Пољско изазивање Берлина

Упорност неугасле прошлости: Варшава је званичним захтевом за ратно обештећење од 1,3 билиона евра лансирала у политичку орбиту тему коју званична Немачка сматра дефинитивно затвореном, при чему власт у Пољској може више рачунати на политичку корист и пред парламентарне изборе и у европској фамилији – доста је, наиме, оних који су убеђени да ће будућност ЕУ одређивати немачко-пољски односи као што је то до сада чинио француско-немачки тандем – него на исплату астрономске суме

Политичка атмосфера на релацији Берлин–Варшава долази до усијања. Не први пут. Односи двеју суседних земља у самом срцу Старог континента увек су били деликатни, турбулентни и често трагични. Велики успони и још озбиљнији падови. Историја је чинила, и чини своје: из ормана прошлости, у посебним околностима, лако испадају скелети. И сада је стравична, никад угасла, прошлост грунула свом силином. Пољска је званично, прошлог септембра, на годишњицу немачког напада, отворила питање репарација, уз образложење (закључак парламента) да „никада није добила одштету за ратна разарања, нити је икад одустала од својих захтева“.
С том вешћу и званичном иницијативом, дочекана је и суочена у Варшави, током сусрета са пољским колегом Збигњевом Рауом немачка министарка спољних послова Аналена Бербок. До сусрета је дошло 4. октобра, а њен домаћин је дан раније потписао дипломатску ноту која је, касније, уручена немачком министарству спољних послова. Тим чином су пољски захтеви упућени Немачкој добили званичну форму. Учињено је то управо на дан поновног немачког уједињења: програмирана „добродошлица“ гошћи из Берлина!
У пољској ноти се, поред осталог, констатује како њен потписник, шеф пољске дипломатије, изражава уверење „да обе стране морају одмах предузети кораке ка трајном, свеобухватном и коначном правном и материјалном решењу последица немачке агресије и окупације од 1939. до 1945. године“. Уз то је нагласио да репарације морају „укључити исплату компензације Немачке за материјалну и нематеријалну штету коју је пољска држава претрпела као резултат агресије и окупације“. Морале би да буду обештећене „жртве немачког окупатора и чланови њихових породица“. Мора се, у исто време, пронаћи „решење за опљачкана културна добра и отете архиве“.

МЕРЕЊЕ ШТЕТЕ Последице немачке агресије на Пољску заиста су биле стравичне и разарајуће. У рату је живот изгубило око шест милиона пољских грађана, укључујући Јевреје. Главни град Пољске, Варшава, суочио се с нечувеном одмаздом. Бесан због устанка у варшавском гету, Хитлер је наредио да се град претвори у прах и пепео. Што је и учињено.
Немачка министарка спољних послова Аналена Бербок није, међутим, могла бити изненађена необичном (суровом) добродошлицом. Тема репарација је одавно „висила у ваздуху“. Практично све време од кад је власт преузела странка Правде и права Јарослава Качињског. Било је само питање дана када ће захтев за плаћање ратне одштете добити званичну форму. И коначан финансијски износ. И то је напокон учињено.
После дуготрајног бављења овом темом, у чему су учествовали бројни пољски експерти различитих профила, парламентарна комисија је почетком септембра минуле године представила извештај у коме је штета изазвана Другим светским ратом у Пољској процењена на око 1.320 милијарди евра. До броја се дошло „конзервативним путем“, објаснио је Качињски, уз опаску да би она, реално, требало да буде још већа!
Репарације су за немачке власти, у континуитету, веома осетљива тема за коју се политичари и дипломате посебно и темељно припремају и опремају опсежном документацијом. Њихов одговор на то питање, у разним приликама и различитим поводима, готово је идентичан оном што је, и у сусрету с пољским колегом Збигњевом Рауом, а потом и пред новинарима, изговорила Аналена Бербок: Немачка у потпуности стоји иза своје историјске одговорности. Њена вечита обавеза је одржавање сећања на милионску патњу коју је Немачка нанела Пољској бруталношћу већом него на другим местима. Истовремено, нагласила је министарка, „питање плаћања ратне одштете из угла немачке владе је закључено“. Пољски званичници су жучно и жустро реаговали на реску изјаву немачке министарке спољних послова. Посебно на кратак, изричит одговор у одбијајућој ноти немачке владе која је у Варшаву стигла 3. јануара: за владу Савезне Републике Немачке „питање репарација и плаћања одштете за ратне губитке је завршено“ и она „нема намеру да прихвати преговоре о том питању“.

ТРЕТИРАЊЕ ПОЉСКЕ КАО ВАЗАЛА Човек који је био највише експониран у јавности кад је реч о репарацијама, а сада заменик шефа дипломатије Аркадиуш Муларчик је промптно, већ сутрадан, реаговао: немачки одговор је за нас, пољско министарство и државу Пољску, запањујући. Немачка не може да закључи питање које никад није било постављено, није о томе било преговора и посредовања. „Не прихватамо немачку позицију, одбијамо је у потпуности као апсолутно неутемељену и погрешну. Ми ћемо деловати на међународној сцени, али и у самој Немачкој, како бисмо светску и немачку јавност подстакли на промену мишљења“, рекао је Муларчик у име пољског министарства спољних послова. Појачао је своју изјаву констатацијом да је одговор Берлина знак „непоштовање Пољака и Пољске“, и доказ да „Немци не воде пријатељску политику према Пољској. Они желе да (и) овде прошире своју зону утицаја и да се према Пољској односе као према вазалу“.
Муларчик је, иначе, уверен да ће се тврда немачка позиција с временом „мењати и променити“. А Пољска, и он сам, учиниће све да до тога дође. Најавио је већ неколико корака у том смеру. Обратиће се генералном секретару Уједињених нација Антонију Гутерешу, позваће у Варшаву генералног директора Унеска Одри Азуле, спрема се на пут у Сједињене Америчке Државе „како би добио подршку чланова америчког Конгреса“.
Ако уопште стрепе, Немце најмање забрињавају (немоћне) Уједињене нације и Унеско. С Американцима би то могло, међутим, да буде друкчије и опасније. У САД је пољски лоби јак и утицајан. А кад Вашингтон нешто хоће, он то и у тако моћној земљи, као што је неспорно Немачка, најчешће може да оствари. Пример за то је одлука немачке владе из 2000. године („у договору с америчком владом“: реч договор лепше звучи него реч притисак) да оснује фонд „Сећање, одговорност и будућност“. Јавни притисак интернираних особа које су принудно радиле у највећим немачким фирмама, на чијем зноју и крви су увећавале свој ратни профит, а тај притисак је био посебно јак управо из САД, постајао је све неподношљивији за власт у Берлину. Нешто се морало учинити. Тако је дошло до формирања овог фонда, чијим средствима су, а радило се о десет милијарди марака (пола је дала држава а пола „прозване“ фирме и привреда), исплаћене накнаде несрећним, а преживелим, радницима који су принудно радили у немачким фирмама током Другог светског рата. До 12. јуна 2007, када је фонд угашен, делимично финансијско обештећење добило је, према немачким подацима, милион и седам стотина хиљада особа из многих земаља, укључујући и Србију. Из фонда су исплаћиване и компензације Јеврејима за рад у гетима и жртвама прогона на основу фамозних нацистичких расних закона.

ХЛАДНИ РАТ МЕЊА ОКОЛНОСТИ Прича о репарацијама, која ипак, упркос тврдњама званичног Берлина, како показује и пољски захтев, није завршена, почиње с окончањем Другог светског рата, с конференцијом ратних победника одржаном на немачком тлу, у дворцу Сесилијенхоф, Потсдам, од 17. јула до 2. августа 1945. године. Тада је одлучено да поражена Немачка треба, и мора, да плати ратну одштету, за шта ће, свака у својој надлежности, и интересним сферама, бити надлежне четири окупационе силе ратне победнице, Совјетски Савез, Сједињене Америчке Државе, Велика Британија и Француска.
Каснији међународни скупови који су се, директно или индиректно, бавили овом темом, били су обележени, добрим делом, промењеним политичким околностима и односима међу некадашњим ратним савезницима, Хладним ратом: Париска конференција (над њом се још није надвијала сенка Хладног рата, 1947), Лондон 1953. и споразум ратних победника са две, тада још постојеће, немачке државе, Савезне Републике Немачке (Западна Немачка) и Немачке Демократске Републике (Источна Немачка), о њиховом поновном уједињењу.
Званичне власти у Берлину се најчешће, или готово искључиво, позивају на ова два последња скупа. У њиховом тумачењу то су јаки аргументи за одбијање било каквих разговора и преговора о репарацијама. Оне у Бону, док још нико није веровао да ће, у догледно време, доћи до уједињења, позивале су се на „спасоносни“ Лондон: све док не буде,формалног споразума о миру, не може бити ни разговора о репарацијама. Тој категоричној позицији доприносиле су две круцијалне чињенице. Прва: одмах после рата превладало је уверење да (опет поражену) Немачку не треба тако драстично кажњавати и понижавати као што је то учињено у Версају после њеног пораза у Првом светском рату. То изгладњивање и понижавање (Вајмарске) Немачке „родило“ је, по многим тумачењима – Хитлера!
Тадашњи (амерички) државни секретар Џорџ Маршал потписао је, у том контексту, 1947. чувени „Маршалов план“ (План за ревитализацију Европе, „тежак“ тадашњих, великих, 12,4 милиона долара), од којег је највише, иако није добила и навећи износ (нешто изнад десет одсто), профитирала разрушена Западна Немачка: био је то „квасац“ за њено потоње, и изненађујуће, „привредно чудо“. А потом је, звучи парадоксално, и западним (посебно) и источним Немцима Хладни рат ишао наруку: Западу, Сједињеним Америчким Државама, била је, као бедем према „комунистичкој опасности с истока“, потребна, и важна, економски и војнички јака Западна Немачка. Истоку, Совјетском Савезу, такође важна и потребна Источна Немачка. Наступило је великодушно, политичко и стратешко опраштање дугова. У томе је учествовала (тренутно актуелна, за овај текст важна) Пољска: прихватила је, у два наврата, да „олакша“ Источној Немачкој, чланици Варшавског пакта. Берлин сада користи ту чињеницу. Варшава је релативизује: учињено је то, кажу, под притиском Москве, изнуђено и – правно ништавно.


СТРАХОВИ КАНЦЕЛАРА КОЛА За Берлин је кључни аргумент у одбијању разговора о репарацијама споразум о поновном уједињењу Немачке. За немачке званичнике он има снагу мировног споразума, а у њему нема ни речи о обавезама Немачке да плати и плаћа ратну одштету. Тадашњи немачки канцелар Хелмут Кол се преко свог главног преговарача, шефа дипломатије Ханса Дитриха Геншера и посебно „америчке везе“ (Џорџ Буш Старији) грозничаво трудио, и успео, да тема репарација уопште не дође на дневни ред. Канцелар се плашио незаустављиве лавине захтева из (чак) шездесет и две земље (!) против којих је ратовала Хитлерова Немачка.
За Немце посебно осетљива тема, очигледно, није тиме стављена ад акта. Пре Пољака огласили су се (истина нешто бојажљивије и опрезније) Грци. Тражили су 280 милијарди евра. Немачка је то одбила. Ако Грчка тражи (готово) триста милијарди, шта би онда могла да тражи Русија, сто билиона, констатовао је, узбуђено, Улрих Херберт, историчар из Фрајбурга.
Пољаци сада тврде да за њих, као и за Грке, споразум о уједињењу Немачке није обавезујући. Нису га потписали, иако он гарантује нешто што је за Пољску посебно важно: неповредивост границе на Одри и Ниси, на некадашњој немачкој територији.
Упркос изричитом и категоричком ставу званичне Немачке, репарације се јављају. Не у потпуности и безусловно, као завршена прича. О томе говори, на свој начин, и извештај правних експерата (службе) Бундестага, срочен на петнаест страница текста, на захтев странке Левице. Влада се позива, констатовали су правни експерти, на „легитиман, не и једини могући аргумент“.
И они сугеришу да позивање на споразум „2 плус 4“ о немачком уједињењу из 1990. године као на „мировни уговор“, којим су завршене све приче о ратној одштети, у којем се репарације заиста не спомињу, има једну „слабу тачку“: Грчка и Пољска га као „треће земље“ нису потписале, па их не обавезује. Ни позивање на застарелост није пресудна: „Застаревање међународних новчаних потраживања у међународном праву до данас није јасно уређено.“ Експерти Бундестага истичу да постоји могућност „дефинитивног судског разјашњења“ пред Међународним судом у Хагу. Уз услов да неко (нека држава) тужи Немачку а она прихвати да се „подвргне том суду“, што Берлин изричито одбија.
У спекулацијама које се роје око питања зашто Пољска управо сада званично захтева обештећење, спомињу се, најчешће, два разлога: политички и економски. Први делује као остварив и реалнији: на овој теми садашња власт би, неспорно, могла да профитира на јесењим парламентарним изборима. Други, економски је у равни теорије: Пољској је потребан огроман (значи и немачки) новац, због енергетске кризе, инфлације и појачаних издатака за наоружање (на велико се купује, посебно у Сједињеним Америчким Државама и Јужној Кореји), што би, по неким проценама, ову земљу за коју годину могло војно да учини способнијом од Немачке.
У сваком случају, и без овога, аналитичари су сагласни у једном: будућност Европске уније, односи у њој, зависиће, готово превасходно, не као до сада од немачко-француског двојца него (нових) односа између Берлина и Варшаве.
И на крају: где смо ту ми? Нас нема, не бар званично, међу немачким „клијентима“. Оне незваничне, и неуспешне, „приватне“ захтеве, преко Удружења жртава, покрива и прикрива „Берлинска формула“. Реч је о споразуму Јосипа Броза Тита и тадашњег западнонемачког канцелара Вилија Бранта.
Колико нам је познато, из разних извора, Брант је објаснио Титу да евентуални захтев за репарацијама (нешто од тога је Југославија, истина, добила одмах после рата) не би прошао кроз Бундестаг. Отворило би то „Пандорину кутију“ и учинило безвредним немачко позивање на Лондонски споразум и чекање на споразум о миру. Брант је понудио варијанту с повољним, великим кредитом. Али кредитом који се враћа, у оквиру формуле „помоћ у капиталу“. Радило се о износу од милијарду марака, у две транше (прва 300 милиона, друга 700 милиона) на тридесет година, с каматом од (само) два одсто. Од тог кредита су изграђени, кажу, енергетски прстен око Југославије и нуклеарка Кршко. Кредит, међутим, није ратно обештећење и кад делује као његова замена. Могуће тајне клаузуле чекају на отварање (запечаћених) архива.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *