ILI-ILI I POSLE TOGA – Univerzitet bez pravca i puta

Kratka studija slučaja Dragane Vasiljević Tomić slikovito je upozorenje u šta se na „bolonjskom univerzitetu“ pretvorila autonomija: veruje se da je reč o najodgovornijem delu društva, te sledi pravo da se samokontrolišu svakodnevne operativne aktivnosti i kurikulum. Naravno, u okviru pravila svoje nacionalne države

Posle dve godine, iz uzburkanih voda javnog mnjenja, ponovo je na površinu izbila pripovest o univerzitetskoj profesorki Dragani Vasiljević Tomić. Koja traje ko turska serija, a režira se u samom srcu Beogradskog univerziteta.
I to pored sudbonosnih događanja sa srpskim narodom na Kosovu; pred dramatičnim raspadom višedecenijski lakomislene ekonomske politike države pod MMF kontrolom; pored nastupa konkvistadorke koja je napustila „izuzetno plaćene poslove“ u stranim korporacijama da bi pomogla svom narodu da ostane bez EPS-a, a uz to i da udomi Zapadnu Srbiju filantropskom Rio Tintu ili sličnoj nemačkoj korporaciji; uz vesti kako migranti koje su vlasti godinama dočekivali kao braću iz Krajine, eto, funkcionišu kao naoružane paravojske; dok nam se američki ambasador Kristofer Hil sa decenijskim iskustvom u disciplinovanju Srba sve češće obraća naredbodavno kao izabrani predsednik, a Naled, koji nam je podario i kancelarku, u skladu s američkim nacionalnim interesom, reformiše srpsku lokalnu samoupravu; i dok nam se naivno dovlačenje NVO Klausa Švaba Četvrta industrijska revolucija ukazuje kao senzacionalno saznanje da će se „veštačko meso praviti u Surčinu“ (prof. Ševarlić) itd., itd…

BOLJI OBLIK ČOVEKA Zaista, šta je u tome slučaj profesorke Arhitektonskog fakulteta? I povod – odbijanje fakultetskog Izbornog veća da svog vanrednog profesora unapredi u zvanje redovnog? I obavest da se besprizorno krši Pravilnik o načinu i postupku sticanja zvanja i zasnivanja radnog odnosa nastavnika Univerziteta u Beogradu? Ovde se kao od šale krši Ustav, a mi se hvatamo Pravilnika i zakona kojima niko ne zna da ponovi ime! Pa šta ako profesorka ostane bez posla? Zrno peska u moru…
Ali ako se koncentrišemo iza slučaja – vidimo kuda ide univerzitet. Ta izuzetna društvena ustanova koja je tu, kako duhovito reče vodeći američki mislilac sa kraja XIX veka Vilijam Džejms, da organizuje „trajnu zabavu za bolji oblik čoveka, gubitak apetita za prosečnosti“. Misija koja se na Univerzitetu Oksford opisuje: Dominus illuminatio mea! (Bog je moja svetlost!)
Ovo podsećanje nema nameru da opisuje univerzitet (lat. universitas magistrorum et scholarium – zajednica učitelja i učenika) kao idealnu ustanovu, nego da podseti kako su očekivanje od njega visoko postavljena. Kao svetionik!
Univerzitet je pored orijentira i obučavalac ključne klase za razvoj društva, gnezdo gde se razvija nauka, podržava vrhunska kultura… Sa univerziteta dolaze učitelji novih generacija, na univerzitetu se podiže ideološki okvir u kojem se društvo kreće u nekoj epohi…
Kratka studija slučaja Dragane Vasiljević Tomić (u daljem tekstu DVT) slikovito je upozorenje u šta se na „bolonjskom univerzitetu“ pretvorila autonomija: veruje se da je reč o najodgovornijem delu društva, te sledi pravo da se samokontrolišu svakodnevne operativne aktivnosti i kurikulum. Naravno, u okviru pravila svoje nacionalne države.
Slučaj DVT iznosimo sažeto: ona, koja preko četvrt veka radi na fakultetu, pre dve godine konkuriše na konkursu za redovnog profesora. Tad je dekan fakulteta prof. dr Vladan Đokić.

BEZAKONJE I DEKAN Da, to je čovek koji će godinu dana posle postati rektor Univerziteta. Iz „Đokićeve profesionalne biografije se vidi da je kao ekspert angažovan na brojnim državnim projektima još od 2000. godine“. Da se kao dekan nije morao držati zakona i pravilnika kao pijan plota, nije bez značaja da je – kako je „BIRN pisao 2014. imenovan u radnu grupu za stručnu kontrolu Nacrta prostornog plana područja posebne namene uređenja priobalja grada Beograda za projekat Beograd na vodi, ali da nije prisustvovao sednici na kojoj je odlučeno da taj plan može da ide u dalju proceduru, čime je omogućen početak gradnje spornog kvarta“ (Danas).
Elem, kad se DVT prijavi 2019. na konkurs koji je „raspisan jer se koleginici Vesni Cagić Milošević približavao kraj izbornog perioda“ (dekan Đokić) – u prevodu „za“ tu koleginicu – počeće progon. Narušavanje dekanovog plana da se kćerci „našeg profesora Predraga Cagića“ osigura posao – bejaše neprihvatljivo jer je DVT imala bolje reference. Da čitaocu bude jasno: to je uređeno tako da se boduje i pretvara u numerički rezultat. (O tome su pisali Politika, Večernje novosti, Danas.)
Na pomen nepotizma Politici su stigla dva karakteristična komentara: „to što je V. C. Milošević ćerka bivšeg profesora, ne mora nužno da znači da je do mesta redovnog profesora došla… a da nije zaslužila“ (student arhitekture) i „trebalo bi da student uporedi prezimena profesora iz 80-ih na kabinetima sa sadašnjim. Nije se mnogo promenilo – Lojanica, Nikezić, Cagić… i Đokićeva familija. I sve nije slučajno. To nije dokaz da je V. C. Milošević uradila nešto loše, ali je previše slučajnosti“ (Dragomir).
Dekan juna 2020. objasni, „konkurs je javan i na njega formalno ima pravo da se javi bilo ko“, ali ako narušava dekanov plan, to „prevazilazi okvire akademskog i moralnog ponašanja“ (Đokić).

MORAL I MORALISANJE Čim se neko u mutnim stvarima poziva na moral, setim se one Ajnštajnove: „Stvaran problem nalazi se u srcu i umu čoveka. Nije to problem fizike već morala. Lakše je razbiti jezgro plutonijuma nego uništiti zao duh u čoveku.“
Iako je pre dve godine dekan rešio slučaj po sopstvenoj zamisli (izabrana prof. Cagić), sad je kao rektor u prilici da uputi, i moralni prekor, kolegama sa Arhitektonskog. Jer oni po „dobrom običaju“ i na novom konkursu ne odustaju od bezakonja. I ovog puta je utvrđeno da, po pravilniku i zakonima, nema prepreka da DVT dobije zvanje redovnog profesora. (Precizno u saopštenju MASA – Mreža akademske solidarnosti i angažovanosti.)
Nastavno-naučno veće je – kako to pravila nalažu – izabralo petočlanu međunarodnu komisiju. Nalaz je na sajtu Fakulteta. Samo pohvale.
Komisija je mesec dana – čekala prigovore. Dva od tri prigovora bejahu „nepostojeći identitet“. Komisija sve razmotri i javi – „da su sva tri prigovora neosnovana i da koleginica DVT ispunjava uslove“.
A onda Veće, tajnim glasanjem, odbacuje izveštaj komisije!?
I to bez obrazloženja! Šta da se obrazloži?
Da je ne vole? Da je neko, poseban, ne voli? Možda baš njen mentor za magistarsku i doktorsku disertaciju? Za koga je poznati profesor Miloš Perović pisao da je tako upravljao fakultetom da su „bile primorane (da odu) dr Nataša Teofilović, dr Ružica Božović Stamenović, dr Dragana Đorović, dr Jelena Živančević i dr Ljiljana Blagojević“?
Politika je zvala novog dekana dr Vladimira Lojanicu. Šta su „stručne zamerke na rad“ DVT? Jer i univerzitetski ombudsman nalazi da odluka „ne sadrži jasan prikaz razloga koji su opredelili Izborno veće da zaključi kako kandidat ne ispunjava uslove“.
„U kratkom telefonskom razgovoru Lojanica je odbio da odgovara na pitanja novinara Politike i sugerisao nam da se ne bavimo ovom temom“ jer „nemamo sve podatke“. Na ponudu, ajde dostavite nam „sve podatke“, odgovor je: „Našim službama je trenutno isteklo radno vreme – kazao je Lojanica u petak oko tri po podne.“

POSTBOLONJSKI KLANOVI Na kraju se i DVT obratila „ozbiljnom skupu“: „Kad već nemate pravne razloge, zašto ne navedete prave razloge? Znate i sami da ovde vladaju nepotizam i klanovsko okruženje. Vaši prethodnici, a neretko su to vaši očevi, vladali su preko Partije i moralno-političke podobnosti.“
Bolonjska reforma je to „demokratizovala“, pa je „formiran klan, ja tebi – ti meni. Da li smetam“, pitala je, „zato što je u konkursu u kome sam učestvovala sa Vesnom Cagić Milošević izašla na videlo i neporečena tvrdnja da je bar osam profesora steklo zvanje bez zahtevanih referenci… Kažite jednostavno istinu: vladajući klan me odbacuje i izbacuje. Pokazna vežba za one koji naivno veruju da je napredovanje uređeno zakonom i pravilnicima, a zasnovano na radu i rezultatima.“
U ovome je dobar deo dijagnoze stanja na čitavom Univerzitetu. Na univerzitetima uopšte.
Jer kako bi udruženje fakulteta izabralo čoveka koji će ih voditi i predstavljati, a koji nije – slika i prilika stanja?
Takvo stanje nosi u sebi klicu samoponištavanja ustanove. Kao i u igri, sportu, tako i u znanju, nauci – Onaj odozgo ne deli prirodne darove – talenat i inteligenciju – kako dole malim interesima treba. Bez toga se u društvu ništa ne bi dešavalo. Univerzitet je tu uvek imao ulogu. Bez prozračnosti ustanove i vertikalne prohodnosti on je osuđen da postane baruština. A za naše pare!

MRTVO MORE Kad se pre četrdeset godina u ovom gradu pojavila izuzetna knjiga Ivana Iliča Deschooling society (kod nas Dole škole) izazvala je živ odgovor. Dramatizovano je suočavanje s činjenicama da đake školuju „da brkaju proces i suštinu… da (đak) brka nastavu s učenjem, prelazak u viši razred s obrazovanjem, diplomu sa stručnošću, a tečno izražavanje sa sposobnošću kazivanja nečeg novog“. Oglasila se društvena pozornost. Briga!
Više niti ima tog sveta iz koga stižu jasne poruke, niti je naše društveno zdravlje izvesno. I mi smo sve karte bacili na Bolonju! Stižu ponekad glasovi razuma, ali institucije koje brinu o privatnim interesima članova, a ne o društvu, odbacuju ih.
Uzima se kao dobro „što je danas još uočljivije, da je visoko obrazovanje, kao prvo, žrtva komercijalizacije“. To je ono čime se društvo u tranziciji hvali! „Profesori svoja statusna ovlašćenja da potvrđuju studentska znanja (putem ocene) prodaju vlasniku, a onda on njihove ocene studentskog znanja – naravno, po daleko višoj ceni – prodaje roditeljima studenata, kao kupcima“ (Slobodan Antonić).
Princip se s privatnih univerziteta kao virus proširio na državne. Tu nemate ni gazdu za vratom, osim kad vas pozovu da „kao struka“ podržite neke ljude iz države ili biznisa i projekte „čardaka ni na nebu ni na zemlji“ a „na vodi“. Da stanete pred „neozbiljnost“ kad se ministrima i drugim posebnicima – ospore doktorati! Živimo u dobu gde sve staje u pošalicu: „Akcija! Ko kupi fakultetsku diplomu dobije gratis svedočanstvo osnovne škole.“ Ili, nije dobro da pričamo ovo je najgore vreme – kad će se opet moći kupiti doktorat za 300 evra?

OKUPACIONA SNAGA To što je država vlasnik – pojavljuje se i kao kancer samog državnog aparata, koji bi, bar po izjavama, morao zastupati opšti interes. Takav univerzitet će se najbučnije zauzeti, na primer, za dženderizaciju, da se ta ideologija „urodnjavanja“ gura „u sve pore našeg društva“. Kao nešto najvažnije.
Normalno je (kapitalistički je princip) da vlasnik prati kud idu njegove pare – pa bi srpski univerzitet mogao da ima na umu potrebe srpskog naroda (iz budžeta su pare!), jer je to „urodnjavanje“ u odnosu na jasan stav naroda – okupaciona radnja. I „dugoročno gledano jedan od najštetnijih i najpogubnijih procesa u našoj zemlji, društvu i obrazovanju… On se odvija perfidno, kontinuirano i poput polipa rasprostire kroz domaću administraciju i vrednosno-prosvetni sistem, uz ogromnu podršku i pomoć stranih kvazi-okupacionih sila“ (Miša Đurković u zborniku Nacija i obrazovanje).
Ali budimo realni, da li univerzitet u kome se dešavaju slučajevi kao DVT, a nisu incidenti, može preuzeti ulogu nacionalne ustanove koja brine o usvajanju i širenju univerzalnih znanja i stremljenja? Naravno, ne!
Kao što je nekad bilo lakše da usvajate sve iz Programa SKJ i da vas „glava ne boli“, tako je sad logično da se „razuman“ čovek koji prati svoj interes drži „liberalne tranzicione pameti“. Okolina će ga razumeti, časopisi će mu bez zatezanja prihvatiti „naučne radove“, biće stipendijica, ministarstva će ga zvati za projekte. I to je jasno svima.
A pošto je sve manje izvesno da se i ovaj politički sistem mora menjati na dobrobit građana, bilo bi logično da univerzitet, ako je ono što vekovna mitologizacija sugeriše (od Autentica Habita, povelje koju je Fridrih I Barbarosa 1158. dao bolonjskim doktorima prava) – pokreće procese. U Rusiji su, na primer, već pokrenute kreativne promene čiji je cilj vraćanje vrednosti univerziteta iz državnog i carskog perioda i prilagođavanje vremenu pred nama. Možda se i naš rektor oglasi nekom idejom. To bejaše uloga intelektualca.