ЗЕЧЕВИЗИЈА – Ђаво у селу

Поводом ТВ серије Попадија, аутори Јелена Волф Лисинац и Зоран Лисинац, ТВ „Прва“, 2022

Бахата вестернизација нашег народног и верског живота прво је што боде очи и уши у новој, очигледно фаворизованој, ТВ серији „Прве српске телевизије“, пројекту који се савршено уклапа у агенду промене свести онога што колективни Запад упорно назива Западним Балканом (ма шта му то значило, иако је синтагму смислио већ полузаборављени Хавијер Солана, за пропали „експеримент Европске уније“). Одвећ дрско и безобзирно да би је прихватило већинско гледалиште, главна јунакиња серије попадија Деса (са трипл-дабл ес) пада директно с Марса, тј. рецимо из Калифорније, у неко ничим изазвано српско село, где изазива ршум својим понашањем, изгледом, изазовним сексизмом (и њему привидно опречним феминизмом, сасвим у духу сорошевских мантри), а нарочито језиком: монструозном мешавином америчког и српског, којом, ваљда, не говори нико на свету, па ни овдашњи фанови црног петка уочи ноћи вештица… Исти је непоновљива измишљотина ауторског пара Волф–Лисинац, чир на епидерму српског „урбаног дискурса“, не карикатура него симптом једног озбиљнијег унутрашњег обољења. Јер „Dessa је веома бесна што је од Лос Анђелеса до Њујорка завршила у некаквом српском селу, она је дрчна и бунтовник са урбаним стајлингом и феминистичким погледима, она има онлајн бренд ‚candymouth‘ преко кога продаје робу коју сама дизајнира и пласира путем инстаграма“. Све је то, међутим, мање важно од коначне мете овог насртаја – српског православља или онога што ми називамо светосављем и што, већ добрих осамсто година, опредељује наш пут. Амери сасвим добро схватају да је то светосавље суштина опстанка и виталности српског народа и тачно знају куда ударају, без обзира на то што унапред отписују што ће презир, инат и отпор бити прве масовне реакције, као што је био случај с клиповима Ви сте свет, које су упорно држали на прекограничним екранима док свака зверка овде није показала свој траг и док им неко у Ленглију није добацио: доста с тим глупостима! Тако ће, сва је прилика, пробати и сада, осим ако неко, у међувремену, нашој Dessi не стане на језик.

НИ У НАЈЦРЊЕМ КОМУНИЗМУ Сад видим да се аутори позивају и на Нушића, што није сасвим без везе, с обзиром на ударни моменат заплета, на чему се свака веза и завршава (осим ако нису имали у виду последњу, недовршену Нушићеву драмску скицу под насловом Ушао ђаво у село, што је и само парафраза наслова балета Ђаво у селу Франа Лотке Калинског, који се све доскора изводио по нашим сценама). Не, ово је нешто много директније. И много горе. Било је то већ после прве епизоде јасно владици зворничко-тузланском Фотију, који је написао: „Гледао сам само петнаест минута ове серије… и пресело ми је. Таква хула и такво исмевање цркве. Исмевање светиње и свештеничког брака. То је исмевање Српске цркве, њених верника, али и других православних цркава. Давно нисам тако нешто недолично видео. Таква серија није могла ни у најцрњем комунизму бити снимљена и пуштена да је гледају милиони… Не гледајте ту серију, пребаците канал! То је недостојно и хуљење цркве! Мислили смо да је време комунизма и богоборства прошло, али погрешили смо. Та серија показује да није прошло страдање нити прогон Цркве!“, озбиљне су оптужбе једног угледног архијереја, које су објављене на званичном сајту Српске православне цркве, доиста без коментара, али довољно видљиве да им се већ поводом друге епизоде прикључује и београдска „Политика“, цитирајући епископа, аутора, али и драматурга и теоретичара медија Предрага Јакшића, који, између осталог, каже: „Према првој епизоди ово јесте богоборна серија јер врло лоше говори о људима у цркви и око цркве. Уз то, реч је о сценаристичко-редитељски неквалитетној серији, која наставља стрмоглави низ лоших домаћих хумористичких прича, испуњених наметнутим нам стереотипима споља и духом самопорицања.“

ВРЕЂАЊЕ ЦРКВЕ У ЈАВНОМ ПРОСТОРУ И о једном и о другом писали смо на овим странама и писаћемо још ако околности то буду захтевале, с обзиром на то да ће се ова бласфемија можда ширити. Али не ради се овде о томе. Лако ћемо ми са стереотипима и будалаштинама које добро знамо из домаће ТВ праксе. Овде је у питању нешто друго, упозорава, педагог Небојша Петковић: „Није питање саме серије коју нећу ни гледати већ вређање Цркве у јавном простору. Да је реч о намери да се вређа и понижава, види се и из трејлера а и посредно од оних који су упућени. Интересује ме јавни простор јер је то простор мог народа – место где се обликује његов владајући дух. Постоје неки закони и установе наше државе које се пренебрегавају. И још једном, нећу ја гледати, али ће гледати деца којој предајем. Ово је борба за нормалност. Једна је ствар естетски квалитет а друга да је то нормалан и прихватљив дискурс.“ А шта је нормалан и прихватљив дискурс покушава да означи законска регулатива електронских медија, а прочитају државне институције које ову регулативу примењују (РЕМ).
Да је проблем заиста уочен с пуном озбиљношћу, потвржује и текст професора Богословије „Свети Сава“ Горана Раденковића, који се на званичном сајту СПЦ појавио недавно као реаговање на мишљење епископа Фотија, а поводом серије Попадија. Професор Раденковић види проблем у контексту „франкфуртске школе“ Теодора Адорна и Макса Хоркхајмера. Једини задатак робне културе, кажу ови аутори, јесте да одговори потребама тржишта, а не духа, тј. да осигура континуирану послушност публике у правцу све веће потрошње. Адорно и Хоркхајмер описују културну индустрију као вид челичног система у који је човек-потрошач ухваћен без своје воље. Али овим се питање не разводњава него напротив заоштрава управо са становишта владике Фотија и богоборства Попадије.

ИСТИНА ЈЕ ЈОШ ЦРЊА „У таквом квантитету без квалитета којим се одликује и домаћа продукција и са управо описаним циљем појавила се и серија Попадија у којој се на, мало је рећи ружан и тенденциозан начин приказују личности свештеничке супруге и свештеника“, пише даље Раденковић. „Изгледа да је аутору и Првој телевизији који је приказују додељен задатак да задају последњи ударац породици као заједници љубави и солидарности. Очигледно је да је сценарио заснован на стереотипу о заправо давно непостојећој напетости између градске – урбане средине и патријархалне заостале сеоске средине. Те заувек нестале границе се у серији приказују као напетост између попадије и руралне средине у којој свештеник освештава прасе за потребе верника. Тако нешто није забележено ни у једном аналу Цркве и не постоји у требницима и литургијским документима. Једино што у серији постоји јесте сензационализам и неукусна вулгарна прозаичност као храна за имагинарне секуларизоване конзументе, који и не постоје, јер је наш народ мученички народ привржен својој цркви и тешко му је наметнути аршине и мерила произвољне робне медијске понуде.
„Попадије су целокупним животом посвећене супругу, Цркви и породици, а често су креативне у односу према ономе што доноси богатство народног живота. Наше искуство у Цркви говори да се у личности попадије најчешће налазе врлине благости, постојаности, лепоте, дух служења и пожртвовања. Серија је очигледно пројекат, плански креиран да на ширем плану наметне секуларизован поглед на светотајинску природу Цркве и да стави у епрувету цео њен мисионарски и крстоносни миље, те да скрене пажњу са њене улоге у свету и улоге коју она врши у народу, а да пажњу усмери на бласфемичне и прозаичне садржаје у којима су и свештеник и српски народ комедијанти, у најмању руку достојни сваког зла које их снађе.
„Морам да признам да сам пре гледања једне епизоде мислио да је пренаглашена оцена владике зворничко-тузланског г. Фотија да таква серија није могла ни у најцрњем комунизму бити снимљена и пуштена да је гледају милиони. Истина је још и црња, пре свега за наручиоце и креаторе ове бласфемије. Црква има на располагању низ васпитних мера, којима због њих, њихових ближњих и њиховог спасења може да приступи. Такве мере, као што су одлучење од светих тајни и молитвословља – од крштења, брака и опела, нису казне него позив на покајање, на сагледавање сопственог пада и осећање гађења према сопственим гресима, што је у конкретном случају богоборна и човекомрзитељна серија Попадија“, наводи професор Раденковић.

А ДА МАЛО ПРИМЕНИМО ЗАКОН? Црква и држава, наравно, имају своје мере и надлежне институције, али до предаје овог текста у штампу (28. новембар) нисмо приметили да је реаговала иједна. Потоња у смислу чланова Устава Србије 44 и 45, целог Закона о црквама и верским заједницама из 2006, а нарочито Правилника о заштити људских права у области пружања медијских услуга, осбено његових чланова 34 и 35 („нарочито није дозвољено омаловажавати одређену вероисповест, цркву или верску заједницу или злоупотребљавати верска уверења припадника одређене вероисповести“) који је донео Савет Регулаторног тела за електронске медије, на седници одржаној 16. јуна 2016. у циљу заштите свих традиционалних вероисповести у Србији, у које, ваљда, спадају и православни, који постоје у виду премоћне већине (84,5 одсто) верујућих у овој земљи. С друге стране, свесни смо да је неолиберална хидра за последња два века готово уништила законодавство коме је на мети била бласфемија, хула на веру и дискриминација верујућих. Ипак се у нашем времену чак и у ближем европском окружењу појављује јака државна потреба да од напада заштити основне хришћанске вредности, барем тамо где су хришћани у већини. Кад је већ тако, не могу да се не сложим са мишљењем госпође Јасне Поповић, која пише: „Драга господо, како би било да вас ми, православни верници, мало тужимо зато што нам упорно, безобразно и безобзирно вређате верска осећања?“