SRBIJA I JUGOSLAVIJA – JUGOSLOVENSKA IDEJA U SRPSKOJ KULTURI I UMETNOSTI

ISTINA O JUGOSLOVENSTVU I JUGOSLOVENSKOJ IDEJI

Šta je od „jugoslovenskog mesijanstva“ i vekovnog entuzijazma i oduševljavanja srpske kulturne elite ovim krugom ideja danas opstalo i ima li budućnost na srpskoj kulturnoj i umetničkoj sceni? Spektar aktuelnih ideja u tom smislu i na tom pravcu čine krajnosti intelektualnih i emotivnih boja i sadržaja, od kritičkog odbijanja i netrpeljivosti do oduševljenja i zalaganja za obnovu duha zajedništva. Ko su nekadašnji, a ko savremeni akteri koji daju zamajac jugoslovenstvu i njegovom duhu i uticaju među Srbima? Kako se ova raspoloženja i delovanje, te krug ideja manifestuju u književnosti, izdavaštvu, likovnoj i pozorišnoj umetnosti,popularnoj kulturi? O tim vezama, prožimanjima, uticajima, antagonizmima i saradnji, „Pečat“ je u seriji autorskih tekstova objavljenih u proteklim brojevima, javnosti predočio niz važnih, ponekad i manje poznatih činjenica.

Ideolog jugoslovenstva na čijim temeljima je stvorena Jugoslavija 1918. godine bio je đakovački biskup Josip Juraj Štrosmajer, jedan od najpoznatijih hrvatskih političara. Istu politiku zastupao je i Ante Starčević sa svojom Hrvatskom strankom prava. Zbog toga je, s mnogo razloga, označen kao ekskluzivni velikohrvat i srbomrzac, a biskup kao Jugosloven. Činjenica je da su im ciljevi bili isti, ali su razlike postojale u metodu ostvarivanja glavnih ciljeva, u putevima kojima je trebalo ići ka cilju i načinima koje je valjalo primeniti da bi se ciljevi ostvarili. Starčevićevi pravaši bili su nestrpljivi

Veći deo srpske javnosti i srpskih političara liberalnog opredeljenja bezrezervno je prihvatio Juraja Štrosmajera i njegovo jugoslovenstvo, a manji, konzervativniji, bio je prema njemu rezervisan i sumnjičav. Štrosmajerove pristalice među Srbima s vremenom su postale mnogobrojnije od onih koji su zazirali pre svega od njegove verske i svetovne politike. U svakom slučaju, Štrosmajer je uspeo da se nametne svojom jugoslovenskom ideologijom, ideologijom bratstva i jedinstva, pa je postao idol kojem su se mnogi Srbi, posebno oni koji su odlučivali o sudbini srpskog naroda i srpske države, klanjali do te mere da su ga držali kao neko božanstvo. Zbog toga je on postao nedodirljiv ne samo za srpske političare već i za naučnike. Hvalospevi o njemu i njegovom jugoslovenstvu nizali su na sve strane a kritike su bile više nego retke. Takvim odnosom prema Štrosmajeru u srpskom društvu, naročito u njegovom najvišem intelektualnom sloju, duboko se ukorenila jugoslovenska ideologija posebnog Štrosmajerovog tipa, koja je zapravo bila jugoslovenska samo po imenu, ali ne i po svojoj suštini, po svojim istinskim ciljevima.
Jedan od retkih Srba koji je dobro ocenio Štrosmajerovu politiku, i to kako versku, tako i svetovnu, bio je prota Dimitrije Ruvarac. On je 1895. napisao brošuru pod naslovom Evo, šta ste nam krivi!. Brošuru je namenio listu Obzor, iza kojeg su stajali sledbenici politike biskupa Štrosmajera i njegovog najbližeg saradnika Franje Račkog. Prota je dokumentovano razobličio velikohrvatsku, antisrpsku i antipravoslavnu politiku Stranke obzora, čije temelje su postavili Štrosmajer i Rački. Iako su protini dokazi bili neoborivi, njegova brošura prvorazrednog istorijskog značaja, kod srpske nacionalne i političke elite nije poljuljala ugled Štrosmajera, kao ideologa apokrifne jugoslovenske misli. Zanimljivo je čak i to da je rođeni Dimitrijev brat, čuveni srpski istoričar Ilarion Ruvarac, u nekim slučajevima, koji su se ticali pojedinih biskupovih istupa o unijaćenju Srba, podržavao Štrosmajera. Više godina pre prote Ruvarca, Štrosmajera su kao Jugoslovena razobličili Svetozar Marković i Jakov Ignjatović.

LAŽNO JUGOSLOVENSTVO Navešću nekoliko najvažnijih dokaza koji potvrđuju da je Štrosmajerovo jugoslovenstvo bilo pritvorno i lažno, da se pod tim imenom vešto prikrivala ne samo hrvatska već velikohrvatska rigidna rimokatolička politika.
U nauci je dobro poznato, i to uopšte nije sporno, da su Štrosmajer, kao i najveći deo hrvatskih političara njegovog, a i kasnijeg vremena svoje političke programe i ciljeve zasnivali na temeljima hrvatskog državnog i povijesnog prava. Ciljevi politike zasnivani na tom i takvom pravu bili su: stvaranje velike, etnički čiste i što je moguće više rimokatoličke Hrvatske. To pravo tretiralo je Srbe u Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji kao pravoslavne Hrvate. Ono nije priznavalo Srbima političku individualnost. Zbog toga su međusobni srpsko-hrvatski odnosi decenijama bili duboko poremećeni, jer Srbi su shvatili da se radilo o smišljenoj asimilaciji i hrvatizaciji, pa su se svugde, gde god su i kad god su mogli toj i takvoj hrvatskoj politici snažno suprotstavljali.
Ako je Štrosmajer bio ne samo sledbenik već zajedno s Račkim i ideolog te politike, može se postaviti pitanje da li se on može svrstati među istinske Jugoslovene. Uzgred budi rečeno, istu politiku zastupao je i Ante Starčević sa svojom Hrvatskom strankom prava. Zbog toga je, s mnogo razloga, označen kao ekskluzivan velikohrvat i srbomrzac, a biskup kao Jugosloven. Činjenica je da su im ciljevi bili isti, ali su razlike postojale u metodu ostvarivanja glavnih ciljeva, u putevima kojima je trebalo ići ka cilju i načinima koje je valjalo primeniti da bi se ciljevi ostvarili. Starčevićevi pravaši bili su nestrpljivi. Kad je reč o asimilaciji i hrvatizaciji Srba, Štrosmajer i njegovi sledbenici, iako odlučni da ih ostvare, bili su izbirljiviji, delikatniji, strpljiviji i trpeljiviji u rečima i nastupima od Starčevićevih pravaša, koji su u tom pogledu bili brutalno agresivni, spremni čak i na fizičko-biološko istrebljenje Srba. Dok su pravaši prema Srbima nastupali otvoreno i bez pritvorstva, Štrosmajer i njegovi narodnjaci, potonji obzoraši, trudili su se da svojim protivsrpskim akcijama i velikohrvatskim namerama daju uglađenu formu i kultivisaniji ton. Prave namere oni su prikrivali, uvijali u oblande, pričali su o bratstvu i jedinstvu, slozi, ljubavi i zajedničkim interesima, a radili su sve samo za sebe, za dobro svoje hrvatske nacije i hrvatske države. U svakom slučaju, takva kakva je bila, Štrosmajerova politika nije bila jugoslovenska već hrvatska i velikohrvatska. Ona se lukavo prikrivala iza jugoslovenskog imena i jugoslovenstva, a njeni izvođači radili su sve suprotno od onog što se pod tim imenom moglo i može podrazumevati.
O svemu ovome postoje brojni dokazi, koje zbog ograničenog prostora ovom prilikom ne mogu navoditi. Ilustracije radi, citiraću samo jedan deo teksta iz 1866. godine objavljen u Pozoru, organu Štrosmajerove Narodne stranke, koji je on i finansijski pomagao. Čvrsto se držeći hrvatskog državnog i povjesnog prava, Štrosmajer i njegovi sledbenici sledili su principe onovremenog švajcarskog teoretičara državnog prava Johana Kaspara Blunčlija, koji je glasio „da je narod velik koliko i država”. To je značilo da su svi stanovnici Hrvatske, bez obzira na etničku pripadnost, činili jedinstven hrvatski „politički narod”. Polazeći od tog i takvog stava Pozor je zapretio Srbima da ako budu istrajavali na svojoj nacionalnoj posebnosti, Hrvati će ih „iz zapada goniti idejom narodnoga jedinstva proti njihovoj istoj volji, rušiti ćemo moćju sveobće civilizacije sve zapreke, koje budu postavljali jedinstvu naroda, koga je Bog jednim stvorio. Kad nastane državna potreba, promieniti ćemo i ime, državni bitak, zamienti staru poviestnicu novom, promieniti ustanove, poprimiti drugu politiku, sve u duhu zapadne civilizacije; ali do tada biti ćemo jedan narod“.
Ovo nije samo upozorenje već ozbiljna pretnja koju su Srbima uputili Štrosmajerovi „jugoslovenski” opredeljeni sledbenici, da znaju šta ih čeka ako ne budu pristali da se odreknu srpstva i postanu Hrvati. Postavlja se pitanje da li bi iko, ko malo pameti ima, pisce ovakvih pretnji mogao svrstati u Jugoslovene.
Četiri godine kasnije Eugen Kvaternik, jedan od tvoraca Stranke prava, istim povodom napisao je hrvatskom političaru iz Dalmacije Mihovilu Pavlinoviću: „samo izdajica domovine i kervi naše, izdajica uma tj. znanosti, može vere radi reći na svetoj hervatskoj zemlji da je Serb, a ne Hervat. Otvoreno velimo dotičnim, da će znati hervatski narod osvetiti takovo izdajstvo, uništiv takovi nakot vere, koja je kadra iz ljudih učiniti izdajice kervi i svetinjah svakomu narodu najmilijih.“
Ako se uporede sadržaji dva citirana teksta, vidi se da njihovi pisci imaju iste ciljeve: privoleti Srbe da postanu Hrvati. Težeći tom i takvom cilju čitava hrvatska politika, osim časnih i retkih izuzetaka, negovana je nekad sasvim otvoreno, a nekad prikriveno za sve vreme postojanja Austrougarske, a nastavljena je i kasnije, kako za vreme prve, tako i za vreme druge Jugoslavije. Rezultati takve politike nisu izostali. U vreme Austrougarske oni su ispoljeni u protivsrpskim demonstracijama 1895, 1899. i 1902, kao i u Zagrebačkom veleizdajničkom procesu 1908. i 1909. godine. Plodovi te politike su i oni stravični događaji u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj 1941‒1945, kao i prilikom raspada Jugoslavije 1991/92. godine.

SREDSTVO UNIJAĆENJA O Štrosmajerovom lažnom jugoslovenstvu uverljiva svedočanstva nalaze se u njegovom zalaganju za uvođenje liturgije na staroslovenskom jeziku. Starija literatura o Štrosmajeru, koja ga je u svemu hvalila i slavila kao velikog Jugoslovena i prelata veoma odanog slovenstvu, u njegovim nastojanjima za uvođenje liturgije na staroslovenskom jeziku videla je samo čiste i plemenite nacionalne i verske pobude. Kako danas raspolažemo novim, ranije nepoznatim izvorima, sa sigurnošću možemo reći da se Štrosmajerovo zalaganje za liturgiju na staroslovenskom jeziku nikako ne može dovoditi u vezu s njegovim navodnim jugoslovenskim i sveslovenskim uverenjima i osećanjima. Reč je pre svega i iznad svega o njegovim verskim i političkim planovima i ciljevima koji nemaju baš nikakve veze s jugoslovenskim i sveslovenskim opredeljenjem. Štrosmajerova nastojanja u vezi s uvođenjem liturgije na staroslovenskom jeziku u Srbiji i Crnoj Gori bila su dobro proračunata i s jasnim ciljem, koji je odgovarao vekovnim težnjama Rimokatoličke crkve i Vatikana kad je reč o pravoslavnim šizmaticima s Balkanskog poluostrva i njihovom privođenju „pravoj Kristovoj veri“.
O pravim namerama koje je želeo da ostvari staroslovenskom liturgijom Štrosmajer je u više navrata obaveštavao papskog nuncija u Beču Serafina Vanutelija. U pismu od 3. februara 1887. sledećim rečima objasnio je nunciju zašto Sveta stolica treba da dozvoli Srbiji i Crnoj Gori pomenuto bogosluženje: „Držim i svjetujem da im to valja prihvatiti kao jedno praktično sredstvo kojim će se Južni Sloveni jedinstvu Crkve pridobiti.“ U pismu upućenom Vanuteliju 16. februara 1887. Štrosmajer je napisao da staroslovenska liturgija „spada u ona praktična i od same Božje providnosti proviđena sredstva kojima će se kobni raskol među Južnim Slavenima nadjačati, a krilo Svete Matere Crkve tako raskriliti da ćemo napokon postati jedno, kao što je jedan Gospodin, jedan krst i jedna vera“. Đakovački biskup je 27. decembra 1889. objasnio kardinalu Rampoliju da je staroslovenski jezik „sačuvan po Božijoj volji i pripremljen kao sredstvo kojim treba da našu braću, koja lutaju daleko od prave vere i borenja van crkve, vratimo u njeno krilo“.
Prema tome, neosporno je da je liturgiju na staroslovenskom Štrosmajer želeo da upotrebi kao oruđe kojim bi se pravoslavni bez privole, neosetno privodili pod papsku vlast, čime bi se ostvarilo jedinstvo, tj. unija i unijaćenje. Ne jednom već mnogo puta biskup je savetovao i preporučivao svojoj braći po veri da u odnosu na šizmatike, koje je trebalo pridobijati za „pravu Kristovu veru“, „budu jednostavni kao golub, a mudri poput zmije“. U njegovoj prepisci s Vanutelijem ključna misao bila je „jedinstvo Crkve“, „božansko jedinstvo” i „katoličko jedinstvo”. Onako kako su ga želeli i shvatili i kako su se o njemu izjašnjavali u međusobnoj prepisci Štrosmajer i Vanuteli, „jedinstvo Crkve“ nije bilo ništa drugo nego privođenje pravoslavnih šizmatika pod papsku vlast.
Iako je Štrosmajer znao da kaže da veoma uvažava srpsku pravoslavnu braću, da ceni srpsku pravoslavnu veru i crkvu, da su nebitne razlike između pravoslavnih i rimokatolika, činjenica je da je s prezrenjem i nipodaštavanjem gledao na pravoslavlje. Smatrao je da su Srbi prestali da budu hrišćani, a gde nema hrišćanstva, napisao je, „nestane ujedno uviek pravoga svietla i pravoga života”. Sumnjao je u to da Srbi imaju pravu crkvu, prave biskupe i pravog crkvenog poglavara, jer, da sve to imaju, ne bi bili takvi kakvi su, a smatrao je da su bez prave vere i bez prave crkve. Drugim rečima, i on je kao i drugi rimokatolički fanatici bio uveren da je tačna ocena izrečena u devizi „Graeca fides, nulla fides“ (Pravoslavna vera nije nikakva vera). Polazeći od takvog uverenja, biskup je umislio da je njegova prvorazredna pastirska obaveza da Srbe vrati hrišćanstvu i jedinoj pravoj rimokatoličkoj veri i Rimokatoličkoj crkvi sa Svetim ocem papom na čelu. U javnim istupima Štrosmajer je znao da podilazi Srbima, da ih time pridobija. Ali u prepisci s nuncijem Vanutelijem izricao je o njima reske i uvredljive ocene. Napisao je da su oni „krmeljivci i brijači“, da su bizantinci, šizmatici i raskolnici. Kao rimokatolički prvosveštenik Štrosmajer je bio u verskom pogledu veoma isključiv. Za njega je jedina prava vera bila njegova rimokatolička vera i jedina prava crkva njegova Rimokatolička crkva. Sve ostale vere i crkve, po njegovom viđenju, bile su nižeg reda i nisu mogle da se mere s verom i crkvom čiji je on bio pripadnik i propovednik. Posebnu netrpeljivost i mržnju iskazivao je prema Jevrejima.

ISKRENOST I MIMIKRIJA Štrosmajer je priznao da je sve što je radio i uradio činio zato da katoličkom jedinstvu vrati deo našega naroda koji je od Hrvata bio verski odvojen. Upornost koju je u tom poslu ispoljavao čitavog života ima prvorazredni verski, ali i politički značaj. I tim putem on je želeo da ostvari sopstvene težnje, ali i težnje njegove Narodne stranke da svi stanovnici Hrvatske budu jedan hrvatski „politički narod“, kako je to 1866. preteći poručio Srbima list Pozor. Zbog takvih namera, čiji je cilj bio da Srbima menjaju versku i nacionalnu pripadnost, Štrosmajer nije bio istinski Jugosloven.
Štrosmajer je to pokazao i kada je Jovan Jovanović Zmaj sa bratom Kornelom, a uz materijalnu pomoć crnogorskog kneza Nikole, godine 1887. nameravao da pokrene list pod imenom Jugoslavija. Zmaj je očekivao da će mu Štrosmajer finansijski pomoći da izdaje list pod pomenutim imenom. Međutim, biskup je izjavio da mu neće dati nijednu krajcaru. S razlogom se može postaviti pitanje: kako to da tako veliki Jugosloven, kakav je, po mišljenju mnogih, bio Štrosmajer, neće da pomogne izdavanje lista koji bi zastupao jugoslovenstvo. Odgovor na to pitanje krije se u činjenici da je Zmaj bio preteča naših integralnih Jugoslovena. Tvrdio je da se jugoslovenska ideja može ostvarivati „sa jednakim ohotom i s jedne i sa druge strane“, i sa hrvatske i sa srpske, i ako obostrana lozinka uvek bude „iskrenost i opet iskrenost“.Ako imamo u vidu činjenicu da je čitava Štrosmajerova politika bila zasnovana na hrvatskom državnom i istorijskom pravu, a da je to pravo sve pogodnosti pružalo samo Hrvatima, moramo znati da biskupovo jugoslovenstvo nije moglo da bude usaglašeno sa Zmajevim. Državno i istorijsko pravo Hrvatske nisu dopuštali da se jugoslovenska ideja ostvaruje „sa jednakim ohotom i s jedne i sa druge strane“. Hrvatskoj naciji ono je sve pružalo, a srpskoj sve oduzimalo. Sigurno je da Štrosmajerovo jugoslovenstvo, kojem nije bila lozinka „iskrenost i opet iskrenost“ već hrvatstvo i iznad svega hrvatstvo s jugoslovenskom oblandom, Zmaj ne bi zastupao u listu Jugoslavija. Štrosmajer je to dobro znao, pa zato i nije hteo Zmaju da pruži pomoć nijednom krajcarom.
Usko hrvatsko, a ne jugoslovensko stanovište ispoljio je Štrosmajer i u pogledu teritorijalne celokupnosti Hrvatske. Vodio je računa o svakom kutku zemlje koji je Hrvatska svojatala po osnovu istorijskog prava. Pri tome se nije obazirao na to da li su i Srbi na neku od tih teritorija, u kojoj su imali znatnu većinu, polagali pravo. Od austrijskog ministra-predsednika grofa Rehberga tražio je da se i Srem i čitava Vojvodina pripoje Hrvatskoj. Tvrdio je da je misao o postojanju Vojvodine, kao samostalne teritorije i autonomne jedinice nezrela i neizvodiva. Tvrdio je da je nečuvena drskost što su Srbi iz Ugarske na Blagoveštenskom saboru držanom 1861. u Sremskim Karlovcima odlučili da traže osnivanje posebnog srpskog vojvodstva.
Kad je na Saboru Hrvatske 1861. pokrenuto pitanje naziva službenog jezika, bilo je više predloga. Ivan Kukuljević Sakcinski predložio je da se jezik nazove „hrvatsko-srpski“, odnosno „hrvatski ili srpski“. Taj predlog nije prihvaćen jer većini članova Sabora, koju su činili Štrosmajerovi narodnjaci, nije se dopao pridev srpski, pa je izglasano da službeni jezik bude jugoslovenski. Srbi nisu bili zadovoljni takvim rešenjem. Hteli su da prihvate Kukuljevićev predlog. U jugoslovenstvu, koje im je ponuđeno u nazivu jezika, nepogrešivo su sagledali vid velikohrvatstva, kojim je trebalo izbrisati srpsko ime, srpsko nacionalno osećanje, pa i samo srpsko nacionalno biće. Istoriografija, koja se bavila ovim pitanjem glorifikovala je taj čin kao dokaz iskrene sloge, jednakosti i želje Sabora za potpunom ravnopravnošću Hrvata i Srba. Na taj način jedan apokrifni čin jugoslovenstva prihvaćen je kao istinsko jugoslovenstvo, pa je postepeno, na štetu čitavog srpskog naroda, ugrađivan u temelje buduće zajedničke države.
Još tokom šezdesetih godina XIX veka Srbi iz Hrvatske shvatili su da je jugoslovenstvo biskupa Štrosmajera velika podvala. Stoga i nije bilo Srba u njegovoj Narodnoj stranci, a bilo ih je u Unionističkoj i Mažuranićevoj Samostalnoj narodnoj stranci.
U srpskoj i hrvatskoj javnosti Štrosmajer nije uživao glas samo da je veliki Jugosloven već i da je slovenofil. Međutim, njegovo slovenofilstvo bilo je skroz prožeto verskim, rimokatoličkim osećanjima i hrvatskim nacionalnim i političkim interesima. On se zalagao za to da uz pomoć Austrije i Hrvata na Balkanskom poluostrvu ojača katoličko slovensko stanovništvo, a oslabi nekatoličko. U jednoj promemoriji, koju je 1860. godine poslao ministru-predsedniku Austrije grofu Rehbergu, napisao je da će pre ili kasnije Austriji i njenim težnjama na Balkanu zapretiti opasnost od velike slovenske pravoslavne Rusije. Naglasio je da je izuzetno značajno za stabilnost Monarhije da predeli od Jadranskog do Crnog mora i od Dunava do Soluna ne padnu u ruske ruke. Da se to ne bi desilo, biskup je tvrdio da je od beskrajne važnosti da se zadovolje interesi Hrvata, da njih treba ojačati i pomoći im da odgovore svom pozivu. Kada se zadovolje Hrvati, kada se ispune svi njihovi zahtevi, napisao je Štrosmajer, ne samo Hrvati nego i svi Južni Sloveni staće uz Austriju, a ne uz Rusiju. Kao što je Štrosmajerovo jugoslovenstvo bilo samo u njegovim javnim nastupima i u rečima, tako je i njegovo slovenofilstvo bilo više nego upitno. Zapravo, on je bo austrofil, a ne slovenofil.

Ovim osvrtom na biskupa Štrosmajera i na njegovo jugoslovenstvo želeo sam da upoznam čitaoce „Pečata” s najnovijim i najznačajnijim naučnim saznanjima o tom političaru. Svojom ličnošću i svojim idejama on je bio ugrađen u ideološke i političke temelje kako prve, tako i druge Jugoslavije. Postao je među Srbima jedinica mere privrženosti Jugoslaviji, jugoslovenstvu, bratstvu i jedinstvu. Pošto ga je prihvatila većina Srba, njegov veliki ugled i uticaj ostavili su duboke i teške posledice na mnoge njihove generacije, na njihovu državnu i političku misao, na čitavu njihovu kulturu i posebno na njihovo duhovno jedinstvo. U takvim uslovima srpska istoriografija o Štrosmajeru nije bila i nije mogla da bude na nivou svojih profesionalnih, pa i moralnih obaveza. Ona je teško podbacila, postala je jednoznačna i ukalupljena, izdala je samu sebe zato što se pretvorila u najobičniju služavku politike.
Sve do raspada Jugoslavije Hrvatima i Hrvatskoj je odgovaralo da izigravaju predvodnike jugoslovenske misli, da imaju korifeja jugoslovenstva, kakav je, po njima, bio Štrosmajer. Zbog toga su oni o njemu pisali nekritički pohvalno i odbranaški. Deo pisaca koji su pripadali krajnje desnim ‒ šovinističkim krugovima, svrstanih u redove pravaša, frankofurtimaša i ustaša, koji su bili antijugoslovenskog usmerenja, nisu gradili, već su rušili mit o Štrosmajeru.
Posle razbijanja Jugoslavije hrvatska istoriografija prestala je da uzdiže, hvali i slavi Štrosmajera kao Jugoslovena. Koliko je ranije bila agresivno odbranaška, koliko napora je ulagala da odbrani i zaštiti biskupa od kritika na račun njegove politike, a sve s namerom da po svaku cenu očuva njegov reprezentativni jugoslovenski karakter ‒ toliko je posle razbijanja Jugoslavije počela gotovo napadno da ističe njegov hrvatski nacionalizam i patriotizam. Pri tome je čak otvoreno naglašeno da je nestankom Jugoslavije i porazom jugoslovenske ideje postalo besmisleno svako dalje insistiranje na Štrosmajeru kao Jugoslovenu. Pošto je kao Jugosloven u prvoj i drugoj Jugoslaviji odigrao svoju ulogu, sada, u novostvorenoj Hrvatskoj, biskupova ličnost i politika podređeni su novim nacionalnim i državnim potrebama. Po današnjim predstavama, on je, što je i najbliže istini, bio uzoran hrvatski nacionalista.
Kad imamo u vidu sve što je napisano, onda možemo da odgovorimo i na pitanje: kako to da su se Hrvati, kao predvodnici jugoslovenstva (mislim na ilirizam i štrosmajerizam) posle raspada Jugoslavije tako lako, brzo i bezbolno odrekli te ideologije, a da to nije slučaj sa Srbima. Odgovor je jednostavan. Znatnim svojim delom, bez obzira na to da li su pristajali uz Štrosmajera ili Starčevića, ili uz njihove naslednike, Hrvati su sledili politiku hrvatskog državnog i istorijskog prava, koji su u suprotnosti s jugoslovenstvom i jugoslovenskom politikom. Zbog toga oni nisu bili prožeti jugoslovenskom ideologijom, što je bio slučaj sa Srbima. Hrvati su tom ideologijom taktizirali, svoje prave ciljeve su prikrivali, očekujući povoljne trenutke, kakvi su bili 1941–1945. i 1991/1992. godine, da bi istupili s ekskluzivno hrvatskim i velikohrvatskim namerama i ciljevima. Ispostavilo se da su Srbi, poneti idejom jugoslovenstva i stvaranja zajedničke države, neoprezno, nedovoljno poznajući političke partnere, ušli u savez s Hrvatima ne sluteći zlo koje će ih snaći. Mnogi Srbi i danas, posle svega što se desilo između Srba i Hrvata, žale za Jugoslavijom, koja je morala propasti jer je bila izgrađena na pogrešnim ideološkim temeljima. Jovan Dučić je te temelje označio kao pesak, pa je napisao „da se ni pivare ne grade na pesku, a kamoli države“. Jugoslavija je propala iz istih razloga zbog kojih srpski pesnik Jovan Jovanović Zmaj od Štrosmajera nije dobio nijednu krajcaru za izdavanje lista Jugoslavija. Srbi su želeli da grade državu, kako je napisao Zmaj, „sa jednakim ohotom i s jedne i sa druge strane“, i da poštuju lozinku da između Hrvata i njih uvek bude „iskrenost i opet iskrenost“. Kako je tog ohota i te iskrenosti bilo samo s jedne strane, Jugoslavija je morala da doživi to što je doživela.

Jugoslovenska ideja i jugoslovenstvo u srpskoj kulturi i umetnosti
Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.