ЗАШТО САМ ЈА ЗА ДОНБАС

Као писцу и (надам се) човеку који размишља, било би ми веома тешко, једноставно би ми било неподношљиво да су моји на страни зла. Ипак ни тада се не бих придружио непријатељу, али не бих могао искрено бити ни „за“. Хвала Богу, наш народ је на правој, светлој страни. Имамо довољно порока – сам ћу о њима причати. Али у овој борби на другој страни су зло, превара, разврат, мржња. По свом пореклу западњачки нацизам и расизам. Доктрина која је неспојива с нашим руским, кавкаским, евроазијским животом

Пише Герман Садулаев

Јесмо ли за своје или за правду? Ова дилема није тако једноставна као што изгледа. Али она има решење. Хајде да анализирамо „кејс“ (боље рећи – обичај) крвне освете по кавкаским адетима, „законима планине“. Не зато што сам за крвну освету и друге архаичне остатке племенског система. Ја сам против. Него само као пример извесног морала и логике.
Претпоставимо да је твој брат убио човека. Неправедно га убио. Погрешио. А браћа убијеног ти долазе и кажу: сад сте ви наши крвни дужници (у смислу крвни душмани), ми ћемо твог брата убити, а ти не треба да га браниш, јер је погрешио, неправедно је убио нашег брата, и сад ћемо ми извршити правду, одмазду и крвну освету, убићемо убицу, склони се.
Шта треба ти да кажеш (и урадиш?). Да се склониш у страну? Да им предаш свог брата? Са становишта формалне „правде“ – да, јер је брат крив за убиство. И мора бити кажњен. Али ако поступиш тако, онда ћеш постати издајник по адету, по „законима планине“.
По адету треба рећи ово: Драга браћо убијеног! Дубоко тугујем заједно са вама. Дозволите да вам се извинимо. Дозволите да узмемо сирочад убијеног у своју породицу и васпитамо их као своју децу. Хајде да продамо нашу кућу и дамо новац удовици убијеног. Дозволите да служимо вашој породици цео живот, да поправимо страшну штету коју вам је нанео мој брат. Дајте нам разумну и праведну казну и обештећење. Али немојте убити мог брата. И он има жену и децу. Убивши мог брата, створићете још више удовица и сирочади на овом свету. Молим вас, размислите о помирењу. Али ако ипак одлучите да убијете мог брата, ја ћу га бранити и убити вас.
Разумни људи, након што су саслушали тако мудар говор, морају пристати на помирење. Само ће безумни наставити непријатељство. Такви су „закони планине“, односно вековни обичаји народа који је био принуђен да постоји у условима слабог или никаквог државног, судског и формалног права. И у тим обичајима има својеврсне правде. Не само планинским народима већ и свим народима Евроазије, тај морал је познат и разумљив: не треба издати своје рођаке. Јер у евроазијској традицији човек не постоји као атомизована „личност“, коју велича западњачка доктрина, већ као део целине, део колектива – породице, клана, племена и народа. Елементарни субјект односа у евроазијском друштву није појединац који лебди у празнини већ породица. Човек постоји само у породици. Породица – у роду и у племену (етносу). Племе – у народу, у држави.
Немогуће је отргнути особу из породице, рода, народа и некако га одвојено казнити или наградити. Ако убијете човека, онда је цела његова породица кажњена и цео његов род је кажњен. Ако човеку дате торбу новца, она ће припасти његовој породици и рођацима. Урбани хипстер који живи сам или у „коливингу“, који ради на даљину или у сарадњи с другим хипстерима, нема ни жену ни децу, а заборавио је своје родитеље – евроазијска традиција таквог несрећног губитника не сматра субјектом. Он (или она) није успео као мушкарац (или као жена).
Таквих космополитских појединаца у Русији-Евроазији још увек има веома мало. Али управо на аксиому човека као атомизоване „личности“ почивају све хуманистичке науке Запада: филозофија, психологија, економија, социологија и политичке науке. Ми живимо у породицама. То је приметно и у тако неоспорно негативном аспекту наших живота као што су корупција и непотизам. Не можеш од себе побећи! Али та медаља има и светлу страну. Осећај породице, осећај сродства, правило: своје не издајемо и не напуштамо их.
Не можеш издати своје. Чак и ако мислиш да се они сад понашају неправилно. У екстремном случају, ако су контрадикције веома јаке, можда нећеш бити ни „за“. Можеш да се не придружиш својима у њиховим поступцима које не одобраваш. Можеш да приговараш и критикујеш. Али никад не треба да се придружиш непријатељу. То је забрањено. Свим обичајима и моралом свих народа Русије-Евроазије.
Пример из уџбеника: положај белогардејаца, контрареволуционара, емиграната и других противника совјетске власти у Великом отаџбинском рату. Већина политичких противника стала је на страну Црвене армије против нацистичке Немачке. По нашем моралу, то је исправно. Зато што мораш да будеш за своје. Своји – то је Русија, Евроазија, СССР. Непријатељи Русије су моји непријатељи. А они који су отишли с Немцима – они су издајице. А постоји ли формална логика и формална „исправност“ – на пример, међу обескулаченим или репресираним – да се боре против Совјета? Не, наши обичаји не признају ни такву логику ни такву исправност. Зато што је ту нарушен основни принцип: човек је дужан да се заложи за свој народ.


Али где је ту правда? Где је ту праведност? Шта, требало би и да сви Немци буду за Хитлера, јер су и на страни Фирера „своји“? Ово је тешко питање. Ми не можемо одлучивати за Немце. Одлучујемо само за себе. Ми никад нисмо имали и никад нећемо имати Хитлера. Можда баш зато што имамо принципе на које је Запад заборавио, уздижући формално римско право у апсолут? Знамо да су они Немци који су постали антифашисти били на страни правде. Али не можемо објаснити како то функционише. О томе морају размишљати сами Немци. Како су дозволили да себе, читав један народ, сведу на ниво не племенског система него на зоолошки расизам и нацизам?
Залагати се за своје – то је људски принцип. То такође значи: поштовати друге. Поштујте њихове интересе, културу, обичаје. Признајте им исто људско право – да се заузму за своје. Залагати се за своје и поштовати туђе – то нису чак ни два закона, већ један те исти закон људског живота. Западна доктрина расизма и нацизма прописује понижавање, уништавање, дискриминисање других (или, у перверзији, давање посебних лажних „привилегија“ маргиналним мањинама, што их такође издваја и раздваја). На основу расе, националности, језика. При томе, они се не залажу за своје стварно. Јер они немају своје! Јер „своје“ почиње од породице. Породицу чине мушкарац, жена, њихова деца, њихови родитељи и остали сродници. Од таквих породица састоји се род. Од таквих родова гради се народ. И такав народ је „свој“. Друштво од 12 полова и појединаца који олако издају свој рођени језик, свој рођени завичај зарад политичких интереса и економских користи, никоме није своје. Стога их може спојити само мржња према другима, ксенофобија, јер међу њима нема сродничке љубави.
Питају ме понекад стари знанци: зашто си ти за Донбас? А ја чак не знам ни како да одговорим. Ја сам, наравно, велики независни интелектуалац, ха-ха. Али крв је гушћа од воде. Јер ту су моји, а ја сам за своје. Мој чеченски народ је у пуку „Ахмат“, за Донбас. Мој руски народ је у 6. козачком пуку 2. армијског корпуса (тамо су Терски козаци, мој род по мајци), за Донбас. Па за кога ћу бити ја? За одметнике – „ичкеријанце“ или за „руске националисте“ који се боре на страни украјинских нациста? Па они су издајници, као Власов. Нису више ни Чечени ни Руси. Зато што су издали своје, кренули против својих – с душманима. Ја сам за своје, јер су ме тако васпитали руска књижевност, планински обичаји и совјетска власт.
Као писцу и (надам се) човеку који размишља, мени би било веома тешко, једноставно би ми било неподношљиво да су моји на страни зла. Ипак ни тада се не бих придружио непријатељу, али не бих могао искрено бити ни „за“. Хвала Богу, наш народ је на правој, светлој страни. Имамо довољно порока – сам ћу о њима причати. Али у овој борби на другој страни су зло, превара, разврат, мржња. По свом пореклу западњачки нацизам и расизам. Доктрина која је неспојива с нашим руским, кавкаским, евроазијским животом. То значи да су наши, иако нису анђели, у истим редовима са анђелима.
Ми смо за своје и за правду. Истовремено. Зато што је праведно бити уз своје.

 

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *