Ujkin unuk

Fenomen Zoran Milanović

Dug je put prešao Zoran Milanović od tvrdnji da je ustaški unuk i vređanja Srbije do priča o tome kako neće da bude američki rob i da je Kosovo i Metohija oteto. Ili taj put i nije toliko dug, koliko se na prvi pogled čini

Pre petnaestak dana kolege s francuskog kanala ruskog medijskog servisa RT (neposredno pre nego što ga je Pariz, kao kolevka ljudskih prava, definitivno ukinuo) zvale su vašeg autora s pitanjem da li je predsednik Hrvatske Zoran Milanović „novi Viktor Orban“. Iako vam može delovati kao glupo, ako uzmete u obzir ono što Milanović u poslednje vreme govori i radi, i ako uzmete u obzir da pitanje postavlja neko ko nije upoznat s detaljima „regionalne“ političke scene, ono uopšte nije takvo. Konkretan povod za intervju i takvo pitanje bila je Milanovićeva izjava da „SAD i NATO vode posrednički rat protiv Rusije na teritoriji Ukrajine“ i da zato ne vidi „smisao uvođenja sankcija Rusiji“. Milanović je dodao da ne želi da bude „rob Amerike“.
To nekome ko živi u Francuskoj i naviknut je na demokratiju samo za „prijatelje demokratije“, te na lidere koji se u praksi više nego uspešno pokazuju kao američki robovi, zaista može zvučati hrabro i očaravajuće, ali ako se u obzir uzme malo veći deo Milanovićeve biografije od poslednjih nekoliko godina, postaje jasno da to nije slučaj.

KAD PRORADI SRPSKI GEN Poznato vam je da Srbi vole da se šale na račun Bošnjaka i Hrvata kako prvi čuvaju ikonu na tavanu, a da u svakom od ovih drugih čuči Srbin. Što se Milanovića tiče, optužbe da je srpskog porekla stižu i iz Zagreba, i iz Beograda. Činjenica je da je sadašnji predsednik Hrvatske rođen u Zagrebu 1966. godine od oca Stipe i majke Đurđice (rođena Matasić), a da je njegova porodica po očevoj strani iz okoline Sinja, a majčina iz Senja. Zoranov deda po ocu Ante Milanović bio je predratni komunista, a u Drugom svetskom ratu partizan. Bio je poznat i uticajan u sinjskom kraju. Milanovići su se, prema izvorima, u selo Glavica kod Sinja doselili u 18. veku iz doline reke Rame u severnoj Hercegovini, gde čak i po hrvatskim izvorima gotovo da nema naselja bez ostataka „starih grobalja“ i „grčkih crkava“.
Postoje svedočenja i da je stric Zorana Milanovića živeo u Beogradu i u njemu sahranjen po pravoslavnom obredu. Direktor dokumentaciono-istraživačkog centra Veritas Savo Štrbac navodi: „Njegov rođeni stric živeo je u Beogradu i na sahrani tog čoveka, koja je bila po pravoslavnim običajima, sreo sam Zorana. Prišao sam mu i upitao ga da li zna kada je njegova porodica prešla u katoličanstvo. Milanović mi je tada rekao da mu nije poznato, ali da mu to i nije toliko važno.“
Da bi se odbranio od ovih gnusnih optužbi na svoj račun, Milanović je otišao toliko daleko da je u jeku predizborne kampanje za Sabor 2016. izjavio da je njegov deda s majčine strane bio ustaša, što je prema pisanju hrvatskih medija iz tog vremena najverovatnije bila izmišljotina kako bi se dodvorio biračima. Novinar „Jutarnjeg lista“ Robert Bajruši pisao je tada da je „Zoran Milanović šutio o djedu ustaši, iako je vrlo iscrpno opisao povijest vlastite obitelji još od sredine 19. stoljeća“ koja je „posebno po očevoj liniji, apsolutno partizanska i ljevičarska“. Bajruši navodi da je Milanovićev deda po majčinoj strani Stjepan Matašić poginuo 1943. tokom nemačkog bombardovanja Senja, u koji su po kapitulaciji Italije ušli partizani. „I ovdje u priču ulazi prešućivani Milanovićev djed koji je, navodno, bio ustaša. Navodno zato što o njemu nema nikakvih podataka, a Zoran Milanović mi ga je izričito opisao kao dragog obrtnika i gastarbajtera“, istakao je Bajruši.
Ovih nekoliko prethodnih pasusa nismo napisali da bismo prebrojavali Milanovićeva krvna zrnca, jer smatramo da svako ima pravo da bude šta god hoće, nego da bismo ukazali koliko je Milanović u svojim izjavama i tvrdnjama spreman daleko da ide ako to smatra za oportuno. A očito je Milanović procenio da je sada oportuno da govori (pa makar to bila i istina) sve one stvari koje bi ga mogle staviti u isti koš s mađarskim premijerom Viktorom Orbanom.
Srbi, koji su još 2015. za Milanovića bili obične „muhe“, dok su Hrvati „orlovi“, danas u njegovim očima imaju veću vrednost, pa za na Zapadu omraženog predsednika Republike Srpske Milorada Dodika sad može da kaže da je „pravi srpski patriota“ i da takvog „Srbina želi za susjeda u BiH“. Ili da ako je „Srebrenica genocid, onda za neke teže zločine moramo izmisliti novo ime“, a onda, pošto ga napadnu za „negiranje genocida“, kaže: „Pa nismo u nekakvom kalifatu ili teokratskoj državi da se ne sme o stvarima otvoreno govoriti.“ Kruna (za sada) njegovog novog prosrpskog govora svakako je najnovija izjava o otimanju Kosova i Metohije: „Anektirali smo Kosovo. Mi i međunarodna zajednica. Uzeto je od Srbije. Ko je to napravio nego mi? Jesmo priznali Kosovo? Nije aneksija nego otimanje. Kako se to zove? Ekstrakcija. Nije šija nego vrat. Ovo nije dovođenje u pitanja Kosova nego celog koncepta.“ Ipak nije odoleo da uputi i uvredu na srpski račun (treba se dopasti i onima koji još vole ustaše), pa je dodao: „Upoređujete mi Srbe, ove opančare koji su se tu pobunili, sa svetskom nuklearnom supersilom.“ Tako da ne, nemojte misliti da je u Milanoviću proradio „srpski gen“ i da je doživeo prelom mozga. Iz ove kratke biografije vidi se da je njegov glavni motiv oportunizam, iako „govori ono što svi misle, ali ne mogu da kažu“, kako to reče analitičar iz Hrvatske Nebojša Babić.

UNUTRAŠNJI NEPRIJATELJ Ali kakav oportunizam jedan hrvatski predsednik može danas videti u blaćenju Zapada i nekakvoj odbrani Rusije? Prvo i najočiglednije što pada na pamet je njegov odavno ne samo politički već i lični obračun s premijerom Andrejem Plenkovićem koji u Hrvatskoj važi za vernog evrokratu i kojem se, po odlasku s premijerske funkcije, već predviđa fotelja u Evropskoj komisiji.
Koliko god istinito i iz srca delovala njegova izjava o tome da neće da bude američki rob i koliko je sadašnja zapadna politika prema Rusiji pogrešna, koju smo naveli na početku teksta, važno je obratiti pažnju na kontekst u kojem ju je dao. Milanović je, naime, to izjavio pošto je Plenković dao intervju za francusku televiziju „Frans 24“ u kojem se zalaže za hrvatsku podršku Ukrajini i ocenjuje da je odluka Hrvatske da ne učestvuje u Misiji EU za podršku ukrajinskoj vojsci (EUMAM) „istorijski pogrešan izbor“. A za to neučestvovanje najviše se zalagao upravo Milanović. U okviru tog sukoba i rivalstva sa Plenkovićem, ako se zagrebe malo ispod površine, treba posmatrati i druge njegove „izlive prosvetljenosti“, poput onog da EU Hrvatsku „tretira kao da su retardirani“. Kada kaže da „neće dopustiti da (Hrvatsku) pretvore u malog psića u čoporu koji ide samo i laje“, Milanović ne gađa EU nego Plenkovića koji je „eksponent“ te EU. Ili Milanovićevo epohalno otkriće povodom Dana Republike Srpske 9. januara, koje je potpuno suprotno težnjama EU, da „svako može da slavi šta god hoće i da je proglasiti nešto neustavnim obična glupost“. Čak i njegova konstatacija da je, nakon zemljotresa 2020. godine, Republika Srpska obnovila više kuća na Baniji od države kojom on predsedava nije toliko pohvala Banjaluci, koliko je strelica upućena Plenkoviću jer u nastavku dodaje da je Hrvatska od EU dobila novac za sanaciju, koji se „deli nemilice“.
E, sad da se vratimo na pitanje francuskog novinara sa RT koje pomenusmo na početku teksta: Da li je Zoran Milanović novi Viktor Orban? Reklo bi se da ne i to iz nekoliko razloga, da ne pominjemo ponovo oportunizam koji bode oči kao motiv ovih njegovih „orbanovskih“ izjava. Prvi i najveći razlog je što Milanović može samo da sanja o podršci koju Orban ima u Mađarskoj, kojeg ni „Demokratska opozicija Mađarske“ predvođena jednim konzervativcem i desničarem iskrojenim po liku našeg Vojislava Koštunice ne može da sruši s vlasti, nego ih on rasturi na izborima s osvojenih 133 od 199 mandata. I nema izgleda da bi se u skoroj budućnosti dosta ujednačen odnos snaga Milanovićevog i Plenkovićevog bloka mogao promeniti (na izborima 2020. Plenkovićev HDZ je samostalno osvojio 66 mandata, a koalicija Restart u kojoj je bio i Milanovićev SDP 41 od ukupno 151 mandata). Treće, Milanovićeva sadašnja funkcija mu omogućava da priča ono što mu se ćefne (pa makar to bila i istina), ali mu ne daje bilo kakva ozbiljnija ovlašćenja osim da bude pričajući fikus. U tom slučaju, radi se o genima obojice deda.
Na kraju, moramo da primetimo da bi Milanović za ono što govori mogao imati i još jedan motiv, osim onog sukobljavanja s Plenkovićem, ali je on opet u domenu čistog oportunizma. Kako je to jedan prijatelj lepo definisao: Izgleda da se sprema da baca cveće Rusima kad uđu u Zagreb.