Društvo mrtvih pesnika

Slobodanu Rakitiću o desetogodišnjici smrti

Da li se u današnjim školama poezija uči napamet?
Nekad je to bilo obavezno. Ko nije znao „U Milice duge trepavice“, „Mrki vuče, podigni brkove“, „Kolo, kolo, naokolo“, „Bilo je to u jednoj zemlji seljaka“? I mnoge druge.
Bio je to nemali kapital, ne samo škole i obrazovanja nego običnih ljudi i njihovog šarma. Vežba za memoriju i dikciju, hrana za dušu, učenje jezika i oplemenjivanje osećanja…
Poezijom napamet udvaralo se devojkama…

Kad umiru pesnici Na sahrani Momira Vojvodića u Gornjoj Morači, marta 2014, dok sam stajao ispod prastarog duba, čekajući da iz Podgorice dovezu kovčeg s telom pesnika, prišla mi je starija (verovatno seoska) gospođa, u crnini, i ispričala kako je njoj, davno, još dok su bili osnovci, mladi Momir pozajmio čitanku da bi za sutra naučila pesmicu „Putnik na uranku“. Išla je s kraja na kraj sela da donese knjigu koju tada nisu imali svi đaci.
„Tada sam je naučila i sad je znam napamet“, reče mi nepoznata blagorodna žena koju sam tada video prvi i poslednji put, a još mi je pred očima. Za ime je nisam pitao.
I Momir je bio pamtiša poezije, i srpske i svetske, naročito naše narodne, junačke. Bio je prisutan na jednoj takvoj pesničkoj sedeljci, gde smo, na poseban način, odmeravali znanje pesama naizust.
Bila je jesen, 1993. Oktobarsku nagradu Beograda primio je toga dana i pesnik Milorad Đurić, sin profesora Vojislava Đurića, dugogodišnji urednik i glavni urednik Srpske književne zadruge. Tog dana, posle koktela u Skupštini grada, Đurić je došao i, po običaju, na veliki Zadrugin sto doneo piće.
Za stolom nas je, oko slavljenika, bilo mnogo – gosti su se smenjivali – a do večeri su, pored Đurića i mene, kao dvojice domaćina, ostali još: Momir Vojvodić, Rajko Petrov Nogo, Slobodan Rakitić i profesor Ljubiša Jeremić… Nogo i Jeremić bili su prijatelji i autori SKZ, ali i predstavnici BIGZ-a, izdavača nagrađene knjige. Rakitić je bio najmlađi član nekadašnje uprave SKZ, s Dobricom Ćosićem na čelu, a koju je, „zbog srpskog nacionalizma“, smenila i raspustila Latinka Perović, sekretar CK SKS.

Svi su oni sada mrtvi. Ko sada zna napamet ono što su oni znali i gorljivo branili. Dok su oni bili živi, življi su bili i pesnici, klasici i savremenici, koje smo recitovali: Bora Radović, Momir Vojvodić, Rajko Petrov Nogo, Slobodan Rakitić, Steva Raičković i profesor Ljubiša Jeremić…

Plamen razgovora Kad smo popili ko zna koju flašu, u žustrim razgovorima o poeziji, istoriji i politici, zaputili smo se kod Miše Đurića, kući, u Topolsku ulicu – tamo nas je čekala njegova supruga, blagoverna Ljubica Miletić, pesnikinja od ugleda.
Nastavili smo s pićem i razgovorom. Kao što priliči onima koji su prilično popili, raspravu o poeziji nastavili smo raspravom s pitanjem: Ko je najveći živi srpski pesnik?
Plamena diskusija svela se na dvojicu učesnika i dvojicu izabranika: profesor Jeremić tvrdio je da je najveći Bećković, a urednik Đurić da je najveći Raičković. Imali su razne argumente. Đurić je znao napamet strofe iz „Crnog Vladimira“, a Jeremić je tvrdio da samo Matija može da publikom napuni Kalemegdan…
Da ne bismo ušli u „krupne riječi“, Nogo je prekinuo raspravu i predložio da recitujemo odabranu poeziju koju znamo napamet – svi po jednu pesmu, ukrug. I započeo pesmom koju su na barci, u Jadranskom moru, polovinom 16. veka, „sarbskim načinom“ (stihom, stilom, jezikom) pevali ribari Paskoje Debelja i Nikola Zet, a zapisao u svom spisu Ribanje i ribarsko prigovaranje hvarski vlastelin Petar Hektorović. Iz zanosa divljenja poeziji i iz dubine pamćenja, izronili su stihovi. Navodim ih po sećanju:

Naš gospodin poljem jizdi,
jizda da mu je,
na glavi mu sfilan klobuk,
sinca da mu je,
u ruci mu zlatne knjige,
družba da mu je,
prid njim sluga pisan poje,
na čast da mu je.

Đurić je nastavio lirskom narodnom, iz Vuka:

Devojka je kraj gore stajala,
Sva se gora od lica sijala…

Pevajte, divni starci… Vojvodić „komadom“ epske pjesme o Višnjiću Jovanu „Mrtve kosti megdan ne dijele“:
Zakukala sinja kukavica,
a na grobu Višnjića Jovana:
„Je l’ ti dolje neobično, Jovo,
žulje li te štice javorove,
je l’ ti zemlja otežala crna?
A iz groba nešto odgovara:
Nije meni neobično ’vamo –
ne žulje me štice javorove,
nije zemlja otežala crna.
Dojadi mi Bojičić Alile,
već tri dana po grobu mi čepa
i on mene na megdan zaziva:
ako li mu na megdan ne dođem,
u neđelju koja prva dođe,
oće moga groba raskopati,
pa će moje kosti izvaditi,
pa će živu vatru naložiti,
pa će moje kosti sagoreti,
i pepeo niz vjetar puštiti,
da mi nema groba ni mramora…
Već ti idi u ravne Kotare,
pobratimu Janković Stojanu,
ne bi li me Stojan zamenio –
mrtve kosti megdan ne dijele.

Rakitić – Miljkovića:

… Na obične reči više nemam pravo, /
moje se srce gasi, oči gore,
pevajte, divni starci, dok nad glavom
rasprskavaju se zvezde kao metafore…
… Kad je došao red na mene, odabrao sam Raičkovićevu „Opkolile me noćas knjige / zure u mene iz svog praha…“.
Drugi krug donosio je nova iznenađenja. Ređale su se strofe iz osnovne škole i gimnazije, slavni i zaboravljeni pesnici iz starih čitanki. Kad je do mene došao drugi krug, izrecitovao sam još jednu Raičkovićevu. Treći krug, isto Raičković – „Starci na suncu“: „Sa uglačane tramvajske šine / Svaki čas sunce gasne, sine…“
Večni čas književnosti Posle mog četvrtog ili petog Raičkovića („Balada o javnom kupatilu“), Nogo je uskliknuo: „Vidi Lakija! On stvarno misli da je Bećković najveći!“
Red pesama, red tumačenja, red anegdota. Polemičke varnice. Priznanja i podsećanja. Imena, naslovi, godine. Večni čas književnosti.
Mislim da je takvih večeri, u mnogim društvima i za stolovima onih decenija, bilo na stotine i hiljade… Poezija je živela i na taj način…
Razišli smo se u hladno maglovito jutro. Na Kalenića pijaci profesor Ljubiša Jeremić predloži mi da idemo na burek, pa da nastavimo s pivom u nekoj birtiji koja radi od pet ujutro… Ali se ja setih da tog dana, u osam, kreće autobus srpskih pesnika na Pale – tamo se održavaju u ratu obnovljeni Sarajevski dani poezije (bilo je to o Svetome Luki).
Dremao sam, dok se autobus približavao Drini i zaraćenoj zemlji Bosni.
Svi su oni sada mrtvi. Ko sada zna napamet ono što su oni znali i gorljivo branili. Dok su oni bili živi, življi su bili i pesnici, klasici i savremenici, koje smo recitovali.
Bora Radović je rado recitovao pesmu „Vino pije Dojčin Petar, varadinski ban“.
Znam još nekoliko živih znalaca. Tu su, mojih godina. Recimo, Baković! Ali se hitno mora pripremati podmladak.