбац наводи: „Његов рођени стриц живео је у Београду и на сахрани тог човека, која је била по православним обичајима, срео сам Зорана. Пришао сам му и упитао га да ли зна када је његова породица прешла у католичанство. Милановић ми је тада рекао да му није познато, али да му то и није толико важно.“
Да би се одбранио од ових гнусних оптужби на свој рачун, Милановић је отишао толико далеко да је у јеку предизборне кампање за Сабор 2016. изјавио да је његов деда с мајчине стране био усташа, што је према писању хрватских медија из тог времена највероватније била измишљотина како би се додворио бирачима. Новинар „Јутарњег листа“ Роберт Бајруши писао је тада да је „Зоран Милановић шутио о дједу усташи, иако је врло исцрпно описао повијест властите обитељи још од средине 19. стољећа“ која је „посебно по очевој линији, апсолутно партизанска и љевичарска“. Бајруши наводи да је Милановићев деда по мајчиној страни Стјепан Маташић погинуо 1943. током немачког бомбардовања Сења, у који су по капитулацији Италије ушли партизани. „И овдје у причу улази прешућивани Милановићев дјед који је, наводно, био усташа. Наводно зато што о њему нема никаквих података, а Зоран Милановић ми га је изричито описао као драгог обртника и гастарбајтера“, истакао је Бајруши.
Ових неколико претходних пасуса нисмо написали да бисмо пребројавали Милановићева крвна зрнца, јер сматрамо да свако има право да буде шта год хоће, него да бисмо указали колико је Милановић у својим изјавама и тврдњама спреман далеко да иде ако то сматра за опортуно. А очито је Милановић проценио да је сада опортуно да говори (па макар то била и истина) све оне ствари које би га могле ставити у исти кош с мађарским премијером Виктором Орбаном.
Срби, који су још 2015. за Милановића били обичне „мухе“, док су Хрвати „орлови“, данас у његовим очима имају већу вредност, па за на Западу омраженог председника Републике Српске Милорада Додика сад може да каже да је „прави српски патриота“ и да таквог „Србина жели за сусједа у БиХ“. Или да ако је „Сребреница геноцид, онда за неке теже злочине морамо измислити ново име“, а онда, пошто га нападну за „негирање геноцида“, каже: „Па нисмо у некаквом калифату или теократској држави да се не сме о стварима отворено говорити.“ Круна (за сада) његовог новог просрпског говора свакако је најновија изјава о отимању Косова и Метохије: „Анектирали смо Косово. Ми и међународна заједница. Узето је од Србије. Ко је то направио него ми? Јесмо признали Косово? Није анексија него отимање. Како се то зове? Екстракција. Није шија него врат. Ово није довођење у питања Косова него целог концепта.“ Ипак није одолео да упути и увреду на српски рачун (треба се допасти и онима који још воле усташе), па је додао: „Упоређујете ми Србе, ове опанчаре који су се ту побунили, са светском нуклеарном суперсилом.“ Тако да не, немојте мислити да је у Милановићу прорадио „српски ген“ и да је доживео прелом мозга. Из ове кратке биографије види се да је његов главни мотив опортунизам, иако „говори оно што сви мисле, али не могу да кажу“, како то рече аналитичар из Хрватске Небојша Бабић.

УНУТРАШЊИ НЕПРИЈАТЕЉ Али какав опортунизам један хрватски председник може данас видети у блаћењу Запада и некаквој одбрани Русије? Прво и најочигледније што пада на памет је његов одавно не само политички већ и лични обрачун с премијером Андрејем Пленковићем који у Хрватској важи за верног еврократу и којем се, по одласку с премијерске функције, већ предвиђа фотеља у Европској комисији.
Колико год истинито и из срца деловала његова изјава о томе да неће да буде амерички роб и колико је садашња западна политика према Русији погрешна, коју смо навели на почетку текста, важно је обратити пажњу на контекст у којем ју је дао. Милановић је, наиме, то изјавио пошто је Пленковић дао интервју за француску телевизију „Франс 24“ у којем се залаже за хрватску подршку Украјини и оцењује да је одлука Хрватске да не учествује у Мисији ЕУ за подршку украјинској војсци (ЕУМАМ) „историјски погрешан избор“. А за то неучествовање највише се залагао управо Милановић. У оквиру тог сукоба и ривалства са Пленковићем, ако се загребе мало испод површине, треба посматрати и друге његове „изливе просветљености“, попут оног да ЕУ Хрватску „третира као да су ретардирани“. Када каже да „неће допустити да (Хрватску) претворе у малог псића у чопору који иде само и лаје“, Милановић не гађа ЕУ него Пленковића који је „експонент“ те ЕУ. Или Милановићево епохално откриће поводом Дана Републике Српске 9. јануара, које је потпуно супротно тежњама ЕУ, да „свако може да слави шта год хоће и да је прогласити нешто неуставним обична глупост“. Чак и његова констатација да је, након земљотреса 2020. године, Република Српска обновила више кућа на Банији од државе којом он председава није толико похвала Бањалуци, колико је стрелица упућена Пленковићу јер у наставку додаје да је Хрватска од ЕУ добила новац за санацију, који се „дели немилице“.
Е, сад да се вратимо на питање француског новинара са РТ које поменусмо на почетку текста: Да ли је Зоран Милановић нови Виктор Орбан? Рекло би се да не и то из неколико разлога, да не помињемо поново опортунизам који боде очи као мотив ових његових „орбановских“ изјава. Први и највећи разлог је што Милановић може само да сања о подршци коју Орбан има у Мађарској, којег ни „Демократска опозиција Мађарске“ предвођена једним конзервативцем и десничарeм искројеним по лику нашег Војислава Коштунице не може да сруши с власти, него их он растури на изборима с освојених 133 од 199 мандата. И нема изгледа да би се у скорој будућности доста уједначен однос снага Милановићевог и Пленковићевог блока могао променити (на изборима 2020. Пленковићев ХДЗ је самостално освојио 66 мандата, а коалиција Рестарт у којој је био и Милановићев СДП 41 од укупно 151 мандата). Треће, Милановићева садашња функција му омогућава да прича оно што му се ћефне (па макар то била и истина), али му не даје било каква озбиљнија овлашћења осим да буде причајући фикус. У том случају, ради се о генима обојице деда.
На крају, морамо да приметимо да би Милановић за оно што говори могао имати и још један мотив, осим оног сукобљавања с Пленковићем, али је он опет у домену чистог опортунизма. Како је то један пријатељ лепо дефинисао: Изгледа да се спрема да баца цвеће Русима кад уђу у Загреб.

Један коментар

  1. Tоплица

    Однекуд ми се чини да у Зорана Милановића не би требало да дирамо !

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *