Poljsko izazivanje Berlina

Upornost neugasle prošlosti: Varšava je zvaničnim zahtevom za ratno obeštećenje od 1,3 biliona evra lansirala u političku orbitu temu koju zvanična Nemačka smatra definitivno zatvorenom, pri čemu vlast u Poljskoj može više računati na političku korist i pred parlamentarne izbore i u evropskoj familiji – dosta je, naime, onih koji su ubeđeni da će budućnost EU određivati nemačko-poljski odnosi kao što je to do sada činio francusko-nemački tandem – nego na isplatu astronomske sume

Politička atmosfera na relaciji Berlin–Varšava dolazi do usijanja. Ne prvi put. Odnosi dveju susednih zemlja u samom srcu Starog kontinenta uvek su bili delikatni, turbulentni i često tragični. Veliki usponi i još ozbiljniji padovi. Istorija je činila, i čini svoje: iz ormana prošlosti, u posebnim okolnostima, lako ispadaju skeleti. I sada je stravična, nikad ugasla, prošlost grunula svom silinom. Poljska je zvanično, prošlog septembra, na godišnjicu nemačkog napada, otvorila pitanje reparacija, uz obrazloženje (zaključak parlamenta) da „nikada nije dobila odštetu za ratna razaranja, niti je ikad odustala od svojih zahteva“.
S tom vešću i zvaničnom inicijativom, dočekana je i suočena u Varšavi, tokom susreta sa poljskim kolegom Zbignjevom Rauom nemačka ministarka spoljnih poslova Analena Berbok. Do susreta je došlo 4. oktobra, a njen domaćin je dan ranije potpisao diplomatsku notu koja je, kasnije, uručena nemačkom ministarstvu spoljnih poslova. Tim činom su poljski zahtevi upućeni Nemačkoj dobili zvaničnu formu. Učinjeno je to upravo na dan ponovnog nemačkog ujedinjenja: programirana „dobrodošlica“ gošći iz Berlina!
U poljskoj noti se, pored ostalog, konstatuje kako njen potpisnik, šef poljske diplomatije, izražava uverenje „da obe strane moraju odmah preduzeti korake ka trajnom, sveobuhvatnom i konačnom pravnom i materijalnom rešenju posledica nemačke agresije i okupacije od 1939. do 1945. godine“. Uz to je naglasio da reparacije moraju „uključiti isplatu kompenzacije Nemačke za materijalnu i nematerijalnu štetu koju je poljska država pretrpela kao rezultat agresije i okupacije“. Morale bi da budu obeštećene „žrtve nemačkog okupatora i članovi njihovih porodica“. Mora se, u isto vreme, pronaći „rešenje za opljačkana kulturna dobra i otete arhive“.

MERENJE ŠTETE Posledice nemačke agresije na Poljsku zaista su bile stravične i razarajuće. U ratu je život izgubilo oko šest miliona poljskih građana, uključujući Jevreje. Glavni grad Poljske, Varšava, suočio se s nečuvenom odmazdom. Besan zbog ustanka u varšavskom getu, Hitler je naredio da se grad pretvori u prah i pepeo. Što je i učinjeno.
Nemačka ministarka spoljnih poslova Analena Berbok nije, međutim, mogla biti iznenađena neobičnom (surovom) dobrodošlicom. Tema reparacija je odavno „visila u vazduhu“. Praktično sve vreme od kad je vlast preuzela stranka Pravde i prava Jaroslava Kačinjskog. Bilo je samo pitanje dana kada će zahtev za plaćanje ratne odštete dobiti zvaničnu formu. I konačan finansijski iznos. I to je napokon učinjeno.
Posle dugotrajnog bavljenja ovom temom, u čemu su učestvovali brojni poljski eksperti različitih profila, parlamentarna komisija je početkom septembra minule godine predstavila izveštaj u kome je šteta izazvana Drugim svetskim ratom u Poljskoj procenjena na oko 1.320 milijardi evra. Do broja se došlo „konzervativnim putem“, objasnio je Kačinjski, uz opasku da bi ona, realno, trebalo da bude još veća!
Reparacije su za nemačke vlasti, u kontinuitetu, veoma osetljiva tema za koju se političari i diplomate posebno i temeljno pripremaju i opremaju opsežnom dokumentacijom. Njihov odgovor na to pitanje, u raznim prilikama i različitim povodima, gotovo je identičan onom što je, i u susretu s poljskim kolegom Zbignjevom Rauom, a potom i pred novinarima, izgovorila Analena Berbok: Nemačka u potpunosti stoji iza svoje istorijske odgovornosti. Njena večita obaveza je održavanje sećanja na milionsku patnju koju je Nemačka nanela Poljskoj brutalnošću većom nego na drugim mestima. Istovremeno, naglasila je ministarka, „pitanje plaćanja ratne odštete iz ugla nemačke vlade je zaključeno“. Poljski zvaničnici su žučno i žustro reagovali na resku izjavu nemačke ministarke spoljnih poslova. Posebno na kratak, izričit odgovor u odbijajućoj noti nemačke vlade koja je u Varšavu stigla 3. januara: za vladu Savezne Republike Nemačke „pitanje reparacija i plaćanja odštete za ratne gubitke je završeno“ i ona „nema nameru da prihvati pregovore o tom pitanju“.

TRETIRANJE POLJSKE KAO VAZALA Čovek koji je bio najviše eksponiran u javnosti kad je reč o reparacijama, a sada zamenik šefa diplomatije Arkadiuš Mularčik je promptno, već sutradan, reagovao: nemački odgovor je za nas, poljsko ministarstvo i državu Poljsku, zapanjujući. Nemačka ne može da zaključi pitanje koje nikad nije bilo postavljeno, nije o tome bilo pregovora i posredovanja. „Ne prihvatamo nemačku poziciju, odbijamo je u potpunosti kao apsolutno neutemeljenu i pogrešnu. Mi ćemo delovati na međunarodnoj sceni, ali i u samoj Nemačkoj, kako bismo svetsku i nemačku javnost podstakli na promenu mišljenja“, rekao je Mularčik u ime poljskog ministarstva spoljnih poslova. Pojačao je svoju izjavu konstatacijom da je odgovor Berlina znak „nepoštovanje Poljaka i Poljske“, i dokaz da „Nemci ne vode prijateljsku politiku prema Poljskoj. Oni žele da (i) ovde prošire svoju zonu uticaja i da se prema Poljskoj odnose kao prema vazalu“.
Mularčik je, inače, uveren da će se tvrda nemačka pozicija s vremenom „menjati i promeniti“. A Poljska, i on sam, učiniće sve da do toga dođe. Najavio je već nekoliko koraka u tom smeru. Obratiće se generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija Antoniju Guterešu, pozvaće u Varšavu generalnog direktora Uneska Odri Azule, sprema se na put u Sjedinjene Američke Države „kako bi dobio podršku članova američkog Kongresa“.
Ako uopšte strepe, Nemce najmanje zabrinjavaju (nemoćne) Ujedinjene nacije i Unesko. S Amerikancima bi to moglo, međutim, da bude drukčije i opasnije. U SAD je poljski lobi jak i uticajan. A kad Vašington nešto hoće, on to i u tako moćnoj zemlji, kao što je nesporno Nemačka, najčešće može da ostvari. Primer za to je odluka nemačke vlade iz 2000. godine („u dogovoru s američkom vladom“: reč dogovor lepše zvuči nego reč pritisak) da osnuje fond „Sećanje, odgovornost i budućnost“. Javni pritisak interniranih osoba koje su prinudno radile u najvećim nemačkim firmama, na čijem znoju i krvi su uvećavale svoj ratni profit, a taj pritisak je bio posebno jak upravo iz SAD, postajao je sve nepodnošljiviji za vlast u Berlinu. Nešto se moralo učiniti. Tako je došlo do formiranja ovog fonda, čijim sredstvima su, a radilo se o deset milijardi maraka (pola je dala država a pola „prozvane“ firme i privreda), isplaćene naknade nesrećnim, a preživelim, radnicima koji su prinudno radili u nemačkim firmama tokom Drugog svetskog rata. Do 12. juna 2007, kada je fond ugašen, delimično finansijsko obeštećenje dobilo je, prema nemačkim podacima, milion i sedam stotina hiljada osoba iz mnogih zemalja, uključujući i Srbiju. Iz fonda su isplaćivane i kompenzacije Jevrejima za rad u getima i žrtvama progona na osnovu famoznih nacističkih rasnih zakona.

HLADNI RAT MENJA OKOLNOSTI Priča o reparacijama, koja ipak, uprkos tvrdnjama zvaničnog Berlina, kako pokazuje i poljski zahtev, nije završena, počinje s okončanjem Drugog svetskog rata, s konferencijom ratnih pobednika održanom na nemačkom tlu, u dvorcu Sesilijenhof, Potsdam, od 17. jula do 2. avgusta 1945. godine. Tada je odlučeno da poražena Nemačka treba, i mora, da plati ratnu odštetu, za šta će, svaka u svojoj nadležnosti, i interesnim sferama, biti nadležne četiri okupacione sile ratne pobednice, Sovjetski Savez, Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija i Francuska.
Kasniji međunarodni skupovi koji su se, direktno ili indirektno, bavili ovom temom, bili su obeleženi, dobrim delom, promenjenim političkim okolnostima i odnosima među nekadašnjim ratnim saveznicima, Hladnim ratom: Pariska konferencija (nad njom se još nije nadvijala senka Hladnog rata, 1947), London 1953. i sporazum ratnih pobednika sa dve, tada još postojeće, nemačke države, Savezne Republike Nemačke (Zapadna Nemačka) i Nemačke Demokratske Republike (Istočna Nemačka), o njihovom ponovnom ujedinjenju.
Zvanične vlasti u Berlinu se najčešće, ili gotovo isključivo, pozivaju na ova dva poslednja skupa. U njihovom tumačenju to su jaki argumenti za odbijanje bilo kakvih razgovora i pregovora o reparacijama. One u Bonu, dok još niko nije verovao da će, u dogledno vreme, doći do ujedinjenja, pozivale su se na „spasonosni“ London: sve dok ne bude,formalnog sporazuma o miru, ne može biti ni razgovora o reparacijama. Toj kategoričnoj poziciji doprinosile su dve krucijalne činjenice. Prva: odmah posle rata prevladalo je uverenje da (opet poraženu) Nemačku ne treba tako drastično kažnjavati i ponižavati kao što je to učinjeno u Versaju posle njenog poraza u Prvom svetskom ratu. To izgladnjivanje i ponižavanje (Vajmarske) Nemačke „rodilo“ je, po mnogim tumačenjima – Hitlera!
Tadašnji (američki) državni sekretar Džordž Maršal potpisao je, u tom kontekstu, 1947. čuveni „Maršalov plan“ (Plan za revitalizaciju Evrope, „težak“ tadašnjih, velikih, 12,4 miliona dolara), od kojeg je najviše, iako nije dobila i naveći iznos (nešto iznad deset odsto), profitirala razrušena Zapadna Nemačka: bio je to „kvasac“ za njeno potonje, i iznenađujuće, „privredno čudo“. A potom je, zvuči paradoksalno, i zapadnim (posebno) i istočnim Nemcima Hladni rat išao naruku: Zapadu, Sjedinjenim Američkim Državama, bila je, kao bedem prema „komunističkoj opasnosti s istoka“, potrebna, i važna, ekonomski i vojnički jaka Zapadna Nemačka. Istoku, Sovjetskom Savezu, takođe važna i potrebna Istočna Nemačka. Nastupilo je velikodušno, političko i strateško opraštanje dugova. U tome je učestvovala (trenutno aktuelna, za ovaj tekst važna) Poljska: prihvatila je, u dva navrata, da „olakša“ Istočnoj Nemačkoj, članici Varšavskog pakta. Berlin sada koristi tu činjenicu. Varšava je relativizuje: učinjeno je to, kažu, pod pritiskom Moskve, iznuđeno i – pravno ništavno.

STRAHOVI KANCELARA KOLA Za Berlin je ključni argument u odbijanju razgovora o reparacijama sporazum o ponovnom ujedinjenju Nemačke. Za nemačke zvaničnike on ima snagu mirovnog sporazuma, a u njemu nema ni reči o obavezama Nemačke da plati i plaća ratnu odštetu. Tadašnji nemački kancelar Helmut Kol se preko svog glavnog pregovarača, šefa diplomatije Hansa Ditriha Genšera i posebno „američke veze“ (Džordž Buš Stariji) grozničavo trudio, i uspeo, da tema reparacija uopšte ne dođe na dnevni red. Kancelar se plašio nezaustavljive lavine zahteva iz (čak) šezdeset i dve zemlje (!) protiv kojih je ratovala Hitlerova Nemačka.
Za Nemce posebno osetljiva tema, očigledno, nije time stavljena ad akta. Pre Poljaka oglasili su se (istina nešto bojažljivije i opreznije) Grci. Tražili su 280 milijardi evra. Nemačka je to odbila. Ako Grčka traži (gotovo) trista milijardi, šta bi onda mogla da traži Rusija, sto biliona, konstatovao je, uzbuđeno, Ulrih Herbert, istoričar iz Frajburga.
Poljaci sada tvrde da za njih, kao i za Grke, sporazum o ujedinjenju Nemačke nije obavezujući. Nisu ga potpisali, iako on garantuje nešto što je za Poljsku posebno važno: nepovredivost granice na Odri i Nisi, na nekadašnjoj nemačkoj teritoriji.
Uprkos izričitom i kategoričkom stavu zvanične Nemačke, reparacije se javljaju. Ne u potpunosti i bezuslovno, kao završena priča. O tome govori, na svoj način, i izveštaj pravnih eksperata (službe) Bundestaga, sročen na petnaest stranica teksta, na zahtev stranke Levice. Vlada se poziva, konstatovali su pravni eksperti, na „legitiman, ne i jedini mogući argument“.
I oni sugerišu da pozivanje na sporazum „2 plus 4“ o nemačkom ujedinjenju iz 1990. godine kao na „mirovni ugovor“, kojim su završene sve priče o ratnoj odšteti, u kojem se reparacije zaista ne spominju, ima jednu „slabu tačku“: Grčka i Poljska ga kao „treće zemlje“ nisu potpisale, pa ih ne obavezuje. Ni pozivanje na zastarelost nije presudna: „Zastarevanje međunarodnih novčanih potraživanja u međunarodnom pravu do danas nije jasno uređeno.“ Eksperti Bundestaga ističu da postoji mogućnost „definitivnog sudskog razjašnjenja“ pred Međunarodnim sudom u Hagu. Uz uslov da neko (neka država) tuži Nemačku a ona prihvati da se „podvrgne tom sudu“, što Berlin izričito odbija.
U spekulacijama koje se roje oko pitanja zašto Poljska upravo sada zvanično zahteva obeštećenje, spominju se, najčešće, dva razloga: politički i ekonomski. Prvi deluje kao ostvariv i realniji: na ovoj temi sadašnja vlast bi, nesporno, mogla da profitira na jesenjim parlamentarnim izborima. Drugi, ekonomski je u ravni teorije: Poljskoj je potreban ogroman (znači i nemački) novac, zbog energetske krize, inflacije i pojačanih izdataka za naoružanje (na veliko se kupuje, posebno u Sjedinjenim Američkim Državama i Južnoj Koreji), što bi, po nekim procenama, ovu zemlju za koju godinu moglo vojno da učini sposobnijom od Nemačke.
U svakom slučaju, i bez ovoga, analitičari su saglasni u jednom: budućnost Evropske unije, odnosi u njoj, zavisiće, gotovo prevashodno, ne kao do sada od nemačko-francuskog dvojca nego (novih) odnosa između Berlina i Varšave.
I na kraju: gde smo tu mi? Nas nema, ne bar zvanično, među nemačkim „klijentima“. One nezvanične, i neuspešne, „privatne“ zahteve, preko Udruženja žrtava, pokriva i prikriva „Berlinska formula“. Reč je o sporazumu Josipa Broza Tita i tadašnjeg zapadnonemačkog kancelara Vilija Branta.
Koliko nam je poznato, iz raznih izvora, Brant je objasnio Titu da eventualni zahtev za reparacijama (nešto od toga je Jugoslavija, istina, dobila odmah posle rata) ne bi prošao kroz Bundestag. Otvorilo bi to „Pandorinu kutiju“ i učinilo bezvrednim nemačko pozivanje na Londonski sporazum i čekanje na sporazum o miru. Brant je ponudio varijantu s povoljnim, velikim kreditom. Ali kreditom koji se vraća, u okviru formule „pomoć u kapitalu“. Radilo se o iznosu od milijardu maraka, u dve tranše (prva 300 miliona, druga 700 miliona) na trideset godina, s kamatom od (samo) dva odsto. Od tog kredita su izgrađeni, kažu, energetski prsten oko Jugoslavije i nuklearka Krško. Kredit, međutim, nije ratno obeštećenje i kad deluje kao njegova zamena. Moguće tajne klauzule čekaju na otvaranje (zapečaćenih) arhiva.