Škola naša nasušna

Da sa školom u Srbiji nešto nije u redu, dokaz su prijemni ispiti za fakultete, gde samo retki vukovci osvoje maksimalnih 60 poena, a nije malo onih koji ostanu ispod crte

Čovek kad govori ili piše, treba da nastoji da to (u)čini u onim delatnostima, poljima i/ili temama u kojima je stručan, suveren i znalac i o kojima može svojim životom (po)svedočiti, jer u svakom drugom slučaju je neuverljiv i lažan ili je demagog. Smatram da mogu da svedočim o školi i školstvu u kojima sam proveo svoj celokupni život s jedne i druge strane katedre, kao učenik, student, magistrant i doktorand i kao asistent, profesor i načelnik Katedre društvenih nauka. Predajem kao univerzitetski profesor trideset godina razne predmete na Vojnoj akademiji, Fakultetu bezbednosti Univerziteta u Beogradu i na Fakultetu za međunarodnu politiku i bezbednost. Čini mi se da je sve to sjajan spoj i vredno iskustvo za upoređivanje i zaključivanje: Vojska Srbije, državni fakultet i privatni univerzitet. Pisao sam i životom svedočio o učiteljskom pozivu pod kojim podrazumevam sve one ljude koji u nečem podučavaju ili (na)uče mlađe od sebe (vaspitači, učitelji, asistenti, nastavnici, profesori, akademici…).

ZNAČAJ UČENJA I UČITELJA Postoji nekoliko najvažnijih poziva u ljudskoj istoriji bez kojih nema nijednog društva i/ili ljudske zajednice, a ti pozivi su: lekarski, sudski, sveštenički, vojnički, državnički i učiteljski. Antika spominje nabrojane pozive a danas u vreme kapitalizma i globalizacije tim pozivima treba dodati i pozive menadžera (ekonomisti), novinari i IT sektor. Poznato je da su stari Heleni prezirali fizički rad (izuzetak su lekari) i da nisu marili za ekonomiju već za duhovno i etičko uzdizanje čoveka i zajednice. Ipak, učiteljski poziv je najvredniji jer svi pozivi imaju svoje učitelje. Autor teksta je u članku „Filozofi – najveći učitelji sveta“ napisao: „Ljudi koji ne razumeju suštinu i tajnu života smatraju da se može biti pravi lekar, državnik, sveštenik, sudija i vojnik i bez osnovnih i primarnih znanja, da se može izvršiti nadogradnja znanja i duhovne vertikale smisla i bez čvrstih intelektualnih osnova i dobrog temelja kulture. Takav rast i razvoj jednostavno protivreči samoj prirodi života.“
Učiteljski poziv je osnova, temelj i biser svih ljudskih poziva i zato je najvažnija briga upravljanja nekom zajednicom vaspitavanje, obrazovanje i učenje mladih naraštaja. Diogen Leartije navodi za Aristotela: „Kad su ga pitali po čemu se razlikuju obrazovani ljudi od neobrazovanih, rekao je: ‚po čemu i živi od mrtvih‘.“ On je toliko (pre)daleko (ot)išao. Aristotel je veliki učitelj. Miloš Đurić u delu Istorija helenske etike piše: „Po mnogo čemu… Aristotelov sastanak s mladim makedonskim kraljevićem bio je jedan od najvećih trenutaka u istoriji čovečanstva.“ Filozof Branislav Petronijević u knjizi Od Zenona do Bergsona navodi: „Aleksandar je poštovao Aristotela i smatrao da mu je ovaj drugi otac, ali važniji otac. Filip mu je dao telo dok mu je učitelj dao ono što je vrednije i važnije – dušu.“ Ima li veće počasti za značaj učiteljskog poziva. Zar suštinu vođstva ne nalazimo u rečima iz Svetog pisma – „koji hoće da bude veliki među vama, neka vam bude služitelj. I koji hoće među vama da bude prvi, neka vam bude sluga“ (Mt 20, 26,27). Učitelj mora da živi kao sveti čovek da bi bio pravi predvodnik zajednice. Filozof Blez Paskal kaže: „Kad svi ljudi žive onako kako ne treba, mi to ne primećujemo, ali čim se jedan osvesti i počne da živi po božjem, odmah postaje jasno kako loše žive ostali. A ostali svagde progone onoga ko ne živi onako kao svi oni.“
Današnje vreme potrošačkog društva, globalizovanog sveta i opšteg egoizma ljudi nije na dobrom putu kad je u pitanju vaspitanje mladih. Svet zla nema budućnost. Ljudi koji dozvole da se završavaju škole bez znanja, rada, časti i veština čine nacionalni zločin. Kad je znanje u pitanju svetitelj Nikolaj Srpski upozorava: „Veliko znanje nije po sebi ni dobro ni zlo, u rukama zla čoveka znanje postaje otrov, a u glavi dobra čoveka znanje postaje lek.“ Znanje i novac i moć mogu se (zlo)upotrebiti. Grof pisane reči Lav Tolstoj o vezi novca i znanja piše: „Nema dve stvari koje se među sobom manje slažu nego znanje i korist, nauka i novac. Ako je potreban novac da bi neko postao učeniji, ako se učenost kupuje i prodaje za novac, onda se i onaj koji kupuje i onaj koji prodaje varaju. Hristos je isterao trgovce iz hrama. Tako bi trebalo isterati trgovce i iz hrama nauke.“ Šta reći o našem vremenu i dobu pragmatizma, egoizma, destrukcije i zgrtanja zemnih blaga? Orvel i Makijaveli bi zaćutali pred čudima našeg veka. Škola ako nije ime znanja, časti, poštovanje društvenog poretka i kosmičkog reda, onda je to siguran put opšteg propadanja i narodnog poniranja. Učitelj sve dobro što ne učini, ostaje zapisano i niko ne može da sakrije njegove propuste. Pravi učitelji su zublja svetlosti u tami stoleća. Učitelj traje dok širi svetlost nade.
Šta da radimo? Mudri Konfučije bi rekao da prvo treba krenuti od reči. Dakle, u svetu laži, prevara i neiskrenosti stvari nazvati pravim imenom i težiti ka istini. Vojvoda Jing od Kia raspituje se o umeću vladanja. Konfučije mu odgovara: „Neka vladar bude vladar, ministar ministar, otac neka bude otac, a sin sin.“ Vojvoda: kako je to istinito. „Tako u zemlji u kojoj vladar nije vladar…otac nije otac a sin nije sin, čak i kad bi ambari bili puni ne bi se smelo radovati…“ Srpski ambari nisu toliko puni, a samo neodgovorni ljudi se mogu tome radovati.

OPASNA IZJEDNAČAVANJA Temelj učiteljskog poziva je u velikoj meri nagrižen, jer su dovedene u pitanje sve vrednosti i škole i vaspitanja i ocenjivanja i onih koji predaju i onih koji su u školi. Uništen sistem vrednosti dovodi u pitanje opstanak društva. Mudrost apostola mira Mahatme Gandija: „Živi kao da ćeš sutra umreti. Uči kao da ćeš večno živeti. Sreća je kada je ono što mislite, kažete i radite u harmoniji.“ Čovek je socijalno i duhovno biće i to vrsno piše Marko Aurelije filozof-stoik i rimski imperator: „Sve i kad bi hteo, ti ne možeš da odeliš svoj život od života čovečanstva. Ti živiš u njemu, njime i za njega. A pošto živiš među ljudima, ti ne možeš da se odrekneš sebe, jer svi smo mi rođeni za uzajamnost… a uzajamnost je nemoguća bez samoodricanja.“ Ukoliko sve postane laž i obmana, a to svetski moćnici rade, i da sve vredno i staro omalovaži i da se izjednače istina i laž, dobro i zlo, pravda i krivda, tada nema pomoći svetu. Stari su znali šta je reč i obraz. Nekad je reč značila čvrstu veru i siguran putokaz, a sada imaš putokaze da upadneš u pripremljenu zamku.
Ljudske zablude i promašaji vlasti se u istoriji plaćaju velikom cenom: ljudskim žrtvama i gubitkom slobode naroda. Vrednosti koje se sad nude su besmislene, prolazne, površne, beznačajne. Zagledanost u telo, sebe, laž, otimanja, besprimerna bogaćenja, zemne rajeve, a nigde skloništa za ljudske duše. Nigde slave. Snova. Podviga. Sve se svelo na uživanje. Mundijalizam je antiistorijski, antireligijski i antivrednosni. Delovanja ovih vladara sveta jeste dekontaminacija prirode, ljudskog duha i moralna erozija. Savremeni čovek mora priznati da postoje istorijske vrednosti i Smisao iznad njega.
Kakva je situacija u Srbiji o pitanju škola? Dovoljno je baciti ovlaš pogled na naslove u novinama i pogledati statistiku koja je porazna. Recimo naslov: „Vukovci sa nula poena“ ili tekst „Prijemni ispiti na fakultetima pokazali da đaci sa svim peticama ne opravdavaju uspeh iz škole.“ U čemu je problem? U Vuku (daleko bilo) u deci (ne dao dragi Bog) ili u (ne)vrednovanju u školama. Što se tiče ocenjivanja, u svim školama đavo je odavano odneo šalu. To ne vide samo oni koji bi to prvi morali da vide. Kvarenje učenika kreće od vrtića. Novinar LJ. Benegišić piše: „Najbolji učenici, koji u sva četiri razreda srednje škole imaju sve petice… na prijemnom ispitu često ne opravdavaju blistave ocene. Samo retki vukovci na prijemnom osvoje maksimalnih 60 poena, a nije malo ni onih koji ostaju ispod crte i upisuju samofinansirajuće studije.“ Ima i onih koji iz srednje škole donesu sve petice, ali na proveri znanja osvoje – nula poena. „Kod nas se prijavilo 375 vukovaca. Među njima je 12 posto onih koji su imali manje od 30 posto urađenog od prijemnog, a samo njih 37 odsto je opravdalo ocene iz srednje škole“, kaže prof. dr Milan Martić, predsednik Saveta FON. Srećom, ima i sjajnih đaka. Ali ih je malo. Nešto nije dobro sa znanjem i ocenama. Za Srbiju to nije dobra vest. Odlikaši se nisu proslavili ni na prijemnom ispitu na Medicinskom fakultetu, gde čak 38 vukovaca nije položilo prijemni ispit, a najslabiji od njih imao je samo šest bodova iz biologije i hemije od mogućih 60. Muke sa znanjem na prijemnom imaju vukovci i na Ekonomskom fakultetu. Srozana je ne samo diploma Vuka. Ljudi iz organizacije „Nauči me“ smatraju da se Vukova diploma svela na statusni simbol i da više nije merilo znanja. Aleksandar Markov iz Foruma beogradskih gimnazija kaže: „Sve je prisutnije osipanje znanja, favorizuju se ocene. Roditelji pritiskaju nastavnike koji idu linijom manjeg otpora i daju veće ocene, kako bi izbegli probleme poput prosvetne inspekcije ili pritiske direktora.“ On se pita da li treba promeniti sistem ocenjivanja. Naravno.

MERE ZA OZDRAVLJENJE Ovo je sumorna slika naše prosvete. Šta je rešenje? Jedno od mogućih rešenja je da se na period od pet godina ograniči broj učenika koji imaju najbolje ocene. Ukoliko ne može drugačije, a ne može, onda se mora administrativnim merama delovati dok se ne ozdravi stanje u našem školstvu. Broj „vukovaca“ ograničiti na pet procenata, broj odličnih na 10 posto, a vrlodobrih na 20 posto. Na fakultetima broj desetki na 10 posto, devetki na 20 posto, a broj osmica na 30 posto. Za one koji su protiv podsećamo da nema dva pobednika na Australijan openu nego samo jedan. Naravno – naš Novak Đoković. Učitelji, nastavnici i profesori bi bili pred izazovom kome će dati najbolje ocene: svojoj deci, deci direktora i moćnika, deci bogataša, rođacima ili deci koja najbolje uče. Jedna anegdota u prilog ovoj tvrdnji. Sve drugo je slučajnost. Narodnog komesara poljoprivrede Ukrajine pozvali su u Politbiro. On pita: – Kako treba da referišem: kratko ili detaljno? – Kako hoćete, možete kratko, možete detaljno, ali pravilo je tri minuta – odgovorio je Staljin. Može ovaj ili onaj učenik, ali ne može više od deset procenata odličnih i pet posto „vukovaca“. Sve drugo ide na obraz učitelja, savest nastavnika i poštenje profesora. Učitelji moraju da pogledaju sebi, deci i roditeljima u oči. To je pravi korak ka ozdravljenju školstva jer bi došli do čuvene Konfučijeve mudrosti: „Neka vladar bude vladar…otac neka bude otac, a sin sin.“ Tada ne bi bilo „vukovaca“ sa 0 ili 6 poena. A onda dolaze na red i stipendije, studentski domovi i posao. Uspostava vrednosti je vrhunski interes države. Vladavina meritokratije.
Zašto je dijamant vredniji od zrna peska? Peska ima mnogo, a dijamant je retkost. Čovek mora da uloži mnogo truda, napora, znanja, odvažnosti, hrabrosti, snalažljivosti i spretnosti do dijamanta. Dijamant se nalazi duboko u nedrima zemlje. Možemo li pesak „proglasiti“ dijamantima? Naravno da možemo ako smo budale, neumnici i neodgovorni. Ipak, i pored naše „pameti“ neće pesak postati dijamant nego ćemo mi pokazati da ne shvatamo zakonitosti sveta, čoveka i kosmosa. Nažalost, mi smo u dobu nevrednosti, bezumlja i opšteg propadanja. Odgovorni ljudi to ne mogu da dopuste.
Na ulazu Univerziteta u Stellenboschu u Južnoj Africi nalazi se natpis: „Da bi se uništila neka nacija, nisu potrebne ni atomske bombe ni dalekometne rakete, dovoljno je samo srozati kvalitet obrazovanja…“
Patriotama i pametnima dosta.