АУТОШОВИНИСТИЧКА ИСТРАГА СРБА И НАЦИФИКОВАЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ ПОТУРИЦА

У реакцији на текст „Филозофија аутошовинизма и пица ефекат“ („Печат“, број 713), Бранислав Јаковљевић, један од потписника „превода“ књиге „Философија паланке“ на енглески језик, упућује нас, иако му то није била намера, на један често занемариван али важан, симптоматичан аспект аутошовинистичког и сродних саморазумевања у Србији

Деконтаминација“ је кључна реч српског аутошовинизма. Чињеница да ју је пре Борке Павићевић, која јој је додала одредницу „културна“, лансирао Адолф Хитлер, да ван контекста загађења отровима, бацилима, радијацијом и сродним пошастима не постоји њена ненацистичка прошлост, помаже да лакше разумемо суштину аутошовинизма, све разуђеније и дубље укорењене друштвене појаве, коју у Србији генерише саморазумевање растућег дела либералне интелектуалне и политичке елите.
Други најважнији појам на идејном хоризонту екстремних случајних Срба је „паланка“. Док је око идеје (културне) контаминације изграђено тумачење како наше, наводно хронично крвожедне, прошлости и садашњости, тако и слике будућности Србије у којој поносни Срби играју неку помена вредну улогу, „паланка“, односно њен „дух“, пак служи да објасни извор те контаминације, узрок, наводно, јединствено геноцидног, нацифилног стања српске државе и нације, које нам редовно бива представљено као вечно и непромењиво. Другим речима, док „културна контаминација“ упућује на оно шта, наводно, јесмо, „дух паланке“ служи да објасни чиме смо „контаминирани“, како смо постали то што „јесмо“.
Овакве слике културалног „зла“, портрети различитих незападних народа као, наводно, ванвременских „цивилизацијских“ пошасти и патологија, имају дугачку и срамну историју у европској западноцентричној мисли и империјалним, углавном злочиначким пројектима којима је служила. Она (цео) свет, а посебно незападне делове Европе, какав је Балкан, посматра кроз нормативну западну призму тврдећи да је универзална, да надилази специфична искуства и географску локацију на којој је обликована, дакле да може постојати партикуларно које произведи опште, нешто што је примерено свима (осталима) и примењиво на све (друге). Ово схватање је толико распрострањено да није обојило само клеветничко представљање различитих Истока, како географски далеких и релативно блиских тако и унутрашњих, на једном од којих се налази Србија, што је Едвард Саид назвао оријентализам, већ и недоследне, мањкаве, али ипак у великој мери успешне покушаје Саида и његових следбеника да дискредитују овакве репрезентације.
Овде треба истаћи да у Србији – европској али не и западној земљи, коју, не само пратећи дискурс „Друге Србије“, можемо посматрати као оличење једне другачије, Друге Европе – оријенталистичка перспектива има две димензије. Једну, класично оријенталистичку, (све)европску, и другу аутооријенталистичку, српску, односно балканску. Другим речима, наше елите су склоне да оријенталистичку претњу и фатално зло не виде само споља, на (југо)истоку, већ и унутра, у нама самима, првенствено у сиромашним слојевима и „непросвећеним“ масама, склоним да, на пример, од свакодневних изазова и понижења побегну у турбо-фолк и сродне оријентолике азиле. Реч „паланка“, као и неки други турцизми, на пример „раја“ (посебно „рајински менталитет“) и „вилајет“, и арапске речи, као што је „џамахирија“, у Србији представљају лозинке, можемо их назвати и скраћеницама, помоћу којих бива призивана или изражавана слика овог двоглавог „зла“.

КОНСТАНТИНОВИЋЕВ ОРИЈЕНТАЛИЗАМ Избор турцизма какав је „паланка“, и упорно инсистирање на њему, како од стране самог Константиновића, тако и његових следбеника, помаже да важан аспект српског аутошовинизма сместимо у шири, (све)европски контекст. Јаковљевић је, као и бројне постмодернистичке и постструктуралистичке апологете српског аутошовинизма, свестан учинка Саидове критике и популарности постколонијалне теорије коју је устоличио. Зато не чуди да је „преводилачке“ и приређивачке напоре усмерио на прикривање оријенталистичке потке „Философије паланке“, чињеницу да се Константиновићева мисао креће интелектуалним токовима који су проскрибовани у либералним круговима на Западу. У сродном миљеу у Србији аутошовинизам је све присутнији, у великој мери захваљујући Константиновићевом оријентализму, коме су, иначе, склоне све српске елите.
Промотори Константиновићевих идеја с разлогом верују да би препознатљивост његовог опуса на Западу, посебно у САД, допринела популарисању културе аутошовинизма у Србији. Предуслов за какав-такав успех ових покушаја представља негирање чињенице да је Константиновић изабрао турцизам како би именовао једно, наводно, врхунско, неуништиво зло. Снажан антиоријентални, антиазијски и антиисламски сентимент, присутан у левичарским круговима у Србији којима се обраћао Константиновић, углавном је или искорењен, или затомљен у сродном идеолошком миљеу на Западу. Другим речима, чињеница која је погодовала глорификовању „Философије паланке“ у Србији данас представља препреку њеном уважавању у САД. Зато један турцизам треба да буде представљен као „француска реч“, што је тема на коју ћу се вратити у наставку.
И даље мало шта уједињује самоправедне, нападне Европљане – оне који воле да верују да су једини добри, прави и исправни, били „први“, западни, или „други“ и другачији, српски – као стари рефлекс да оно што виде као претњу или зло учине већим, обично истовремено фаталним и безвредним, тако што ће га везати за ислам, Азију или Оријент. Најчешће онај османски, који је не само најближи Европи већ је себе уписао у друштвено ткиво и сваку пору њеног вероватно најпрезренијег, вековима клеветаног, балканског југоистока. Ратови деведесетих, првенствено испреплетани антиратни и „грађански“ активизам у самој Србији и извештавање западних медија из региона, довели су до тога да стари балканистички стереотипи, уместо да буду дискредитовани, постану посрбљени.
Константиновић је, определивши се за „дух паланке“, што је појам који у себи садржи сасвим јасну, уску културалну (и „цивилизацијску“) одредницу, следбеницима понудио платформу, коју они данас схватају као истовремено дијагнозу и „кристалну куглу“ за тумачење Србије. Овде је све мање оних који – за разлику од Јаковљевића и Бранке Арсић, главног мозга и скретничарке пропагандистичких и „преводилачких“ напора у САД – тврде да у „Философији паланке“ има нечег универзалног. Константиновићева „паланка“ је, једноставно, постала Србија у главама „искорењених“ и „неукорењених“ случајних Срба и они верују да та Србија-паланка никада неће моћи да се лиши нацифилног, геноцидног монструма, који је Константиновић уписивао у дух и душу Србије. Штавише, у нашем једином, кратком разговору, чак ми је и Латинка Перовић признала да „дух паланке“ не може да се појави у западним друштвима, као што су америчко и немачко.
Антисрпски шовинизми представљају стално испружене, продужене руке српског аутошовинизма. Константиновић је, у суштини, у „Философији паланке“ поставио основе за „истрагу Срба“, које су његови, све бројнији, елитистички следбеници касније „исполирали“ и ослободили универзалистичких претензија и фикција, које је Константиновић покушао да натовари турцизму „паланка“. Аутошовинисти су његове идеје довели до препознатљиве, заокружене слике Срба као јединственог оријентоликог зла, која се може сликовито описати речима – нацифилне православне потурице.

СРБИН ГОРИ ОД ТУРЧИНА Овај галиматијас је, наравно, самопротивречан, али погрешно је претпоставити да му контрадикције умањују политичку снагу. Он нам каже да је, с једне стране, Србин гори од Турчина, вероватно најстаријег и највећег (све)европског баука, док, с друге, Србина, ту културалну „потурицу“ из аутошовинистичког имагинаријума, припадника већине у Србији, уоквирава не толико као неупоредиво веће зло од сваке верске „потурице“ већ идеализује Бошњаке, припаднике мањине у Србији. Овај парадокс настаје из потребе да Константиновићева (ауто)оријенталистичка негативна есенцијализација Срба буде помирена са диктатом политичке коректности, који привилегује мањине. То, ипак, упада у очи многим Бошњацима и један је од разлога зашто је „Философија паланке“ у Сарајеву прихваћена са много мање ентузијазма него у Београду – иако представља једно од моћнијих оружја која могу бити стављена у службу великобошњачког национализма.
Израз нацифилне православне потурице сам увео јер верујем да не би било лако, ако је то уопште могуће, на језгровитији начин сумирати савремену, аутошовинистичку перцепцију слике Срба коју је „Философијом паланке“ скицирао Константиновић. Он је Србе уоквирио као културалне (што не подразумева и идентитетске) „потурице“, које оличавају оријентално „зло“, веће и опасније од османског, од кога је Европа вековима стрепела.
Овде је потребно истаћи да српски аутошовинизам јавља у антиратним круговима у Београду као заокружена, тада маргинална, појава пред крај рата у Босни. Логика овдашњег антиратног активизма је у себи садржала важно, мада имплицитно, оријенталистички уоквирено схватање Срба као ђавола, предодређених да чине злочине, и Бошњака као анђела, неспособних да чине злочине. Овакво тумачење је захтевало менталну акробатику која Србе, културалне „потурице“, представља као не-Европљане односно најгоре од свих Европљана, народ коме није место у Европи, док Бошњаке, верске „потурице“, третира као не само идеалне, савршене Европљане већ и огледало у коме се препознаје наводно јединствена величина српског зла и његова неевропска, оријентална срж. Инсистирам на изразу „потурице“, иако га, иначе, не користим и сматрам га не толико ружним колико недопустивим у колоквијалном говору, зато што он савршено изражава, све са истом логиком, истим дехуманизујућим конотацијама и истим предзнаком, срж (ауто)оријенталистичког погледа случајних Срба на сународнике који се поносе српством.
Константиновићевска скица Срба као споја два оријентална зла, једног транспарентног, османског, и другог замућеног, православног, схваћеног као истовремено неевропско и неисправно европско, „обогаћена“ је нацизмом, најмонструознијим производом модерне западне („европске“) историје. Поврх свега, Константиновић је „српски нацизам“ представио као културални, што сугерише да је непролазан, вечан и неуништив, за разлику од немачког, који је уоквирен као идеолошки, што треба да сугерише да је пролазан и, у суштини, непоновљив. При томе, ова слика није резултат Константиновићеве „истраге Срба“ само у подразумеваном, денотативном смислу речи, „истраге“ односно „истраживања“ осумњиченог народа који је у својој квазихегелијанској књизипресуди приказао као не толико злочиначки колико као отелотворење злочина по себи.
Исход Константиновићеве „истраге Срба“ је такав да завређује конотације које је појам „истрага“ добио у Црној Гори у 17. веку, ако не и раније. Константиновић и његови следбеници су понудили ауру легитимитета сваком прошлом и будућем покушају истребљења или масовног протеривања Срба у региону у коме ни границе држава, ни њихово становништво нису сведене на „праву меру“ из супротстављених великодржавних имагинаријума, од којих су бошњачки и албански данас највише покретачки и, имајући у виду подршку Запада, потенцијално најпродуктивнији. При томе, аутошовинистичка „истрага Срба“ делује у синергији са позивањем на „истрагу потурица“, која је помињана као једно од оправдања за злочине почињене над Србима током грађанског рата у Босни.

ЗАБОРАВИТИ ПАЛАНКУ Јаковљевић и Бранка Арсић, главни промотори „Философије паланке“ у САД, ослањају су на накалемљене флоскуле и различите филозофске екскурсе, помоћу којих је Константиновић покушао да фингира универзалност своје „истраге Срба“, како би створили илузију о широј, глобалној примењивости и релевантности Константиновићеве баналне, претенциозне и отрцане оријенталистичке мисли о Србији као месту кога је историја заобишла, које је мимо света и ван времена, баш као и исламски свет у радовима данас презрених оријенталиста.
„Основни однос између историје (у њеном развоју) и овог света паланке је однос заборава: паланка је, заиста, један заборављен свет, један свет чији развој је заборавом заустављен. Историја је продужила путем који не пролази кроз паланку, напустивши паланку у тренутку њене неопредељености између племенског света и светског града, између духа племенски-затвореног и духа светски-отвореног“, један је од Константиновићих оријенталистичких „бисера“ чије трагове данас није тешко препознати у бројним аутошовинистичким и сродним интерпретацијама и применама његових идеја – у којима је „паланка“ сасвим експлицитно, без камуфлаже, ограда и оградица које је Константиновић убацивао и калемио у „Философију паланке“, изједначена са Србијом. Примера је много.
„Паланачко искуство чврсто је уграђено у наш културни образац. Искуство нам је прешло у навику и ту се за вечност настанило. Навика се толико окаменила да је никаква модерна (напредна) идеја не може сломити. Живимо у XXI веку, глобализованом свету и плурикултурном друштву са идентитетима који се конституишу, препознају и читају у мишљењу разлике. Наш живот у касаби заменили смо уживањем у осветљеним, климатизованим и технички савршено опремљеним просторијама, али наш дух се готово ни за јоту није променио. Искуство нам је паланачко и оно ће такво остати све док паланку будемо сматрали национално безбедним уточиштем – нашим склоништем од света“, пише Никола Божиловић у тексту „Тезе о Константиновићу: дух паланке у савременој култури Србије“, који је представљен као научни.
Божиловић је професор на Филозофском факултету у Нишу, последњем у дугачком низу факултета у Србији који, чини се успешније од свега другог, производе аутошовинизмом затроване младе умове. На истом факултету предаје и Растислав Динић, творац синтагме „звери српске“, која се наслања на оријенталистичке репрезентације „црне Африке“. Оне су, чини се, (п)остале дозвољене само када се говори о Србима. Ми смо, како је приметио Слободан Антонић, представљени као „беле црнчуге“. Српски негативни изузетак је уоквирен као толико јединствен и претећи, толико (културално) геноцидан и нацифилан, да смо изузети чак и из најмање спорних аспеката диктата политичке коректности. У нас су уписана оба највећа зла из оријенталистичког имагинаријума – и османско, „нецивилизовано“, и подсахарско, „зверолико“, које се, наводно, не може „цивилизовати“.
Избор речи „паланка“ омогућава да препознамо важну, илуминативну мада не и кључну, димензију културе аутошовинизма у Србији и њене привлачности у елитистичким круговима. Наравно, предуслов бољег разумевања Константиновићеве зломисли и свега чему је кумовала јесте да не фалсификујемо корене речи „паланка“ и начин како је стигла на ове просторе, као што то чини Јаковљевић и у свом „преводу“ и у реакцији на мој текст, објављеној на „Пешчанику“ под насловом „Дух паланке и демон аналогије“. Јаковљевић се позива се на само један, у овом случају непоуздан, мањкав извор – Вујаклијин „Лексикон страних речи и израза“, чије је прво издање објављено 1937. године, иако постоји обиље литературе која упућује на корен речи „паланка“ и културалну арому којом је обојена.

THE PALANKA И LA PALANQUE „Паланка“ је ушла и у енглески језик – у идентичном облику (palanka) у коме постоји у српском и турском, из кога је стигла и у Србију, где је добила место у називима мањих градова и колоквијалном говору, и у Сједињене Америчке Државе, где је присутна у академском дискурсу, на који се Јаковљевић ослања селективно, у складу са својом идеолошком, неооријенталистичком агендом. Пре три године palanka је добила одредницу и у „Википедији“ на енглеском језику, што је учинило, с једне стране, да академски извори постану још лакше доступни, и, с друге, да ненаучна природа Јаковљевићевих „преводилачких“ и приређивачких лутања буде још транспарентнија.
Наиме, Јаковљевић је прво покушавао да Константиновићевим (ауто)оријенталистичким медитацијама намакне ауру универзалности тако што је у САД „Философију паланке“ јавно промовисао као „Филозофију провинције“ (The Philosophy of Province), на пример на трибини коју је назвао „Провинција без граница: Константиновић у свету“, одржаној на Стенфорду маја 2018. године, да би касније Константиновићеву „паланку“ заменио појмом „парохијализам“ (The Philosophy of Parochialism), који је данас у САД политички много мање некоректан од „провинцијализма“. Да је Јаковљевићев циљ био да читаоцима који говоре енглески језик учини доступним оно што Константиновић стварно каже, књига би (и) у САД била објављена под насловом „Филозофија паланке“ (The Philosophy of Palanka или the Palanka). Јаковљевић конфабулира „о изазовима повезаним за превођење овог појма који нема јасан еквивалент у енглеском језику“ у околностима када не постоји никакав изазов. У енглеском постоји реч која се не разликује од турске и српског турцизма ни у спеловању.
Јаковљевић тврди да креативни „превод“ – као и његове „белешке“, које треба додатно да превреднују Константиновићеву (ауто)оријенталистичку књигу у очима америчких читалаца и оправдају један пропагандистички чин, који би се можда могао описати и као „кривотворење“ њеног наслова у издању на енглеском језику – представља легитимну „приређивачку“ интервенцију, а да су „белешке“ које је дописао пуко, сасвим бенигно, додавање „још једног текстуалног слоја“. Остаје мистерија зашто би се један одговоран и савестан амерички научник одлучио да игнорише обиље литературе на енглеском језику и, у прилог тврдње да „реч ‘паланка’ долази од француске речи palanque“, наведе само један српски извор – сем у случају да је његов циљ пропагандистички.
Како сам истакао 2016. године у теми недеље у „Политици“, реч „паланка“ има изузетно сложену етимологију, што погодује идеолошким и другим манипулацијама и покушајима прикривања (ауто)оријенталистичке природе Константиновићевог тумачења корена „српског нацизма“. Нажалост, потребно је подсећати да Французи нису владали Србијом и да места која у свом називу садрже реч palanque нема на територијама које су колонизовали и учинили „франкофоним“. Сличне речи, са донекле сродним значењем оном које palanque има у француском језику, постоје у шпанском и португалском језику и могуће их је наћи у називима неколико шпанских и латиноамеричких места.
„Паланка“ је у српски и неке друге језике народа који су живели у северозападним крајинама османског царства стигла из турског – у идентичном облику у коме се користила у османском турском. У њега је, пак, дошла из „неког од источноевропских језика“, најкасније у 17. веку, док савремени турски речници и лексикони углавном кажу да је реч о модификованој позајмици из мађарског. Литература на енглеском – коју Јаковљевић није консултовао, или није желео да уважи – сасвим је јасна и недвосмислена. Постоји неколико десетина научних извора на енглеском језику у којима се помиње „the palanka“ – османска, баш и Константиновићева „паланка“, пошто друге не постоје.
Када пишу о османским утврђењима, the palanka у радовима на енглеском језику користе амерички, турски и мађарски аутори. На пример, први резултат добијен „Гугл академик“ претрагом научних радова на енглеском је The Palanka: A Characteristic Building Type of the Ottoman Fortification Network in Hungary, представљен 1999. године на скупу у Утрехту. Ту је наведено да су после Мохачке битке Османлије у областима које се граниче са Аустроугарском „често давале предност типу дрвене тврђаве, зване ‘паланка’.“ У књизи Чувајући границу: османске пограничне тврђаве и гарнизони у Европи, објављеној у Лондону и Њујорку 2007. године, Марк Штајн пише о османским „тобџијама који су службовали у тврђавама и паланкама (palankas)“ и цитира платне спискове из 1698. и 1699. године за „различите тврђаве и паланке широм царства, и у Румелији и у Анадолији“.
Поред неистина и стратешког прећуткивања, које не може бити случајно, Јаковљевић се служи и другим, спорним или неетичким, средствима. Донекле га разумем. Како другачије прикрити чињеницу да Константиновић, у суштини, говори да је „српски нацизам“ геноцидан и неуништив, да овде ни (нацистичка) деконтаминација ни (антифашистичка) денацификација не могу бити успешне, да је Србин толико крвожедан, ружан и кужан – зато што су Срби (постали) православне потурице, „паланчани“.
У реакцији на мој текст, Јаковљевић не покушава само да оправда негирање оријенталистичке потке кључног увида свог покојног идола. Пошто ме уоквирио као паланчанина – што сам, иначе, одавно унео у своју твитер биографију, сасвим свестан да у случајносрпским умовима натопљеним дериватима Константиновићевог интелектуалног отрова не постоји веће зло, Јаковљевић ме, игноришући бројне аргументе које сам изнео, оптужује да спроводим „аргументацију путем асоцијације“, па затим, по логици „држите лопова“, покушава да ме дисквалификује користећи асоцијације. Тако настају и контуре (лажне) слике о мени као православцу, хришћанину који бира изворе у складу са идентитетом који нема. Ту је Јаковљевић – наш „интердисциплинарни“, псеудонаучни печалбар, који се, изгледа, није довољно американизовао и искоренио из паланаштва па и даље верује да сви који умеју да мисле, мисле као и он – сместио и расистичку асоцијацију о „експонентима српске конзервативне ‘мисли’“ помоћу које стиже и до „разлога“ зашто не цитирам Нгуги ва Тионга, иначе једног од мојих омиљених аутора, коме дугујем и неке увиде о српском аутошовинизму на које сам посебно поносан.
На знам да ли је Јаковљевић читао овог великог Кенијца, али ме збуњује да се, ако јесте, усуђује да га помене у контексту глорификовања идеја Радомира Константиновића – ауторасистичког парафилозофа који оличава важан аспект друштвене (само)деструкције коју су Србији, као и многим другим незападним друштвима, донели елитисти колонизованих умова, имитатори Запада који су Ва Тионга инспирисали да напише неке од најмоћнијих редова. Уосталом, и сам Јаковљевић одлично илуструје академску страну „културе мајмунисања и папагајисања“ о којој је писао Ва Тионго. Не знам за Кенију, али она у Србији, поред надменог опонашања западног, обухвата кривотворење смисла онога што је написао најдеструктивнији од свих колонизованих домаћих умова.