Школа наша насушна

Да са школом у Србији нешто није у реду, доказ су пријемни испити за факултете, где само ретки вуковци освоје максималних 60 поена, а није мало оних који остану испод црте

Човек кад говори или пише, треба да настоји да то (у)чини у оним делатностима, пољима и/или темама у којима је стручан, суверен и зналац и о којима може својим животом (по)сведочити, јер у сваком другом случају је неуверљив и лажан или је демагог. Сматрам да могу да сведочим о школи и школству у којима сам провео свој целокупни живот с једне и друге стране катедре, као ученик, студент, магистрант и докторанд и као асистент, професор и начелник Катедре друштвених наука. Предајем као универзитетски професор тридесет година разне предмете на Војној академији, Факултету безбедности Универзитета у Београду и на Факултету за међународну политику и безбедност. Чини ми се да је све то сјајан спој и вредно искуство за упоређивање и закључивање: Војска Србије, државни факултет и приватни универзитет. Писао сам и животом сведочио о учитељском позиву под којим подразумевам све оне људе који у нечем подучавају или (на)уче млађе од себе (васпитачи, учитељи, асистенти, наставници, професори, академици…).

ЗНАЧАЈ УЧЕЊА И УЧИТЕЉА Постоји неколико најважнијих позива у људској историји без којих нема ниједног друштва и/или људске заједнице, а ти позиви су: лекарски, судски, свештенички, војнички, државнички и учитељски. Антика спомиње набројане позиве а данас у време капитализма и глобализације тим позивима треба додати и позиве менаџера (економисти), новинари и ИТ сектор. Познато је да су стари Хелени презирали физички рад (изузетак су лекари) и да нису марили за економију већ за духовно и етичко уздизање човека и заједнице. Ипак, учитељски позив је највреднији јер сви позиви имају своје учитеље. Аутор текста је у чланку „Филозофи – највећи учитељи света“ написао: „Људи који не разумеју суштину и тајну живота сматрају да се може бити прави лекар, државник, свештеник, судија и војник и без основних и примарних знања, да се може извршити надоградња знања и духовне вертикале смисла и без чврстих интелектуалних основа и доброг темеља културе. Такав раст и развој једноставно противречи самој природи живота.“
Учитељски позив је основа, темељ и бисер свих људских позива и зато је најважнија брига управљања неком заједницом васпитавање, образовање и учење младих нараштаја. Диоген Леартије наводи за Аристотела: „Кад су га питали по чему се разликују образовани људи од необразованих, рекао је: ‚по чему и живи од мртвих‘.“ Он је толико (пре)далеко (от)ишао. Аристотел је велики учитељ. Милош Ђурић у делу Историја хеленске етике пише: „По много чему… Аристотелов састанак с младим македонским краљевићем био је један од највећих тренутака у историји човечанства.“ Филозоф Бранислав Петронијевић у књизи Од Зенона до Бергсона наводи: „Александар је поштовао Аристотела и сматрао да му је овај други отац, али важнији отац. Филип му је дао тело док му је учитељ дао оно што је вредније и важније – душу.“ Има ли веће почасти за значај учитељског позива. Зар суштину вођства не налазимо у речима из Светог писма – „који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ. И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга“ (Мт 20, 26,27). Учитељ мора да живи као свети човек да би био прави предводник заједнице. Филозоф Блез Паскал каже: „Кад сви људи живе онако како не треба, ми то не примећујемо, али чим се један освести и почне да живи по божјем, одмах постаје јасно како лоше живе остали. А остали свагде прогоне онога ко не живи онако као сви они.“
Данашње време потрошачког друштва, глобализованог света и општег егоизма људи није на добром путу кад је у питању васпитање младих. Свет зла нема будућност. Људи који дозволе да се завршавају школе без знања, рада, части и вештина чине национални злочин. Кад је знање у питању светитељ Николај Српски упозорава: „Велико знање није по себи ни добро ни зло, у рукама зла човека знање постаје отров, а у глави добра човека знање постаје лек.“ Знање и новац и моћ могу се (зло)употребити. Гроф писане речи Лав Толстој о вези новца и знања пише: „Нема две ствари које се међу собом мање слажу него знање и корист, наука и новац. Ако је потребан новац да би неко постао ученији, ако се ученост купује и продаје за новац, онда се и онај који купује и онај који продаје варају. Христос је истерао трговце из храма. Тако би требало истерати трговце и из храма науке.“ Шта рећи о нашем времену и добу прагматизма, егоизма, деструкције и згртања земних блага? Орвел и Макијавели би заћутали пред чудима нашег века. Школа ако није име знања, части, поштовање друштвеног поретка и космичког реда, онда је то сигуран пут општег пропадања и народног понирања. Учитељ све добро што не учини, остаје записано и нико не може да сакрије његове пропусте. Прави учитељи су зубља светлости у тами столећа. Учитељ траје док шири светлост наде.
Шта да радимо? Мудри Конфучије би рекао да прво треба кренути од речи. Дакле, у свету лажи, превара и неискрености ствари назвати правим именом и тежити ка истини. Војвода Јинг од Киа распитује се о умећу владања. Конфучије му одговара: „Нека владар буде владар, министар министар, отац нека буде отац, а син син.“ Војвода: како је то истинито. „Тако у земљи у којој владар није владар…отац није отац а син није син, чак и кад би амбари били пуни не би се смело радовати…“ Српски амбари нису толико пуни, а само неодговорни људи се могу томе радовати.

ОПАСНА ИЗЈЕДНАЧАВАЊА Темељ учитељског позива је у великој мери нагрижен, јер су доведене у питање све вредности и школе и васпитања и оцењивања и оних који предају и оних који су у школи. Уништен систем вредности доводи у питање опстанак друштва. Мудрост апостола мира Махатме Гандија: „Живи као да ћеш сутра умрети. Учи као да ћеш вечно живети. Срећа је када је оно што мислите, кажете и радите у хармонији.“ Човек је социјално и духовно биће и то врсно пише Марко Аурелије филозоф-стоик и римски император: „Све и кад би хтео, ти не можеш да оделиш свој живот од живота човечанства. Ти живиш у њему, њиме и за њега. А пошто живиш међу људима, ти не можеш да се одрекнеш себе, јер сви смо ми рођени за узајамност… а узајамност је немогућа без самоодрицања.“ Уколико све постане лаж и обмана, а то светски моћници раде, и да све вредно и старо омаловажи и да се изједначе истина и лаж, добро и зло, правда и кривда, тада нема помоћи свету. Стари су знали шта је реч и образ. Некад је реч значила чврсту веру и сигуран путоказ, а сада имаш путоказе да упаднеш у припремљену замку.
Људске заблуде и промашаји власти се у историји плаћају великом ценом: људским жртвама и губитком слободе народа. Вредности које се сад нуде су бесмислене, пролазне, површне, безначајне. Загледаност у тело, себе, лаж, отимања, беспримерна богаћења, земне рајеве, а нигде склоништа за људске душе. Нигде славе. Снова. Подвига. Све се свело на уживање. Мундијализам је антиисторијски, антирелигијски и антивредносни. Деловања ових владара света јесте деконтаминација природе, људског духа и морална ерозија. Савремени човек мора признати да постоје историјске вредности и Смисао изнад њега.
Каква је ситуација у Србији о питању школа? Довољно је бацити овлаш поглед на наслове у новинама и погледати статистику која је поразна. Рецимо наслов: „Вуковци са нула поена“ или текст „Пријемни испити на факултетима показали да ђаци са свим петицама не оправдавају успех из школе.“ У чему је проблем? У Вуку (далеко било) у деци (не дао драги Бог) или у (не)вредновању у школама. Што се тиче оцењивања, у свим школама ђаво је одавано однео шалу. То не виде само они који би то први морали да виде. Кварење ученика креће од вртића. Новинар Љ. Бенегишић пише: „Најбољи ученици, који у сва четири разреда средње школе имају све петице… на пријемном испиту често не оправдавају блиставе оцене. Само ретки вуковци на пријемном освоје максималних 60 поена, а није мало ни оних који остају испод црте и уписују самофинансирајуће студије.“ Има и оних који из средње школе донесу све петице, али на провери знања освоје – нула поена. „Код нас се пријавило 375 вуковаца. Међу њима је 12 посто оних који су имали мање од 30 посто урађеног од пријемног, а само њих 37 одсто је оправдало оцене из средње школе“, каже проф. др Милан Мартић, председник Савета ФОН. Срећом, има и сјајних ђака. Али их је мало. Нешто није добро са знањем и оценама. За Србију то није добра вест. Одликаши се нису прославили ни на пријемном испиту на Медицинском факултету, где чак 38 вуковаца није положило пријемни испит, а најслабији од њих имао је само шест бодова из биологије и хемије од могућих 60. Муке са знањем на пријемном имају вуковци и на Економском факултету. Срозана је не само диплома Вука. Људи из организације „Научи ме“ сматрају да се Вукова диплома свела на статусни симбол и да више није мерило знања. Александар Марков из Форума београдских гимназија каже: „Све је присутније осипање знања, фаворизују се оцене. Родитељи притискају наставнике који иду линијом мањег отпора и дају веће оцене, како би избегли проблеме попут просветне инспекције или притиске директора.“ Он се пита да ли треба променити систем оцењивања. Наравно.

МЕРЕ ЗА ОЗДРАВЉЕЊЕ Ово је суморна слика наше просвете. Шта је решење? Једно од могућих решења je да се на период од пет година ограничи број ученика који имају најбоље оцене. Уколико не може другачије, а не може, онда се мора административним мерама деловати док се не оздрави стање у нашем школству. Број „вуковаца“ ограничити на пет процената, број одличних на 10 посто, а врлодобрих на 20 посто. На факултетима број десетки на 10 посто, деветки на 20 посто, а број осмица на 30 посто. За оне који су против подсећамо да нема два победника на Аустралијан опену него само један. Наравно – наш Новак Ђоковић. Учитељи, наставници и професори би били пред изазовом коме ће дати најбоље оцене: својој деци, деци директора и моћника, деци богаташа, рођацима или деци која најбоље уче. Једна анегдота у прилог овој тврдњи. Све друго је случајност. Народног комесара пољопривреде Украјине позвали су у Политбиро. Он пита: – Како треба да реферишем: кратко или детаљно? – Како хоћете, можете кратко, можете детаљно, али правило је три минута – одговорио је Стаљин. Може овај или онај ученик, али не може више од десет процената одличних и пет посто „вуковаца“. Све друго иде на образ учитеља, савест наставника и поштење професора. Учитељи морају да погледају себи, деци и родитељима у очи. То је прави корак ка оздрављењу школства јер би дошли до чувене Конфучијеве мудрости: „Нека владар буде владар…отац нека буде отац, а син син.“ Тада не би било „вуковаца“ са 0 или 6 поена. А онда долазе на ред и стипендије, студентски домови и посао. Успостава вредности је врхунски интерес државе. Владавина меритократије.
Зашто је дијамант вреднији од зрна песка? Песка има много, а дијамант је реткост. Човек мора да уложи много труда, напора, знања, одважности, храбрости, сналажљивости и спретности до дијаманта. Дијамант се налази дубоко у недрима земље. Можемо ли песак „прогласити“ дијамантима? Наравно да можемо ако смо будале, неумници и неодговорни. Ипак, и поред наше „памети“ неће песак постати дијамант него ћемо ми показати да не схватамо законитости света, човека и космоса. Нажалост, ми смо у добу невредности, безумља и општег пропадања. Одговорни људи то не могу да допусте.
На улазу Универзитета у Stellenboschu у Јужној Африци налази се натпис: „Да би се уништила нека нација, нису потребне ни атомске бомбе ни далекометне ракете, довољно је само срозати квалитет образовања…“
Патриотама и паметнима доста.