SRBIJA I JUGOSLAVIJA – JUGOSLOVENSKA IDEJA U SRPSKOJ KULTURI I UMETNOSTI

Šta je od „jugoslovenskog mesijanstva“ i vekovnog entuzijazma i oduševljavanja srpske kulturne elite ovim krugom ideja danas opstalo i ima li budućnost na srpskoj kulturnoj i umetničkoj sceni? Spektar aktuelnih ideja u tom smislu i na tom pravcu čine krajnosti intelektualnih i emotivnih boja i sadržaja, od kritičkog odbijanja i netrpeljivosti do oduševljenja i zalaganja za obnovu duha zajedništva. Ko su nekadašnji, a ko savremeni akteri koji daju zamajac jugoslovenstvu i njegovom duhu i uticaju među Srbima? Kako se ova raspoloženja i delovanje, te krug ideja manifestuju u književnosti, izdavaštvu, likovnoj i pozorišnoj umetnosti,popularnoj kulturi? O tim vezama, prožimanjima, uticajima, antagonizmima i saradnji, „Pečat“ je u seriji autorskih tekstova objavljenih u proteklim brojevima, javnosti predočio niz važnih, ponekad i manje poznatih činjenica.

Vaskrs srpskog stanovišta

Potpuno izolovana i otuđena od sadašnje vlasti, onemogućena i osuđena da životari na margini, u potpunosti zamenjena surogatom kulturne elite koju su uglavnom ustoličile strane agenture i njima pripadajući mediji, srpska stvaralačka inteligencija, dakle jedna nova elita srpskog naroda, nema izbora osim da se okrene srpskim korenima

I posle svega – šta sad?
Propale su obe „cele“ Jugoslavije i jedna falična, Miloševićeva, a da još ne možemo da se povratimo od fatalne 1918. i još gore 1944. u kojima smo kao država i narod platili cenu jedne kolosalne obmane. Još se nismo oslobodili ni fantazija negdašnje srpske kulturne elite, za koju je „jugoslovenska ideja bila zanosna“, kaže Vasilije Krestić. Ovaj ugledni istoričar tek nedavno se osmelio da prizna da „mnoge srpske ličnosti kao što su Jovan Skerlić, Jovan Cvijić, Slobodan Jovanović, Jovan Žujović, Bogdan i Pavle Popović i mnoge druge verovale su da stvaranje zajedničke jugoslovenske države može svima da bude od višestruke koristi. Međutim, te naše velike i istinski značajne ličnosti, zanete jugoslovenskom idejom, nisu dobro poznavale partnere s kojima su osnivale zajedničku državu. Oni nisu blagovremeno uspeli da shvate da jugoslovenstvo biskupa Štrosmajera, zasnovano na hrvatskom državnom i povesnom pravu, nije bilo istinsko jugoslovenstvo nego prikriveni vid hrvatstva i velikohrvatstva. Drugim rečima“, sada je jasniji Krestić, „Srbi su naseli na jugoslovensku frazeologiju“ ne samo biskupa Štrosmajera nego cele jedne ujdurme danas bi se reklo kolektivnog Zapada i unutrašnje, balkanske kao i belosvetske sabotaže srpskih vojnih pobeda u Velikom ratu 1914–1918. Jugoslavija nije bila ideja srpskog naroda nego njegove liberalne, prozapadne elite, uključujući tu i ambicioznog srpskog monarha, koji je prvi glavom platio ovu obmanu. Ali njegova glava nije bila dovoljna cena. Trebalo je da se dogode još i dva krvava građanska, etnička i verska rata (1941–1945. i 1991–1995) da bi Srbi konačno digli ruke od Jugoslavije („ćorava joj strana“, dodavao je aparte vojvoda Mišić) i to tek onda kad su bukvalno ostali sami. Ali ima i gore. Prave posledice istrajnog zatiranja svega srpskog u obe Jugoslavije doneo je tek nedavni šok objavljivanja rezultata popisa stanovništva u Srbiji 2022. U tekstu „Srbija bez Srba“ u prošlom „Pečatu“ (i drugde) iznosi se bilans naše ukupne demografske katastrofe: gotovo uništenog ognjišta celog naroda, samoubistva Srbije ne više u ratovima nego u periodu relativnog „mira i blagostanja“ za kojim još pate neizlečivi „jugonostalgičari“.

DO TOGA JE MORALO DOĆI

Na stranu sad uzroci i posledice havarije iz 1918. Sve smo to već znali ili osećali ili u najmanju ruku slutili. Stali smo kod pitanja – šta sad? „Dvanaesti je čas i polazna tačka“, pisao je davno Miloš Crnjanski, „da se stvari okrenute tumbe vrate na svoja mesta.“ U svom znamenitom uvodniku „Do toga je moralo doći“ („Ideje“, 1935) Crnjanski prvi put jasno govori o „potrebi stvaranja jednog čisto srpskog gledišta“. Iako smo sve to znali ili slutili sve ove godine, sada smo barem svesni da je do ovoga jednom moralo doći i da ćemo uprkos najnepovoljnijim mogućim međunarodnim okolnostima, ratu koji preti da svakog trenutka preraste u Armagedon i užasnim pritiscima morati da sebi odgovorimo na samo naša, još zaista nepokrenuta, pitanja životno važna za dalji opstanak. Ako je tačno „da se moramo vratiti tamo gde smo bili pre komunizma“, kako nas je upozoravao Milorad Ekmečić, znamo li kako se i kuda krećemo i šta na tom putu tražimo? Svako, a naročito tzv. stvaralačka inteligencija treba da ovo shvati kao tačku preokreta. Kao prilog diskusiji ukratko ću izložiti ova načela u obliku dve strategije i najmanje četiri principa, oko kojih se danas moglo razmišljati o srpskom stanovištu.

Na prvom mestu je obnova svakog oblika kontinuiteta srpskog državnog bića koji je prekinut samoponištenjem nezavisne srpske države 1918. Taj kontinuitet mora se danas ponovo uspostaviti na njegovim osnovama iz zlatnog doba, koje je u Srbiji, uprkos nepovoljnim svetskim okolnostima, vladalo između 1903. i 1914. godine. Period od jedinih deset godina, kada je u Srbiji cvetalo gotovo sve, od ustavnog položaja, zdravog društvenog ugovora, preko oporavljene ekonomije i stabilnih finansija, do renesanse u nauci, kulturi i umetnosti, kratak je, ali veoma poučan. Zalog ovog prosperiteta bilo je narodno jedinstvo upisano u srpski grb, koje smo vremenom izgubili i koje moramo ponovo pronaći.
Ili – kažu poslednji nalazi – nestati kao narod i država.
Na drugom mestu je obnova srpske kulture kao integralne društvene sile. Da bi bila kultura i da bi bila srpska, integralna kultura određuje korpus srpskog nacionalnog bića bez obzira na državne granice. Ono što su nam ostavili Vidovdan, Sveti Sava i Vuk važi za sve Srbe i pripada im ma gde živeli. Nema nikakve srbijanske kulture, sapete u granice Berlinskog kongresa; nema nikakve vojvođanske kulture, nego naprotiv, od Novog Sada do Subotice, Vršca, Belog Manastira i Vukovara živi srpska narodna tradicija u svom najčistijem vidu (Crnjanski i Miletić); nema kulture Srba u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Rumuniji, Mađarskoj, Albaniji i Makedoniji, nego je to jedinstven otisak upisan u svest generacija; nema kulture Srba u rasejanju nego ih na okupu drže načela istovetna sa onim u matici. Možemo se ugledati na moćnije od nas: nemačka i francuska kultura su integralne i ne priznaju nijedan oblik kulturnog podvajanja. Rusi u Donbasu ne poznaju ni jedno jedino ukrajinsko obeležje: sa Rusima u matici dele sve što ih čini narodom. Za nas važi isto. Nema više srpskih kultura, postoji samo jedna, integralna, što znači celovita i sveobuhvatna, zasad u prepoznatljivim okvirima srpskog sveta, okupljena oko najmanje četiri temeljna principa, koje želim da preporučim vašoj pažnji.
1. Fundamentalni princip je zaštita i negovanje srpskog jezika i ćiriličkog pisma. Ovo je univerzalno načelo i potiče još od Herdera i Humbolta, koji smatraju da jezik u najvećoj meri određuje nacionalno biće. Prihvaćeni i sistematizovani jezički kôd preduslov je postojanja i razvoja svakog naroda, pa i srpskog, koji je svoj jezik zaturio u vrzinom kolu fantomskih dogovora (od kojih onaj novosadski nije bio jedini, sve do „dženderizacije“ koju nam sada drsko i bahato natura tuđa ruka) da bi danas dospeo u stanje, koje istaknuti srpski lingvist dovodi u najužu vezu sa položajem celog srpskog naroda („U takvim uslovima srpski jezik može biti samo kolateralna šteta i on ne zaslužuje bolju sudbinu od one koja je određena njegovim nosiocima … tako se narodu najsigurnije izbijaju uporišta da bi se što lakše usmerio na bespuće… Srbija bi morala biti obavezna da štiti srpski jezik, ali ona to čini isto onako kako štiti svoj narod i državni prostor“ – Dragoljub Petrović). A kako ih štiti – znamo. Srpsko narodno i državno pismo, ćirilica, zaštićeno je, ko bajagi, Ustavom i na to će se nevoljno ali odlučno pozvati svaki evrounijat. Svesni smo ishoda te zaštite: ćirilica je u Srbiji osuđena na nestajanje. Nema vaskrsa bez zakonske instalacije ćirilice kao jedinog srpskog pisma.
U Zakonu o kulturi nema reči o zaštiti jezika i ćiriličkog pisma kao osnovnog javnog interesa u kulturi srpskog naroda, sa detaljno razrađenom sankcijom zaštite jezika i pisma na celoj teritoriji Srbije, u svim oblastima društvenog života, pa i u poslovima trgovine i snabdevanja (deklaracija svakog proizvoda na srpskom tržištu mora biti ispisana srpskim jezikom i pismom!). Latinica je dozvoljena, napose kad je reč o oglašavanju stranih brendova i proizvoda, ako se već ne može izbeći. Ćirilica je, naprotiv, obavezna u svim segmentima društvenog života. Srpska država mora biti ćirilična. Ništa od toga ne pominje sadašnji Zakon o kulturi. Sastavljan daleko od očiju javnosti, proizvod polupismene pravničke kancelarije državnih ustanova i njenih spoljnih saradnika iz žutog sektora i stranih agentura, taj zakon je školski primer zbrke pojmova i neutemeljenih odredbi, koja određuje celu sadašnju politiku. Naročito u kulturi. Najbolje bi bilo da se ovakav zakon u celini odbaci, te da se odmah pristupi izradi novog, pri čemu se mogu prizivati Brisel i Zagreb u meri u kojoj im oboma na duši leži srpska kultura ili, ako već hoćete, zaštita javnog interesa u njoj.
2. Glavna crta srpskog identiteta je pravoslavlje svetosavskog izvora ili kao što veli Sveti vladika Nikolaj „srpskog stila i iskustva“. Svetosavlje Srpske pravoslavne crkve određivalo je pravac i cilj hiljadugodišnjem putu srpskog naroda između Zapada i Istoka. Taj put nije prošlost već, kako kaže ava Justin, jedna neprekidna sadašnjost. Srpska pravoslavna crkva je jedini stub istine koji je uspeo da osam stoleća čuva i sačuva identitet srpske države, dakle i celog našeg nacionalnog bića. Na srpskom prostoru Savina crkva starija je od države. U vremenima rasapa, taj kontinuitet, vidljiv u nevidljivom, sastavljao je udaljene naraštaje i doveo nas, takve kakvi smo, do današnjeg trenutka. Sada pred nama zjapi nova provalija. Pred svim sudbinskim pretnjama naši preci doživljavali su Svetosavlje kao filosofiju života, utemeljenu na moralnoj vertikali, dvojstvu carstva zemaljskog i carstva nebeskog. „Cilj naroda kao celine isti je kao i cilj pojedinca: ovaplotiti u sebi jevanđeljsku pravdu, ljubav, svetost; postati sveti narod“, naučava Sveti Justin Popović. Srpska pravoslavna crkva je, dakle, glavno uporište svekolike naše tradicije. Sa svojim ovaploćenjem Bogočoveka kao Svečoveka, ona je veoma bliska pravoslavnom katehonu, jedinoj današnjoj alternativi carstvu Antihrista.

3. Naša nacionalna paradigma je princip srpske sabornosti, koji bi trebalo da prožima sav društveni život. Kategorija sabornosti proističe iz duhovne suštine pravoslavlja i pre svega je sadržana u Božjim ispostasima. U Srba, sabornost je organsko jedinstvo nebeske i zemaljske Srbije, jedinstvo srpskih predaka i potomaka u neprestanoj sadašnjosti našeg postojanja. Ta kategorija je celovita i sveobuhvatna i sadrži se u opisanoj moralnoj vertikali, koja počiva na tradicionalnim moralnim korenima, na etosu našeg naroda i njegove duhovne tekovine. „Pitam vas: ima li narod – kolektivnu savest, narodnu savest? A država – ima li savest?“ (Ava Justin). Uprkos teškim moralnim oštećenjima („Ko traži moral u politici neka ide u crkvu“, Zoran Đinđić), uprkos kobnoj političkoj stranputici, koja je poslednjih dvadeset godina proterala svaku etiku iz naših života, uveren sam da srpski narod nije izgubio kolektivnu savest, da ona živi u dubinskom vrenju i dozivanju nacionalnog cilja i da je samo pitanje časa kada će, masovno, opet izbiti na površinu. Narodno jedinstvo i moral nisu zauvek iščezli iz naše duše, kako misli i želi svaki srpski neprijatelj. Naprotiv, oni su deo naše sadašnjosti, i to one sadašnjosti o kojoj je govorio Učitelj iz Ćelija.
Neophodno je ponovno ustanovljenje, obnova i preporod ustanova naše nacionalne kulture. Pored Matice srpske, Univerziteta i naročito Srpske akademije nauka, kojoj predstoji temeljna obnova, one su najstarije među domaćim ustanovama ove vrste. Umesto što ih degradira i svodi na kamčenje milostinje u vidu soroševskih tendera i projekata, Zakon mora definisati udeo garantovanog, jednogodišnjeg i temeljno proverljivog budžeta ovakvih ustanova, kao što je to u svakoj „normalnoj zemlji“. Nije samo povećanje ukupnog budžeta za kulturu na 1,5 do 2 odsto preduslov svakog „normalnog“ odnosa prema kulturnom nasleđu jednog naroda, nego je u pitanju promena odnosa prema uslovima srpskog opstanka.
Nije sabornost Skupština, pogotovu ne onakva kakvu gledamo danas. Pre je suprotnost takvoj skupštini, jer je izvor „svih životvornih stvaralačkih snaga narodne duše“, jer je viša delatnost, koja sadrži imanentni cilj i jer je energija koja sama sebi određuje pravac i izraz: neprekidna radinost srpskog duha. I jer je oličena u najboljem što je uspelo da preživi srpski nacionalni brodolom u HH i HHI veku, a to je nova srpska stvaralačka inteligencija.
4. Elita je srž srpskog stvaralaštva u svim oblastima nauke, filosofije, književnosti, umetnosti i kulture, četvrti, ne i poslednji činilac onoga što danas može postati glavni pokretač vaskrsa srpskog stanovišta. Pri tome ne previđam ekonomski, socijalni i naročito vojni aspekt srpske sabornosti. Sasvim izolovana i otuđena od sadašnje vlasti, onemogućena i osuđena da životari na margini, u potpunosti zamenjena surogatom kulturne elite koju su uglavnom ustoličile strane agenture i njima pripadajući mediji, srpska stvaralačka inteligencija, dakle jedna nova elita srpskog naroda, nema izbora osim da se okrene srpskim korenima. Srećom, vidimo da ona to sve više i čini. Ponižena, potisnuta na rub društvenog života, obespravljena i zatirana, ta srpska stvaralačka inteligencija mora da sraste u odlučujući faktor društvene promene. Znam da upravo u svom očajnom položaju ona može da pronađe neslućenu snagu u borbi za povratak srpskom nacionalnom stanovištu tamo gde ga je ostavila 1918. godine. Na kulturnom obzorju Srbije upravo to postaje uzdanica preokreta, koji se mora dogoditi ili će zlo biti.
Ne saberemo li se i ne osvestimo, nestaćemo i kao kultura i kao narod.

Jugoslovenska ideja i jugoslovenstvo u srpskoj kulturi i umetnosti
Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.