Sve šira lepeza hibridnih pritisaka

Kosovo i Metohija

Kako bi Srbiju naveli da pre ili kasnije poklekne, EU se od nemoćnog posrednika pretvorila u drskog siledžiju, Nemačka pre svega, dok Amerikanci glume dobronamerne momke, a posredi je samo podela prljavog posla

Maske su pale, i to najpre u Evropi, ili onome što se još uvek naziva Evropska unija. Uprkos jakim otporima stav Nemačke postaje stav EU. To više nije proces uspostavljanja dominacije Nemačke nad članicama EU nego potpuna dominacija tradicionalno antisrpske države. Iznenađenje je jedino u tome što otpor nemačkoj diktaturi, braneći sopstvene interese, pružaju manje značajne države na njihovoj lestvici, poput Mađarske, Češke, Bugarske, pa i Poljske, dok Francuska i Italija zaokupljene unutrašnjim problemima prihvataju „realnost“, i ponašaju se kao da im odgovara da Nemačka vodi evropski brod, koji sve više liči na „pijani brod“ sa slike Save Šumanovića. Da evropska zbrka bude potpuna, potrudili su se Britanci, jer nije logično da nakon bregzita tako uporno pokušavaju da evropskim dešavanjima, direktno ili perfidno, diktiraju oni. Iako imaju Ukrajinu kao vatreni poligon za demonstraciju snage i moći, svi oni idu linijom manjeg otpora i pokušavaju da se dokazuju na Balkanu, kroz disciplinovanje Srbije i srpskog korpusa i potpuno kanalisanje srpske politike koja „mora“ postati antiruska i podanička.
Tako je stav EU prema Srbiji, koji oni pokušavaju da predstave kao jedinstven i zvanični, postao ogoljen i neprijatno jasan – bez uvođenja sankcija Rusiji nema nastavka otvaranja novih „klastera“ na trnovitom putu pridruživanja, a bez priznanja „Kosova“ nema ulaska u EU. Nisu očekivali da pretnje blokadom ulaska Srbije u EU neće uplašiti Srbe. Jer procenat građana u Srbiji koji su za ulazak Srbije u EU je u „slobodnom padu“. Ta unija zasnovana na diktatu nije više privlačna ni za svoje članice, a kamoli za Srbiju. Kome oni više mogu biti privlačni sa svojim poluprivatizovanim institucijama i korumpiranim liderima zaokupljenim ličnim interesima kroz razna lobiranja.
Očekivano je da nakon serije demonstracija nemoći evropskih posrednika SAD preuzmu inicijativu. Jedino iznenađenje bilo je u tome što su tokom nove promenade američkih diplomata pritiske na Srbiju organizovali EU, balkanski sateliti i naravno Kurti, a ne Amerika direktno – oni su jedno vreme bili „dobri i dobronamerni momci“.
Krajnje drsko, najveći pritisci došli su iz Evropskog parlamenta. Naravno, znamo mi ko sve tamo sedi i ko za koga radi, jer mnogi su svoje uloge poslanika pretvorili u biznis, lobirajući za onoga ko više plati, ali nismo mislili da takvi imaju većinu u evropskom simbolu demokratije, jer u suprotnom skandalozna rezolucija protiv Srbije ne bi bila izglasana i ne bi poprimila zvaničnu formu. Dok smo naivno očekivali kakvu-takvu osudu Kurtija zbog nasilja nad Srbima i oružanih nasrtaja na sever KiM, stigao nam je tekst rezolucije koji smo morali više puta da čitamo da bismo se uverili da je to zaista stav EU i da nije neka šala ili podvala. Šta u tim amandmanima zaista piše, teško je poverovati, a kamoli prihvatiti kao nekakav neutralni stav kakav bi trebalo da ima EU u ulozi posrednika između Beograda i Prištine. Recimo, tamo je usvojen amandman u kome se Srbija optužuje da je odgovorna za eskalaciju na severu KiM gde doslovno piše: „Osuđuje se kontinuirani obrazac eskalatornih akcija Srbije i aktera koje sponzoriše Srbija, uključujući nelegitimne blokade, nasilne napade i pretnje vojnom akcijom, sa ciljem iznuđivanja ustupaka i podrivanja Republike Kosovo.“ Nakon ovako „genijalne“ i „objektivne“ analize stanja i dešavanja, predlaže se i rešenje – „da se odnosi normalizuju na osnovu međusobnog priznanja“. I kao da to nije dovoljno, u jednom amandmanu konstatuju da je „nezavisnost Republike Kosovo nepovratna“ uz poziv članicama koje nisu priznale „Kosovo“ da to odmah učine. Kao kruna rezolucije pozdravlja se zahtev „Kosova“ za članstvo u EU. Suština svega je da „Kosovo“ bude nezavisno i uvođenje sankcija Rusiji pod hitno.

CIJINI ANONIMUSI Kao novina u dinamičnoj lepezi hibridnih nasrtaja na Srbiju aktivirani su i sajber napadi. Odnekud su se pojavili i „Anonimusi“, naivno i nevino predstavljeni kao neformalna hakerska grupa. Za sada oni rade na obaranju i kontroli zvaničnih sajtova državnih institucija kako bi lansirali lažne vesti, ali se zna da njihovo delovanje može naneti i daleko veće štete. Njihovu „spontanost“ i „nezavisnost“ demaskira činjenica da su bili direktno uključeni u sajber napade na sve države u kojima su izvedeni obojene revolucije i prevrati kojima je upravljala američka CIA. Iako nema konkretnih dokaza da je „Anonimuse“ stvorila CIA, gotovo je sigurno da ih je vremenom stavila pod svoju kontrolu i da koristi njihove informatičke sposobnosti. Tako su i kod nas njihovi napadi usklađeni sa srpskim protivnicima i neprijateljima. Grubim uvredama i pretnjama ustremili su se na srpskog predsednika, kao da mi ne znamo da je to postao standardni kliše napada na tipovanu državu.
Da bi se održao kontinuitet glasina i dezinformacija iz hibridne lepeze da je Srbija produžena ruka Rusije na Balkanu, najnovija dobro plasirana podvala, potkrepljena lažnim snimcima, pokazuje da privatna kompanija „Vagner“ legalno regrutuje plaćenike u Srbiji za rat u Ukrajini. Raspiruje se sumnja da Srbija kao država u tome učestvuje ili da to prećutno odobrava. Dok podmeću te laži, nikome sa Zapada ne smeta što ukrajinske ambasade u više od pedeset država u svetu javno traže i mobilišu plaćenike koji ratuju na njihovoj strani. Ili im možda smeta što to ne mogu da rade i u Srbiji jer je kod nas svako učešće na stranom ratištu krivično delo.
Kurti je rezoluciju EU shvatio kao jaku podršku i poruku da i dalje pravi haos i provocira nasilje. Zašto i ne bi kada najjače telo EU zvanično saopštava da je on u pravu, i da je sve što radi demonstracija demokratije. Nikoga ne interesuje, niti su se time bavili, što Kurtijevi policajci pucaju u malu decu za pravoslavni praznik dok nose badnjak i tako i onaj mali tračak njihove sreće i radosti pretvaraju u strah, paniku i tragediju. Stvarno nije normalno, sem ako su fašisti, da ih ne dotiču snimci ranjenog srpskog mališana koji se trese u groznici i borbi za život. Takva podrška motiviše Kurtija da se ne odriče ideje o proterivanju svih Srba sa KiM, jer je postalo sasvim jasno da novi egzodus Srba baš nikome na Zapadu ne bi smetao. Šta to Amerikanci sada rade dok ćute i gledaju kako Kurti nastavlja svoju misiju i ponovo gazi sve što je dogovoreno. Ponovo aktivira i nasilje registarskim tablicama, remeti slobodu kretanja i ugrožava bezbednost Srba, kako ličnu, tako i kolektivnu, i nikom ništa, ni opomena sa Zapada ne stiže a kamoli nekakav politički šamar, pa zašto ne bi išao dalje. Pokreće nekakvu poternicu za 18 Srba u vezi sa zločinom u Račku za koji je utvrđeno da se nije dogodio. Nema veze što su neki Srbi sa te poternice mrtvi, važno je da se ponovo aktivira podvala Vilijama Vokera koja je poslužila kao lažni povod za pokretanje NATO agresije na SR Jugoslaviju (Srbiju).
Da li to Kurti aktiviranjem stare podvale u Račku sada priziva novu vrstu intervencije NATO-a, i da li je to njegova ideja ili ideja stratega iz centra za vođenje hibridnog rata protiv Srbije, jer se stare podvale i laži istovremeno lansiraju u Hrvatskoj i BiH. U BiH se danima vrti stara manipulacija da li je predsednik Aleksandar Vučić prilikom jedne posete brdu iznad Sarajeva nosio pušku ili kišobran iako je sasvim jasno da to nije puška.
Amerikanci se nadmeno i nadmoćno smeškaju svesni da su ujedinili baš sve antisrpske jastrebove, ne samo na Balkanu nego u Evropi, i stavili ih u funkciju svog antisrpskog projekta „Kosovo“. Ipak, dok glume „dobre momke“ a istovremeno iniciraju nove hibridne napade na Srbiju, neki detalji ih demaskiraju. Na primer – odavno se zna da je Vilijam Voker agent CIA, da ga je CIA svojevremeno svojim tajnim uticajem postavila na mesto šefa Verifikacione misije OEBS-a (iako nije Evropljanin nego Amerikanac) da bi on inscenirao povod za agresiju na SRJ. Sada ga neko izvlači „iz naftalina“ i daje mu 70.000 dolara da napiše knjigu o Račku iako je čak i zloglasni Haški tribunal morao da ignoriše ovu traljavu montažu. A mi treba da poverujemo da starog agenta CIA aktivira nekakav Kurti, a ne nova američka specijalna operacija uspostavljanja nezavisnosti „Kosova“.
Stare podvale idu uz staru američku diplomatsku ekipu, za koju je sada sasvim jasno da su došli da silom nametnu rešenje i tako završe nezavršen posao. I nastup im je klasičan – neprihvatljiva ponuda koja treba da postane prihvatljiva pod realnom i drastičnom pretnjom. Makaze u koje nas ovoga puta hvata njihova diplomatija su da samo oni mogu sprečiti Kurtijevo nasilje, eskalaciju sukoba i rat, i da istovremeno mogu obezbediti značajne investicije moćnih američkih kompanija u Srbiju. Tipično američki sistem vrednosti, gde oni nemaju nikakve dileme šta je za nas bolje – dalji prosperitet, gde samo treba da se odreknemo teritorije, kulture, istorije, sedišta crkve i najboljeg dela našeg naroda.

PETORKA ZA ULTIMATUM Odjednom, neočekivano i takoreći preko noći, usred američke inicijative, formiran je petočlani američko-evropski diplomatski tim koji čine izaslanici za Balkan i evropski posrednici: Gabrijel Eskobar (specijalni izaslanik SAD za Balkan), Jens Pletner (savetnik nemačkog kancelara za spoljnu politiku i bezbednost), Emanuel Bon (savetnik za spoljnu politiku predsednika Francuske), Frančesko Talo (savetnik za spoljnu politiku i bezbednost premijerke Italije) i Miroslav Lajčak (specijalni izaslanik EU za dijalog). Izaslanici ovih država i posrednici EU koji su do sada delovali kao raštimovani orkestar, i nudili različite pristupe i načine rešavanja problema, preko noći su usaglasili stavove i sada zajednički insistiraju na onome što je za Srbiju neprihvatljivo – na francusko-nemačkom modelu u kome se od Srbije zahteva da ne sprečava ulazak „Kosova“ u međunarodne institucije, pa i u UN. Amerikanci, od koji se očekivalo nešto drugo, i koji su nakratko pokazali nekakvo razumevanje za srpske interese, svoj pristup kombinuju sa nemačkim i pretvaraju ga u ultimatum. Time postaje jasno da oni od početka vode ovu perfidnu igru, i da ovo nije diplomatski tim za traženje kompromisa nego za stvaranje što boljih uslova za ultimatum Srbiji. Koliko god je zastrašujući njihov sastav, još više zabrinjava njihovo jedinstvo postignuto već čuvenom „konvergencijom“ iz američke strategije za Balkan.
Neka vrsta ultimatuma je već postavljena u smislu – ili prihvatite predlog Berlina i Pariza ili se suočite s teškim posledicama koje ne isključuju ni sankcije. Možda je taj stav bolje nazvati „uvod u ultimatum“ jer se razgovori o tom pitanju uskoro nastavljaju u Briselu. Srbiji se kao veliki ustupak nudi samo ono što je davno dobila – „Zajednica srpskih opština“ na KiM. Čak i to lukavo i perfidno.
Dok zapadni moćnici svakodnevno i uporno ponavljaju da se Zajednica srpskih opština mora formirati, ona se uporno ne formira. I dok svi misle da je u pitanju Kurtijeva tvrdoglavost, istina je naravno prikrivena – pre će biti da upravo moćnici koji insistiraju da se ona mora formirati ne dozvoljavaju da taj proces započne. Taj proces čuvaju kao jedinu monetu za kompenzaciju ako bi Srbija prihvatila ultimatum, naravno, uz dalje investicije u Srbiju koje treba da nam zamagle gubitak strateških interesa. Mnogi misle da je zbog međunarodnih okolnosti ovaj ultimatum teži od onoga 1914. godine, ali uliva poverenje stav koji u ime državnog vrha iznosi predsednik Vučić: „Srbiju ćemo sačuvati“, što pre svega znači njen teritorijalni integritet.
I unutrašnja politička scena je proključala jer su neki opozicioni lideri u ovako teškim okolnostima videli svoju šansu da zapadni moćnici drakonskim merama izazovu veštačku krizu koja bi oborila aktuelnu vlast, i njima kao starim poslušnicima dali novu šansu da uništavaju i rasprodaju Srbiju. Sve više se priča o ostavci predsednika Vučića koja bi sigurno izazvala nestabilnost i haos u državi. Pre će biti da opozicija i stranci o tome samo maštaju jer on kao odgovoran čovek to sigurno neće učiniti.