ZEČEVIZIJA – Đavo u selu

Povodom TV serije Popadija, autori Jelena Volf Lisinac i Zoran Lisinac, TV „Prva“, 2022

Bahata vesternizacija našeg narodnog i verskog života prvo je što bode oči i uši u novoj, očigledno favorizovanoj, TV seriji „Prve srpske televizije“, projektu koji se savršeno uklapa u agendu promene svesti onoga što kolektivni Zapad uporno naziva Zapadnim Balkanom (ma šta mu to značilo, iako je sintagmu smislio već poluzaboravljeni Havijer Solana, za propali „eksperiment Evropske unije“). Odveć drsko i bezobzirno da bi je prihvatilo većinsko gledalište, glavna junakinja serije popadija Desa (sa tripl-dabl es) pada direktno s Marsa, tj. recimo iz Kalifornije, u neko ničim izazvano srpsko selo, gde izaziva ršum svojim ponašanjem, izgledom, izazovnim seksizmom (i njemu prividno oprečnim feminizmom, sasvim u duhu soroševskih mantri), a naročito jezikom: monstruoznom mešavinom američkog i srpskog, kojom, valjda, ne govori niko na svetu, pa ni ovdašnji fanovi crnog petka uoči noći veštica… Isti je neponovljiva izmišljotina autorskog para Volf–Lisinac, čir na epidermu srpskog „urbanog diskursa“, ne karikatura nego simptom jednog ozbiljnijeg unutrašnjeg oboljenja. Jer „Dessa je veoma besna što je od Los Anđelesa do Njujorka završila u nekakvom srpskom selu, ona je drčna i buntovnik sa urbanim stajlingom i feminističkim pogledima, ona ima onlajn brend ‚candymouth‘ preko koga prodaje robu koju sama dizajnira i plasira putem instagrama“. Sve je to, međutim, manje važno od konačne mete ovog nasrtaja – srpskog pravoslavlja ili onoga što mi nazivamo svetosavljem i što, već dobrih osamsto godina, opredeljuje naš put. Ameri sasvim dobro shvataju da je to svetosavlje suština opstanka i vitalnosti srpskog naroda i tačno znaju kuda udaraju, bez obzira na to što unapred otpisuju što će prezir, inat i otpor biti prve masovne reakcije, kao što je bio slučaj s klipovima Vi ste svet, koje su uporno držali na prekograničnim ekranima dok svaka zverka ovde nije pokazala svoj trag i dok im neko u Lengliju nije dobacio: dosta s tim glupostima! Tako će, sva je prilika, probati i sada, osim ako neko, u međuvremenu, našoj Dessi ne stane na jezik.

NI U NAJCRNJEM KOMUNIZMU Sad vidim da se autori pozivaju i na Nušića, što nije sasvim bez veze, s obzirom na udarni momenat zapleta, na čemu se svaka veza i završava (osim ako nisu imali u vidu poslednju, nedovršenu Nušićevu dramsku skicu pod naslovom Ušao đavo u selo, što je i samo parafraza naslova baleta Đavo u selu Frana Lotke Kalinskog, koji se sve doskora izvodio po našim scenama). Ne, ovo je nešto mnogo direktnije. I mnogo gore. Bilo je to već posle prve epizode jasno vladici zvorničko-tuzlanskom Fotiju, koji je napisao: „Gledao sam samo petnaest minuta ove serije… i preselo mi je. Takva hula i takvo ismevanje crkve. Ismevanje svetinje i svešteničkog braka. To je ismevanje Srpske crkve, njenih vernika, ali i drugih pravoslavnih crkava. Davno nisam tako nešto nedolično video. Takva serija nije mogla ni u najcrnjem komunizmu biti snimljena i puštena da je gledaju milioni… Ne gledajte tu seriju, prebacite kanal! To je nedostojno i huljenje crkve! Mislili smo da je vreme komunizma i bogoborstva prošlo, ali pogrešili smo. Ta serija pokazuje da nije prošlo stradanje niti progon Crkve!“, ozbiljne su optužbe jednog uglednog arhijereja, koje su objavljene na zvaničnom sajtu Srpske pravoslavne crkve, doista bez komentara, ali dovoljno vidljive da im se već povodom druge epizode priključuje i beogradska „Politika“, citirajući episkopa, autora, ali i dramaturga i teoretičara medija Predraga Jakšića, koji, između ostalog, kaže: „Prema prvoj epizodi ovo jeste bogoborna serija jer vrlo loše govori o ljudima u crkvi i oko crkve. Uz to, reč je o scenarističko-rediteljski nekvalitetnoj seriji, koja nastavlja strmoglavi niz loših domaćih humorističkih priča, ispunjenih nametnutim nam stereotipima spolja i duhom samoporicanja.“

VREĐANJE CRKVE U JAVNOM PROSTORU I o jednom i o drugom pisali smo na ovim stranama i pisaćemo još ako okolnosti to budu zahtevale, s obzirom na to da će se ova blasfemija možda širiti. Ali ne radi se ovde o tome. Lako ćemo mi sa stereotipima i budalaštinama koje dobro znamo iz domaće TV prakse. Ovde je u pitanju nešto drugo, upozorava, pedagog Nebojša Petković: „Nije pitanje same serije koju neću ni gledati već vređanje Crkve u javnom prostoru. Da je reč o nameri da se vređa i ponižava, vidi se i iz trejlera a i posredno od onih koji su upućeni. Interesuje me javni prostor jer je to prostor mog naroda – mesto gde se oblikuje njegov vladajući duh. Postoje neki zakoni i ustanove naše države koje se prenebregavaju. I još jednom, neću ja gledati, ali će gledati deca kojoj predajem. Ovo je borba za normalnost. Jedna je stvar estetski kvalitet a druga da je to normalan i prihvatljiv diskurs.“ A šta je normalan i prihvatljiv diskurs pokušava da označi zakonska regulativa elektronskih medija, a pročitaju državne institucije koje ovu regulativu primenjuju (REM).
Da je problem zaista uočen s punom ozbiljnošću, potvržuje i tekst profesora Bogoslovije „Sveti Sava“ Gorana Radenkovića, koji se na zvaničnom sajtu SPC pojavio nedavno kao reagovanje na mišljenje episkopa Fotija, a povodom serije Popadija. Profesor Radenković vidi problem u kontekstu „frankfurtske škole“ Teodora Adorna i Maksa Horkhajmera. Jedini zadatak robne kulture, kažu ovi autori, jeste da odgovori potrebama tržišta, a ne duha, tj. da osigura kontinuiranu poslušnost publike u pravcu sve veće potrošnje. Adorno i Horkhajmer opisuju kulturnu industriju kao vid čeličnog sistema u koji je čovek-potrošač uhvaćen bez svoje volje. Ali ovim se pitanje ne razvodnjava nego naprotiv zaoštrava upravo sa stanovišta vladike Fotija i bogoborstva Popadije.

ISTINA JE JOŠ CRNJA „U takvom kvantitetu bez kvaliteta kojim se odlikuje i domaća produkcija i sa upravo opisanim ciljem pojavila se i serija Popadija u kojoj se na, malo je reći ružan i tendenciozan način prikazuju ličnosti svešteničke supruge i sveštenika“, piše dalje Radenković. „Izgleda da je autoru i Prvoj televiziji koji je prikazuju dodeljen zadatak da zadaju poslednji udarac porodici kao zajednici ljubavi i solidarnosti. Očigledno je da je scenario zasnovan na stereotipu o zapravo davno nepostojećoj napetosti između gradske – urbane sredine i patrijarhalne zaostale seoske sredine. Te zauvek nestale granice se u seriji prikazuju kao napetost između popadije i ruralne sredine u kojoj sveštenik osveštava prase za potrebe vernika. Tako nešto nije zabeleženo ni u jednom analu Crkve i ne postoji u trebnicima i liturgijskim dokumentima. Jedino što u seriji postoji jeste senzacionalizam i neukusna vulgarna prozaičnost kao hrana za imaginarne sekularizovane konzumente, koji i ne postoje, jer je naš narod mučenički narod privržen svojoj crkvi i teško mu je nametnuti aršine i merila proizvoljne robne medijske ponude.
„Popadije su celokupnim životom posvećene suprugu, Crkvi i porodici, a često su kreativne u odnosu prema onome što donosi bogatstvo narodnog života. Naše iskustvo u Crkvi govori da se u ličnosti popadije najčešće nalaze vrline blagosti, postojanosti, lepote, duh služenja i požrtvovanja. Serija je očigledno projekat, planski kreiran da na širem planu nametne sekularizovan pogled na svetotajinsku prirodu Crkve i da stavi u epruvetu ceo njen misionarski i krstonosni milje, te da skrene pažnju sa njene uloge u svetu i uloge koju ona vrši u narodu, a da pažnju usmeri na blasfemične i prozaične sadržaje u kojima su i sveštenik i srpski narod komedijanti, u najmanju ruku dostojni svakog zla koje ih snađe.
„Moram da priznam da sam pre gledanja jedne epizode mislio da je prenaglašena ocena vladike zvorničko-tuzlanskog g. Fotija da takva serija nije mogla ni u najcrnjem komunizmu biti snimljena i puštena da je gledaju milioni. Istina je još i crnja, pre svega za naručioce i kreatore ove blasfemije. Crkva ima na raspolaganju niz vaspitnih mera, kojima zbog njih, njihovih bližnjih i njihovog spasenja može da pristupi. Takve mere, kao što su odlučenje od svetih tajni i molitvoslovlja – od krštenja, braka i opela, nisu kazne nego poziv na pokajanje, na sagledavanje sopstvenog pada i osećanje gađenja prema sopstvenim gresima, što je u konkretnom slučaju bogoborna i čovekomrziteljna serija Popadija“, navodi profesor Radenković.

A DA MALO PRIMENIMO ZAKON? Crkva i država, naravno, imaju svoje mere i nadležne institucije, ali do predaje ovog teksta u štampu (28. novembar) nismo primetili da je reagovala ijedna. Potonja u smislu članova Ustava Srbije 44 i 45, celog Zakona o crkvama i verskim zajednicama iz 2006, a naročito Pravilnika o zaštiti ljudskih prava u oblasti pružanja medijskih usluga, osbeno njegovih članova 34 i 35 („naročito nije dozvoljeno omalovažavati određenu veroispovest, crkvu ili versku zajednicu ili zloupotrebljavati verska uverenja pripadnika određene veroispovesti“) koji je doneo Savet Regulatornog tela za elektronske medije, na sednici održanoj 16. juna 2016. u cilju zaštite svih tradicionalnih veroispovesti u Srbiji, u koje, valjda, spadaju i pravoslavni, koji postoje u vidu premoćne većine (84,5 odsto) verujućih u ovoj zemlji. S druge strane, svesni smo da je neoliberalna hidra za poslednja dva veka gotovo uništila zakonodavstvo kome je na meti bila blasfemija, hula na veru i diskriminacija verujućih. Ipak se u našem vremenu čak i u bližem evropskom okruženju pojavljuje jaka državna potreba da od napada zaštiti osnovne hrišćanske vrednosti, barem tamo gde su hrišćani u većini. Kad je već tako, ne mogu da se ne složim sa mišljenjem gospođe Jasne Popović, koja piše: „Draga gospodo, kako bi bilo da vas mi, pravoslavni vernici, malo tužimo zato što nam uporno, bezobrazno i bezobzirno vređate verska osećanja?“