ИМА ПРОСТОРА ЗА ЧИСТО СЛИКАРСТВО!

Ференц Ходи, Без назива, око 2000. године, уље на платну, 3×5 м

Најбоље изложбе у 2022. години: избор „Печатовог“ критичара

Како је једна изузетно значајна изложба – ретроспектива слика и цртежа Владимира Величковића – доказала да у ликовно атрофираној установи, Музеју савремене уметности у Београду, није све још мртво, да има простора за чисто сликарство које ограничени кустоси систематски протерују, мада ни та изложба није остварена без унутрашњих отпора!

Најзначајнија изложба крајем 2021. и почетком 2022. године била је ретроспектива слика и цртежа Владимира Величковића (Београд 1935 – Сплит, 2019) у Музеју савремене уметности у Београду. Не само зато што је реч о српском и француском академику, једином таквом међу нашим ликовним уметницима, једном од последњих чланова Медиале и чињеници да је то његова највећа изложба у Србији, на пет нивоа Музеја. Важна је и стога што доказује да у тој ликовно атрофираној установи није све још мртво, да има простора за чисто сликарство које ограничени кустоси систематски протерују, мада, како чујемо, ни та изложба није остварена без унутрашњих отпора. Неосноване су и претеране, међутим, тврдње Мрђана Бајића и других изнесене на Симпозијуму у САНУ посвећеном том уметнику да је Величковић највећи српски сликар друге половине XX века. Шта су онда Дадо Ђурић и Леонид Шејка? Величковић је свакако један од најважнијих југословенских уметника, али треба реално сагледати његово место, он ни као цртач није формата Уроша Тошковића и Дада Ђурића.

Петар Мошић, Метаморфоза једног Нарциса, 2022, уље на ланеном платну, 180×150 цм

Друга изложба знатне ликовне вредности (овде је тежиште на све више потискиваној ликовности у корист шире и мање обавезујуће авангардне визуелности) пренета из 2021. у 2022. била је посвећена сликама великог формата Ференца Ходија (Нови Сад, 1950–2011). Њом је обележено десет година од уметникове смрти. Све слике су из колекције Новосађанина Тибора Бодола, племенитог човека који је овог уметника отргао од заборава откупивши све његове капиталне слике на тржишту и организовавши симпозијум посвећен стваралаштву тог сликара и цртача. Имао је три изложбе у значајним галеријама у Београду, али је срамотно да сада београдски кустоси одбијају да их изложе па ова мања ретроспектива не може да се пренесе из Новог Сада. Ходи је засигурно највећи мађарски сликар и цртач фантастичке тематике, у равни славних попут Ернста Фукса и Гигера, а уопште га нису открили у матици, премда он и није истицао своју националност, сматрајући себе српским сликаром. Покушао је да направи каријеру у Италији, живео је у Риму, али је ту открио да свој свет може да оваплоти само на Балкану. Веома је занемарен у односу на свој значај јер је не само у занатском већ и у идејном смислу један од најоригиналнијих наших сликара. Иако ликовно школован у Новом Саду, само његов звездани уметнички дар дао му је сигурност у стварању дела занатски и по формату великих. Сликао је бескомпромисно, са огромним познавањем чисто фигуративних ликовних проблема, деформација и симбиоза форми, стравичне и еротски крајње изазовне визије које је сматрао само описом космичких принципа, нипошто видом еротике. Помно је изучавао савремену космологију а његова еротизована фантастика демонских и анђеоских бића је као таква ретка и у свету.

Вељко Ваљаревић, Кућица, 2021-22, уље на платну, 200×160 цм

У београдској Кући легата, за сада отвореној за праве вредности сликарства и још излагачки не посусталој под притиском разних псеудоуметника, своје слике представило је троје најизразитијих представника младе српске фигурације: Петар Мошић, Марко Тубић и Кристина Пирковић. Потпуно различитих ликовних светова, од у светским оквирима врхунског реализма до ирационализма, ово троје даровитих сликара и цртача је узор у својој генерацији по професионалном односу према уметности. Мошић је најистакнутији садашњи млађи сликар условно речено магичног реализма, мада се његово вишезначно дело може схватити на разне начине, и као израз фантастичног, метафизичког или хиперреалног. Кристина Пирковић је од првих већ тада сјајних цртежа успела да овлада сликом сложене композиције, па и оном већих димензија, а њена плава сновиђења настављају ону путању коју су назначили сада већ сви покојни сликари Медиале (пре који дан је преминуо и Миро Главуртић). Звезда Марка Тубића је у сталном успону и на тог уметника се мора рачунати у сваком озбиљном прегледу новије српске уметности због његове озбиљности, посвећености слици и огромном таленту. Изложба „Пнеума“ побудила је пажњу и у Будви где је била пренесена, као свежи дах сликарске младости и интелигенције на балканској сцени.

Марко Тубић, Твој додир, 2021, акрилик на платну, 30×30 цм

Обично је на оваквој листи најбољих ликовних дешавања и годишњи програм приватне Галерије Луцида, због велике отворености и разумевања власника те галерије Златомира Радивојевића за све типове квалитетног сликарства, пре свега млађих стваралаца. Галерија је концепцијски отворена само за сликарство, не и за радове на папиру и фотографију. Из те понуде се посебно издваја изложба слика Марка Тубића (Зрењанин, 1981), чије се име налази два пута на овој листи због несумњивог квалитета. На увек живој српској сцени уопштено речено фантастике Тубић није само нова појава у уметничком смислу већ и најбољи млади сликар који се појавио. Цртач је невиђене суптилности и сликар чији ирационализам делом исходи и из иконописа, као крајње прецизна и колористички утемељена исповест о сопственим унутрашњим стањима и визијама. Када је реч о Галерији Луцида, треба имати у виду и изложбу једног од најмлађих фантаста Вељка Ваљаревића, кога све више уважавају београдски колекционари и који је у сталном успону. И он је један из генерације добрих цртача који су изашли из класе професора Жељка Ђуровића и као и неки други млађи уметници успео је да нађе свој пут до слике. Он се на овој листи нашао и по несвакидашњем подвигу. Слике углавном већих формата изложио је у београдској Галерији Сањај, а током трајања те изложбе и слике потпуно другачије колористички решене у Галерији Луцида. Прве су у зеленом тоналитету, тамне и дубоке, а друге у топлим бојама

Ивана Живић, Тишина, 2021, уље на платну, 120×120 цм

окера и ружичасте, ведрије и отвореније. Иконографски су сличне а и ликовни рукопис је исти, Ваљаревић на већим површинама колористички богате и суптилне монохромије општег тона тка богати свет линија, детаља, структура и закучастих форми онеобичених бића. То је и једна од запажених смотри којима је Галерија Сањај задобила између осталих њених изложби пажњу публике и јавности за кратко време. Пажњу у центру града привлачи својим програмом и трећа приватна Галерија Никола Радошевић. У њој је најбоља изложба у протеклој години била младе сликарке Иване Живић, чији је сваки ликовни наступ догађај. Она је међу реткима не само код нас успела да нађе своју оригиналну причу, свој свет, дубоко личан, сликан прецизном реалистичком техником а у исто време и дубоко ирационалан. Ова уметница је запловила својим акватичким визијама потопљених соба и цркава раскошне унутрашњости у којима у води или на површини израњају бића другачија од људских, више налик анђеоским и кадра да бораве у води. Не одлучујући се ни за сновито нити за стварносно, она плута у неком свом свету, царству између маште и реалности, крајње интелигентно заснованом, представљајући се у извођачком смислу и као једна од највештијих наших новијих фигуративних сликарки.
Изложба „Магија цртежа (1932–2022)“ највећа је досадашња смотра фантастичког цртежа у нашој земљи, највећа у историји Модерне галерије Ваљево (у четири њена простора) и с највећим каталогом (на 184 стране). Њен селектор је био Војислав Воја Јовановић, директор те установе. После детаљног и исцрпљујућег истраживања збирки колекционара и уметника од Словеније до Црне Горе, као и музејско-галеријских институција, које је предузео овај дугогодишњи зналац ликовне проблематике, ванредна изложба обновила је уметност цртежа а Јовановић ударио темеље за озбиљно вредновање сновитог, магичног цртежа. Истини за вољу, на њој су начињени неки пропусти, као што је изостављање појединих цртача а укључивање мање значајних, понекад нису изабрана најугледнија дела а поткрали су се и пастели и акварели који су сликарске технике. То у целости не умањује овај напор који је обележио тренутак када се цртеж све мање представља у галеријама и музејима, мада су Србија и Црна Гора светске империје цртача. Јовановић је означио и моменат када многи стари цртачи одлазе у заборав или таворе, из чега их је отргао и када наступају млади који не могу да добију своју праву шансу. Реч је о узорној изложби, која ће се памтити и за коју је постојало велико интересовање, основи свих будућих истраживања те врсте.

  • Владимир Величковић, Музеј савремене уметности, Београд
  • Ференц Ходи, Галерија Прометеј, Нови Сад
  • Пнеума, Кућа легата, Београд
  • Марко Тубић, Галерија Луцида, Београд
  • Магија цртежа, Модерна галерија Ваљево

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *