СРБИЈА И ЈУГОСЛАВИЈА – ЈУГОСЛОВЕНСКА ИДЕЈА У СРПСКОЈ КУЛТУРИ И УМЕТНОСТИ

Шта је од „југословенског месијанства“ и вековног ентузијазма и одушевљавања српске културне елите овим кругом идеја данас опстало и има ли будућност на српској културној и уметничкој сцени? Спектар актуелних идеја у том смислу и на том правцу чине крајности интелектуалних и емотивних боја и садржаја, од критичког одбијања и нетрпељивости до одушевљења и залагања за обнову духа заједништва. Ко су некадашњи, а ко савремени актери који дају замајац југословенству и његовом духу и утицају међу Србима? Како се ова расположења и деловање, те круг идеја манифестују у књижевности, издаваштву, ликовној и позоришној уметности,популарној култури? О тим везама, прожимањима, утицајима, антагонизмима и сарадњи, „Печат“ jе у серији ауторских текстова објављених у протеклим бројевима, јавности предочио низ важних, понекад и мање познатих чињеница.

Васкрс српског становишта

Потпуно изолована и отуђена од садашње власти, онемогућена и осуђена да животари на маргини, у потпуности замењена сурогатом културне елите коју су углавном устоличиле стране агентуре и њима припадајући медији, српска стваралачка интелигенција, дакле једна нова елита српског народа, нема избора осим да се окрене српским коренима

И после свега – шта сад?
Пропале су обе „целе“ Југославије и једна фалична, Милошевићева, а да још не можемо да се повратимо од фаталне 1918. и још горе 1944. у којима смо као држава и народ платили цену једне колосалне обмане. Још се нисмо ослободили ни фантазија негдашње српске културне елите, за коју је „југословенска идеја била заносна“, каже Василије Крестић. Овај угледни историчар тек недавно се осмелио да призна да „многе српске личности као што су Јован Скерлић, Јован Цвијић, Слободан Јовановић, Јован Жујовић, Богдан и Павле Поповић и многе друге веровале су да стварање заједничке југословенске државе може свима да буде од вишеструке користи. Међутим, те наше велике и истински значајне личности, занете југословенском идејом, нису добро познавале партнере с којима су оснивале заједничку државу. Они нису благовремено успели да схвате да југословенство бискупа Штросмајера, засновано на хрватском државном и повесном праву, није било истинско југословенство него прикривени вид хрватства и великохрватства. Другим речима“, сада је јаснији Крестић, „Срби су насели на југословенску фразеологију“ не само бискупа Штросмајера него целе једне ујдурме данас би се рекло колективног Запада и унутрашње, балканске као и белосветске саботаже српских војних победа у Великом рату 1914–1918. Југославија није била идеја српског народа него његове либералне, прозападне елите, укључујући ту и амбициозног српског монарха, који је први главом платио ову обману. Али његова глава није била довољна цена. Требало је да се догоде још и два крвава грађанска, етничка и верска рата (1941–1945. и 1991–1995) да би Срби коначно дигли руке од Југославије („ћорава јој страна“, додавао је aparte војвода Мишић) и то тек онда кад су буквално остали сами. Али има и горе. Праве последице истрајног затирања свега српског у обе Југославије донео је тек недавни шок објављивања резултата пописа становништва у Србији 2022. У тексту „Србија без Срба“ у прошлом „Печату“ (и другде) износи се биланс наше укупне демографске катастрофе: готово уништеног огњишта целог народа, самоубиства Србије не више у ратовима него у периоду релативног „мира и благостања“ за којим још пате неизлечиви „југоносталгичари“.

ДО ТОГА ЈЕ МОРАЛО ДОЋИ

На страну сад узроци и последице хаварије из 1918. Све смо то већ знали или осећали или у најмању руку слутили. Стали смо код питања – шта сад? „Дванаести је час и полазна тачка“, писао је давно Милош Црњански, „да се ствари окренуте тумбе врате на своја места.“ У свом знаменитом уводнику „До тога је морало доћи“ („Идеје“, 1935) Црњански први пут јасно говори о „потреби стварања једног чисто српског гледишта“. Иако смо све то знали или слутили све ове године, сада смо барем свесни да је до овога једном морало доћи и да ћемо упркос најнеповољнијим могућим међународним околностима, рату који прети да сваког тренутка прерасте у Армагедон и ужасним притисцима морати да себи одговоримо на само наша, још заиста непокренута, питања животно важна за даљи опстанак. Ако је тачно „да се морамо вратити тамо где смо били пре комунизма“, како нас је упозоравао Милорад Екмечић, знамо ли како се и куда крећемо и шта на том путу тражимо? Свако, а нарочито тзв. стваралачка интелигенција треба да ово схвати као тачку преокрета. Као прилог дискусији укратко ћу изложити ова начела у облику две стратегије и најмање четири принципа, око којих се данас могло размишљати о српском становишту.

„Дванаести је час и полазна тачка“, писао је давно Милош Црњански, „да се ствари окренуте тумбе врате на своја места“. У свом знаменитом уводнику „До тога је морало доћи“ („Идеје“, 1935) Црњански први пут јасно говори о „потреби стварања једног чисто српског гледишта“

На првом месту је обнова сваког облика континуитета српског државног бића који је прекинут самопоништењем независне српске државе 1918. Тај континуитет мора се данас поново успоставити на његовим основама из златног доба, које је у Србији, упркос неповољним светским околностима, владало између 1903. и 1914. године. Период од јединих десет година, када је у Србији цветало готово све, од уставног положаја, здравог друштвеног уговора, преко опорављене економије и стабилних финансија, до ренесансе у науци, култури и уметности, кратак је, али веома поучан. Залог овог просперитета било је народно јединство уписано у српски грб, које смо временом изгубили и које морамо поново пронаћи.
Или – кажу последњи налази – нестати као народ и држава.
На другом месту је обнова српске културе као интегралне друштвене силе. Да би била култура и да би била српска, интегрална култура одређује корпус српског националног бића без обзира на државне границе. Оно што су нам оставили Видовдан, Свети Сава и Вук важи за све Србе и припада им ма где живели. Нема никакве србијанске културе, сапете у границе Берлинског конгреса; нема никакве војвођанске културе, него напротив, од Новог Сада до Суботице, Вршца, Белог Манастира и Вуковара живи српска народна традиција у свом најчистијем виду (Црњански и Милетић); нема културе Срба у Хрватској, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Румунији, Мађарској, Албанији и Македонији, него је то јединствен отисак уписан у свест генерација; нема културе Срба у расејању него их на окупу држе начела истоветна са оним у матици. Можемо се угледати на моћније од нас: немачка и француска култура су интегралне и не признају ниједан облик културног подвајања. Руси у Донбасу не познају ни једно једино украјинско обележје: са Русима у матици деле све што их чини народом. За нас важи исто. Нема више српских култура, постоји само једна, интегрална, што значи целовита и свеобухватна, засад у препознатљивим оквирима српског света, окупљена око најмање четири темељна принципа, које желим да препоручим вашој пажњи.
1. Фундаментални принцип је заштита и неговање српског језика и ћириличког писма. Ово је универзално начело и потиче још од Хердера и Хумболта, који сматрају да језик у највећој мери одређује национално биће. Прихваћени и систематизовани језички кôд предуслов је постојања и развоја сваког народа, па и српског, који је свој језик затурио у врзином колу фантомских договора (од којих онај новосадски није био једини, све до „џендеризације“ коју нам сада дрско и бахато натура туђа рука) да би данас доспео у стање, које истакнути српски лингвист доводи у најужу везу са положајем целог српског народа („У таквим условима српски језик може бити само колатерална штета и он не заслужује бољу судбину од оне која је одређена његовим носиоцима … тако се народу најсигурније избијају упоришта да би се што лакше усмерио на беспуће… Србија би морала бити обавезна да штити српски језик, али она то чини исто онако како штити свој народ и државни простор“ – Драгољуб Петровић). А како их штити – знамо. Српско народно и државно писмо, ћирилица, заштићено је, ко бајаги, Уставом и на то ће се невољно али одлучно позвати сваки евроунијат. Свесни смо исхода те заштите: ћирилица је у Србији осуђена на нестајање. Нема васкрса без законске инсталације ћирилице као јединог српског писма.
У Закону о култури нема речи о заштити језика и ћириличког писма као основног јавног интереса у култури српског народа, са детаљно разрађеном санкцијом заштите језика и писма на целој територији Србије, у свим областима друштвеног живота, па и у пословима трговине и снабдевања (декларација сваког производа на српском тржишту мора бити исписана српским језиком и писмом!). Латиница је дозвољена, напосе кад је реч о оглашавању страних брендова и производа, ако се већ не може избећи. Ћирилица је, напротив, обавезна у свим сегментима друштвеног живота. Српска држава мора бити ћирилична. Ништа од тога не помиње садашњи Закон о култури. Састављан далеко од очију јавности, производ полуписмене правничке канцеларије државних установа и њених спољних сарадника из жутог сектора и страних агентура, тај закон је школски пример збрке појмова и неутемељених одредби, која одређује целу садашњу политику. Нарочито у култури. Најбоље би било да се овакав закон у целини одбаци, те да се одмах приступи изради новог, при чему се могу призивати Брисел и Загреб у мери у којој им обома на души лежи српска култура или, ако већ хоћете, заштита јавног интереса у њој.
2. Главна црта српског идентитета је православље светосавског извора или као што вели Свети владика Николај „српског стила и искуства“. Светосавље Српске православне цркве одређивало је правац и циљ хиљадугодишњем путу српског народа између Запада и Истока. Тај пут није прошлост већ, како каже ава Јустин, једна непрекидна садашњост. Српска православна црква је једини стуб истине који је успео да осам столећа чува и сачува идентитет српске државе, дакле и целог нашег националног бића. На српском простору Савина црква старија је од државе. У временима расапа, тај континуитет, видљив у невидљивом, састављао је удаљене нараштаје и довео нас, такве какви смо, до данашњег тренутка. Сада пред нама зјапи нова провалија. Пред свим судбинским претњама наши преци доживљавали су Светосавље као философију живота, утемељену на моралној вертикали, двојству царства земаљског и царства небеског. „Циљ народа као целине исти је као и циљ појединца: оваплотити у себи јеванђељску правду, љубав, светост; постати свети народ“, научава Свети Јустин Поповић. Српска православна црква је, дакле, главно упориште свеколике наше традиције. Са својим оваплоћењем Богочовека као Свечовека, она је веома блиска православном катехону, јединој данашњој алтернативи царству Антихриста.


3. Наша национална парадигма је принцип српске саборности, који би требало да прожима сав друштвени живот. Категорија саборности проистиче из духовне суштине православља и пре свега је садржана у Божјим испостасима. У Срба, саборност је органско јединство небеске и земаљске Србије, јединство српских предака и потомака у непрестаној садашњости нашег постојања. Та категорија је целовита и свеобухватна и садржи се у описаној моралној вертикали, која почива на традиционалним моралним коренима, на етосу нашег народа и његове духовне тековине. „Питам вас: има ли народ – колективну савест, народну савест? А држава – има ли савест?“ (Aва Јустин). Упркос тешким моралним оштећењима („Ко тражи морал у политици нека иде у цркву“, Зоран Ђинђић), упркос кобној политичкој странпутици, која је последњих двадесет година протерала сваку етику из наших живота, уверен сам да српски народ није изгубио колективну савест, да она живи у дубинском врењу и дозивању националног циља и да је само питање часа када ће, масовно, опет избити на површину. Народно јединство и морал нису заувек ишчезли из наше душе, како мисли и жели сваки српски непријатељ. Напротив, они су део наше садашњости, и то оне садашњости о којој је говорио Учитељ из Ћелија.
Неопходно је поновно установљење, обнова и препород установа наше националне културе. Поред Матице српске, Универзитета и нарочито Српске академије наука, којој предстоји темељна обнова, оне су најстарије међу домаћим установама ове врсте. Уместо што их деградира и своди на камчење милостиње у виду сорошевских тендера и пројеката, Закон мора дефинисати удео гарантованог, једногодишњег и темељно проверљивог буџета оваквих установа, као што је то у свакој „нормалној земљи“. Није само повећање укупног буџета за културу на 1,5 до 2 одсто предуслов сваког „нормалног“ односа према културном наслеђу једног народа, него је у питању промена односа према условима српског опстанка.
Није саборност Скупштина, поготову не онаква какву гледамо данас. Пре је супротност таквој скупштини, јер је извор „свих животворних стваралачких снага народне душе“, јер је виша делатност, која садржи иманентни циљ и јер је енергија која сама себи одређује правац и израз: непрекидна радиност српског духа. И јер је оличена у најбољем што је успело да преживи српски национални бродолом у ХХ и ХХI веку, а то је нова српска стваралачка интелигенција.
4. Елита је срж српског стваралаштва у свим областима науке, философије, књижевности, уметности и културе, четврти, не и последњи чинилац онога што данас може постати главни покретач васкрса српског становишта. При томе не превиђам економски, социјални и нарочито војни аспект српске саборности. Сасвим изолована и отуђена од садашње власти, онемогућена и осуђена да животари на маргини, у потпуности замењена сурогатом културне елите коју су углавном устоличиле стране агентуре и њима припадајући медији, српска стваралачка интелигенција, дакле једна нова елита српског народа, нема избора осим да се окрене српским коренима. Срећом, видимо да она то све више и чини. Понижена, потиснута на руб друштвеног живота, обесправљена и затирана, та српска стваралачка интелигенција мора да срасте у одлучујући фактор друштвене промене. Знам да управо у свом очајном положају она може да пронађе неслућену снагу у борби за повратак српском националном становишту тамо где га је оставила 1918. године. На културном обзорју Србије управо то постаје узданица преокрета, који се мора догодити или ће зло бити.
Не саберемо ли се и не освестимо, нестаћемо и као култура и као народ.

Југословенска идеја и југословенство у српској култури и уметности
Овај пројекат је суфинансиран из Буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *