ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА – Универзитет без правца и пута

Кратка студија случаја Драгане Васиљевић Томић сликовито је упозорење у шта се на „болоњском универзитету“ претворила аутономија: верује се да је реч о најодговорнијем делу друштва, те следи право да се самоконтролишу свакодневне оперативне активности и курикулум. Наравно, у оквиру правила своје националне државе

После две године, из узбурканих вода јавног мњења, поново је на површину избила приповест о универзитетској професорки Драгани Васиљевић Томић. Која траје ко турска серија, а режира се у самом срцу Београдског универзитета.
И то поред судбоносних догађања са српским народом на Косову; пред драматичним распадом вишедеценијски лакомислене економске политике државе под ММФ контролом; поред наступа конквистадоркe која је напустила „изузетно плаћене послове“ у страним корпорацијама да би помогла свом народу да остане без ЕПС-а, а уз то и да удоми Западну Србију филантропском Рио Тинту или сличној немачкој корпорацији; уз вести како мигранти које су власти годинама дочекивали као браћу из Крајине, ето, функционишу као наоружане паравојске; док нам се амерички амбасадор Кристофер Хил са деценијским искуством у дисциплиновању Срба све чешће обраћа наредбодавно као изабрани председник, а Налед, који нам је подарио и канцеларку, у складу с америчким националним интересом, реформише српску локалну самоуправу; и док нам се наивно довлачење НВО Клауса Шваба Четврта индустријска револуција указује као сензационално сазнање да ће се „вештачко месо правити у Сурчину“ (проф. Шеварлић) итд., итд…

БОЉИ ОБЛИК ЧОВЕКА Заиста, шта је у томе случај професорке Архитектонског факултета? И повод – одбијање факултетског Изборног већа да свог ванредног професора унапреди у звање редовног? И обавест да се беспризорно крши Правилник о начину и поступку стицања звања и заснивања радног односа наставника Универзитета у Београду? Овде се као од шале крши Устав, а ми се хватамо Правилника и закона којима нико не зна да понови име! Па шта ако професорка остане без посла? Зрно песка у мору…
Али ако се концентришемо иза случаја – видимо куда иде универзитет. Та изузетна друштвена установа која је ту, како духовито рече водећи амерички мислилац са краја XIX века Вилијам Џејмс, да организује „трајну забаву за бољи облик човека, губитак апетита за просечности“. Мисија која се на Универзитету Оксфорд описује: Dominus illuminatio mea! (Бог је моја светлост!)
Ово подсећање нема намеру да описује универзитет (лат. universitas magistrorum et scholarium – заједница учитеља и ученика) као идеалну установу, него да подсети како су очекивање од њега високо постављена. Као светионик!
Универзитет је поред оријентира и обучавалац кључне класе за развој друштва, гнездо где се развија наука, подржава врхунска култура… Са универзитета долазе учитељи нових генерација, на универзитету се подиже идеолошки оквир у којем се друштво креће у некој епохи…
Кратка студија случаја Драгане Васиљевић Томић (у даљем тексту ДВТ) сликовито је упозорење у шта се на „болоњском универзитету“ претворила аутономија: верује се да је реч о најодговорнијем делу друштва, те следи право да се самоконтролишу свакодневне оперативне активности и курикулум. Наравно, у оквиру правила своје националне државе.
Случај ДВТ износимо сажето: она, која преко четврт века ради на факултету, пре две године конкурише на конкурсу за редовног професора. Тад је декан факултета проф. др Владан Ђокић.

БЕЗАКОЊЕ И ДЕКАН Да, то је човек који ће годину дана после постати ректор Универзитета. Из „Ђокићеве професионалне биографије се види да је као експерт ангажован на бројним државним пројектима још од 2000. године“. Да се као декан није морао држати закона и правилника као пијан плота, није без значаја да је – како је „БИРН писао 2014. именован у радну групу за стручну контролу Нацрта просторног плана подручја посебне намене уређења приобаља града Београда за пројекат Београд на води, али да није присуствовао седници на којој је одлучено да тај план може да иде у даљу процедуру, чиме је омогућен почетак градње спорног кварта“ (Данас).
Елем, кад се ДВТ пријави 2019. на конкурс који је „расписан јер се колегиници Весни Цагић Милошевић приближавао крај изборног периода“ (декан Ђокић) – у преводу „за“ ту колегиницу – почеће прогон. Нарушавање декановог плана да се кћерци „нашег професора Предрага Цагића“ осигура посао – бејаше неприхватљиво јер је ДВТ имала боље референце. Да читаоцу буде јасно: то је уређено тако да се бодује и претвара у нумерички резултат. (О томе су писали Политика, Вечерње новости, Данас.)
На помен непотизма Политици су стигла два карактеристична коментара: „то што је В. Ц. Милошевић ћерка бившег професора, не мора нужно да значи да је до места редовног професора дошла… а да није заслужила“ (студент архитектуре) и „требало би да студент упореди презимена професора из 80-их на кабинетима са садашњим. Није се много променило – Лојаница, Никезић, Цагић… и Ђокићева фамилија. И све није случајно. То није доказ да је В. Ц. Милошевић урадила нешто лоше, али је превише случајности“ (Драгомир).
Декан јуна 2020. објасни, „конкурс је јаван и на њега формално има право да се јави било ко“, али ако нарушава деканов план, то „превазилази оквире академског и моралног понашања“ (Ђокић).

МОРАЛ И МОРАЛИСАЊЕ Чим се неко у мутним стварима позива на морал, сетим се оне Ајнштајнове: „Стваран проблем налази се у срцу и уму човека. Није то проблем физике већ морала. Лакше је разбити језгро плутонијума него уништити зао дух у човеку.“
Иако је пре две године декан решио случај по сопственој замисли (изабрана проф. Цагић), сад је као ректор у прилици да упути, и морални прекор, колегама са Архитектонског. Јер они по „добром обичају“ и на новом конкурсу не одустају од безакоња. И овог пута је утврђено да, по правилнику и законима, нема препрека да ДВТ добије звање редовног професора. (Прецизно у саопштењу МАСА – Мрежа академске солидарности и ангажованости.)
Наставно-научно веће је – како то правила налажу – изабрало петочлану међународну комисију. Налаз је на сајту Факултета. Само похвале.
Комисија је месец дана – чекала приговоре. Два од три приговора бејаху „непостојећи идентитет“. Комисија све размотри и јави – „да су сва три приговора неоснована и да колегиница ДВТ испуњава услове“.
А онда Веће, тајним гласањем, одбацује извештај комисије!?
И то без образложења! Шта да се образложи?
Да је не воле? Да је неко, посебан, не воли? Можда баш њен ментор за магистарску и докторску дисертацију? За кога је познати професор Милош Перовић писао да је тако управљао факултетом да су „биле приморане (да оду) др Наташа Теофиловић, др Ружица Божовић Стаменовић, др Драгана Ђоровић, др Јелена Живанчевић и др Љиљана Благојевић“?
Политика је звала новог декана др Владимира Лојаницу. Шта су „стручне замерке на рад“ ДВТ? Јер и универзитетски омбудсман налази да одлука „не садржи јасан приказ разлога који су определили Изборно веће да закључи како кандидат не испуњава услове“.
„У кратком телефонском разговору Лојаница је одбио да одговара на питања новинара Политике и сугерисао нам да се не бавимо овом темом“ јер „немамо све податке“. На понуду, ајде доставите нам „све податке“, одговор је: „Нашим службама је тренутно истекло радно време – казао је Лојаница у петак око три по подне.“

ПОСТБОЛОЊСКИ КЛАНОВИ На крају се и ДВТ обратила „озбиљном скупу“: „Кад већ немате правне разлоге, зашто не наведете праве разлоге? Знате и сами да овде владају непотизам и клановско окружење. Ваши претходници, а неретко су то ваши очеви, владали су преко Партије и морално-политичке подобности.“
Болоњска реформа је то „демократизовала“, па је „формиран клан, ја теби – ти мени. Да ли сметам“, питала је, „зато што је у конкурсу у коме сам учествовала са Весном Цагић Милошевић изашла на видело и непоречена тврдња да је бар осам професора стекло звање без захтеваних референци… Кажите једноставно истину: владајући клан ме одбацује и избацује. Показна вежба за оне који наивно верују да је напредовање уређено законом и правилницима, а засновано на раду и резултатима.“
У овоме је добар део дијагнозе стања на читавом Универзитету. На универзитетима уопште.
Јер како би удружење факултета изабрало човека који ће их водити и представљати, а који није – слика и прилика стања?
Такво стање носи у себи клицу самопоништавања установе. Као и у игри, спорту, тако и у знању, науци – Онај одозго не дели природне дарове – таленат и интелигенцију – како доле малим интересима треба. Без тога се у друштву ништа не би дешавало. Универзитет је ту увек имао улогу. Без прозрачности установе и вертикалне проходности он је осуђен да постане баруштина. А за наше паре!

МРТВО МОРЕ Кад се пре четрдесет година у овом граду појавила изузетна књига Ивана Илича Deschooling society (код нас Доле школе) изазвала је жив одговор. Драматизовано је суочавање с чињеницама да ђаке школују „да бркају процес и суштину… да (ђак) брка наставу с учењем, прелазак у виши разред с образовањем, диплому са стручношћу, а течно изражавање са способношћу казивања нечег новог“. Огласила се друштвена позорност. Брига!
Више нити има тог света из кога стижу јасне поруке, нити је наше друштвено здравље извесно. И ми смо све карте бацили на Болоњу! Стижу понекад гласови разума, али институције које брину о приватним интересима чланова, а не о друштву, одбацују их.
Узима се као добро „што је данас још уочљивије, да је високо образовање, као прво, жртва комерцијализације“. То је оно чиме се друштво у транзицији хвали! „Професори своја статусна овлашћења да потврђују студентска знања (путем оцене) продају власнику, а онда он њихове оцене студентског знања – наравно, по далеко вишој цени – продаје родитељима студената, као купцима“ (Слободан Антонић).
Принцип се с приватних универзитета као вирус проширио на државне. Ту немате ни газду за вратом, осим кад вас позову да „као струка“ подржите неке људе из државе или бизниса и пројекте „чардака ни на небу ни на земљи“ а „на води“. Да станете пред „неозбиљност“ кад се министрима и другим посебницима – оспоре докторати! Живимо у добу где све стаје у пошалицу: „Акција! Ко купи факултетску диплому добије гратис сведочанство основне школе.“ Или, није добро да причамо ово је најгоре време – кад ће се опет моћи купити докторат за 300 евра?

ОКУПАЦИОНА СНАГА То што је држава власник – појављује се и као канцер самог државног апарата, који би, бар по изјавама, морао заступати општи интерес. Такав универзитет ће се најбучније заузети, на пример, за џендеризацију, да се та идеологија „уродњавања“ гура „у све поре нашег друштва“. Као нешто најважније.
Нормално је (капиталистички је принцип) да власник прати куд иду његове паре – па би српски универзитет могао да има на уму потребе српског народа (из буџета су паре!), јер је то „уродњавање“ у односу на јасан став народа – окупациона радња. И „дугорочно гледано један од најштетнијих и најпогубнијих процеса у нашој земљи, друштву и образовању… Он се одвија перфидно, континуирано и попут полипа распростире кроз домаћу администрацију и вредносно-просветни систем, уз огромну подршку и помоћ страних квази-окупационих сила“ (Миша Ђурковић у зборнику Нација и образовање).
Али будимо реални, да ли универзитет у коме се дешавају случајеви као ДВТ, а нису инциденти, може преузети улогу националне установе која брине о усвајању и ширењу универзалних знања и стремљења? Наравно, не!
Као што је некад било лакше да усвајате све из Програма СКЈ и да вас „глава не боли“, тако је сад логично да се „разуман“ човек који прати свој интерес држи „либералне транзиционе памети“. Околина ће га разумети, часописи ће му без затезања прихватити „научне радове“, биће стипендијица, министарства ће га звати за пројекте. И то је јасно свима.
А пошто је све мање извесно да се и овај политички систем мора мењати на добробит грађана, било би логично да универзитет, ако је оно што вековна митологизација сугерише (од Autentica Habita, повеље коју је Фридрих I Барбароса 1158. дао болоњским докторима права) – покреће процесе. У Русији су, на пример, већ покренуте креативне промене чији је циљ враћање вредности универзитета из државног и царског периода и прилагођавање времену пред нама. Можда се и наш ректор огласи неком идејом. То бејаше улога интелектуалца.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *