СРБИЈА И ЈУГОСЛАВИЈА – ЈУГОСЛОВЕНСКА ИДЕЈА У СРПСКОЈ КУЛТУРИ И УМЕТНОСТИ

ИСТИНА О ЈУГОСЛОВЕНСТВУ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ИДЕЈИ

Шта је од „југословенског месијанства“ и вековног ентузијазма и одушевљавања српске културне елите овим кругом идеја данас опстало и има ли будућност на српској културној и уметничкој сцени? Спектар актуелних идеја у том смислу и на том правцу чине крајности интелектуалних и емотивних боја и садржаја, од критичког одбијања и нетрпељивости до одушевљења и залагања за обнову духа заједништва. Ко су некадашњи, а ко савремени актери који дају замајац југословенству и његовом духу и утицају међу Србима? Како се ова расположења и деловање, те круг идеја манифестују у књижевности, издаваштву, ликовној и позоришној уметности,популарној култури? О тим везама, прожимањима, утицајима, антагонизмима и сарадњи, „Печат“ jе у серији ауторских текстова објављених у протеклим бројевима, јавности предочио низ важних, понекад и мање познатих чињеница.

Идеолог југословенства на чијим темељима је створена Југославија 1918. године био је ђаковачки бискуп Јосип Јурај Штросмајер, један од најпознатијих хрватских политичара. Исту политику заступао је и Анте Старчевић са својом Хрватском странком права. Због тога је, с много разлога, означен као ексклузивни великохрват и србомрзац, а бискуп као Југословен. Чињеница је да су им циљеви били исти, али су разлике постојале у методу остваривања главних циљева, у путевима којима је требало ићи ка циљу и начинима које је ваљало применити да би се циљеви остварили. Старчевићеви праваши били су нестрпљиви

Анте Старчевић
Већи део српске јавности и српских политичара либералног опредељења безрезервно је прихватио Јураја Штросмајера и његово југословенство, а мањи, конзервативнији, био је према њему резервисан и сумњичав. Штросмајерове присталице међу Србима с временом су постале многобројније од оних који су зазирали пре свега од његове верске и световне политике. У сваком случају, Штросмајер је успео да се наметне својом југословенском идеологијом, идеологијом братства и јединства, па је постао идол којем су се многи Срби, посебно они који су одлучивали о судбини српског народа и српске државе, клањали до те мере да су га држали као неко божанство. Због тога је он постао недодирљив не само за српске политичаре већ и за научнике. Хвалоспеви о њему и његовом југословенству низали су на све стране а критике су биле више него ретке. Таквим односом према Штросмајеру у српском друштву, нарочито у његовом највишем интелектуалном слоју, дубоко се укоренила југословенска идеологија посебног Штросмајеровог типа, која је заправо била југословенска само по имену, али не и по својој суштини, по својим истинским циљевима.
Један од ретких Срба који је добро оценио Штросмајерову политику, и то како верску, тако и световну, био је прота Димитрије Руварац. Он је 1895. написао брошуру под насловом Ево, шта сте нам криви!. Брошуру је наменио листу Обзор, иза којег су стајали следбеници политике бискупа Штросмајера и његовог најближег сарадника Фрање Рачког. Прота је документовано разобличио великохрватску, антисрпску и антиправославну политику Странке обзора, чије темеље су поставили Штросмајер и Рачки. Иако су протини докази били необориви, његова брошура прворазредног историјског значаја, код српске националне и политичке елите није пољуљала углед Штросмајера, као идеолога апокрифне југословенске мисли. Занимљиво је чак и то да је рођени Димитријев брат, чувени српски историчар Иларион Руварац, у неким случајевима, који су се тицали појединих бискупових иступа о унијаћењу Срба, подржавао Штросмајера. Више година пре проте Руварца, Штросмајера су као Југословена разобличили Светозар Марковић и Јаков Игњатовић.

ЛАЖНО ЈУГОСЛОВЕНСТВО Навешћу неколико најважнијих доказа који потврђују да је Штросмајерово југословенство било притворно и лажно, да се под тим именом вешто прикривала не само хрватска већ великохрватска ригидна римокатоличка политика.
У науци је добро познато, и то уопште није спорно, да су Штросмајер, као и највећи део хрватских политичара његовог, а и каснијег времена своје политичке програме и циљеве заснивали на темељима хрватског државног и повијесног права. Циљеви политике заснивани на том и таквом праву били су: стварање велике, етнички чисте и што је могуће више римокатоличке Хрватске. То право третирало је Србе у Хрватској, Славонији и Далмацији као православне Хрвате. Оно није признавало Србима политичку индивидуалност. Због тога су међусобни српско-хрватски односи деценијама били дубоко поремећени, јер Срби су схватили да се радило о смишљеној асимилацији и хрватизацији, па су се свугде, где год су и кад год су могли тој и таквој хрватској политици снажно супротстављали.
Ако је Штросмајер био не само следбеник већ заједно с Рачким и идеолог те политике, може се поставити питање да ли се он може сврстати међу истинске Југословене. Узгред буди речено, исту политику заступао је и Анте Старчевић са својом Хрватском странком права. Због тога је, с много разлога, означен као ексклузиван великохрват и србомрзац, а бискуп као Југословен. Чињеница је да су им циљеви били исти, али су разлике постојале у методу остваривања главних циљева, у путевима којима је требало ићи ка циљу и начинима које је ваљало применити да би се циљеви остварили. Старчевићеви праваши били су нестрпљиви. Кад је реч о асимилацији и хрватизацији Срба, Штросмајер и његови следбеници, иако одлучни да их остваре, били су избирљивији, деликатнији, стрпљивији и трпељивији у речима и наступима од Старчевићевих праваша, који су у том погледу били брутално агресивни, спремни чак и на физичко-биолошко истребљење Срба. Док су праваши према Србима наступали отворено и без притворства, Штросмајер и његови народњаци, потоњи обзораши, трудили су се да својим противсрпским акцијама и великохрватским намерама дају углађену форму и култивисанији тон. Праве намере они су прикривали, увијали у обланде, причали су о братству и јединству, слози, љубави и заједничким интересима, а радили су све само за себе, за добро своје хрватске нације и хрватске државе. У сваком случају, таква каква је била, Штросмајерова политика није била југословенска већ хрватска и великохрватска. Она се лукаво прикривала иза југословенског имена и југословенства, а њени извођачи радили су све супротно од оног што се под тим именом могло и може подразумевати.
О свему овоме постоје бројни докази, које због ограниченог простора овом приликом не могу наводити. Илустрације ради, цитираћу само један део текста из 1866. године објављен у Позору, органу Штросмајерове Народне странке, који је он и финансијски помагао. Чврсто се држећи хрватског државног и повјесног права, Штросмајер и његови следбеници следили су принципе оновременог швајцарског теоретичара државног права Јохана Каспара Блунчлија, који је гласио „да је народ велик колико и држава”. То је значило да су сви становници Хрватске, без обзира на етничку припадност, чинили јединствен хрватски „политички народ”. Полазећи од тог и таквог става Позор је запретио Србима да ако буду истрајавали на својој националној посебности, Хрвати ће их „из запада гонити идејом народнога јединства проти њиховој истој вољи, рушити ћемо моћју свеобће цивилизације све запреке, које буду постављали јединству народа, кога је Бог једним створио. Кад настане државна потреба, промиенити ћемо и име, државни битак, замиенти стару повиeстницу новом, промиенити установе, попримити другу политику, све у духу западне цивилизације; али до тада бити ћемо један народ“.
Ово није само упозорење већ озбиљна претња коју су Србима упутили Штросмајерови „југословенски” опредељени следбеници, да знају шта их чека ако не буду пристали да се одрекну српства и постану Хрвати. Поставља се питање да ли би ико, ко мало памети има, писце оваквих претњи могао сврстати у Југословене.
Четири године касније Еуген Кватерник, један од твораца Странке права, истим поводом написао је хрватском политичару из Далмације Миховилу Павлиновићу: „само издајица домовине и керви наше, издајица ума тј. знаности, може вере ради рећи на светој херватској земљи да је Серб, а не Херват. Отворено велимо дотичним, да ће знати херватски народ осветити таково издајство, уништив такови накот вере, која је кадра из људих учинити издајице керви и светињах свакому народу најмилијих.“
Ако се упореде садржаји два цитирана текста, види се да њихови писци имају исте циљеве: приволети Србе да постану Хрвати. Тежећи том и таквом циљу читава хрватска политика, осим часних и ретких изузетака, негована је некад сасвим отворено, а некад прикривено за све време постојања Аустроугарске, а настављена је и касније, како за време прве, тако и за време друге Југославије. Резултати такве политике нису изостали. У време Аустроугарске они су испољени у противсрпским демонстрацијама 1895, 1899. и 1902, као и у Загребачком велеиздајничком процесу 1908. и 1909. године. Плодови те политике су и они стравични догађаји у Независној Држави Хрватској 1941‒1945, као и приликом распада Југославије 1991/92. године.

СРЕДСТВО УНИЈАЋЕЊА О Штросмајеровом лажном југословенству уверљива сведочанства налазе се у његовом залагању за увођење литургије на старословенском језику. Старија литература о Штросмајеру, која га је у свему хвалила и славила као великог Југословена и прелата веома оданог словенству, у његовим настојањима за увођење литургије на старословенском језику видела је само чисте и племените националне и верске побуде. Како данас располажемо новим, раније непознатим изворима, са сигурношћу можемо рећи да се Штросмајерово залагање за литургију на старословенском језику никако не може доводити у везу с његовим наводним југословенским и свесловенским уверењима и осећањима. Реч је пре свега и изнад свега о његовим верским и политичким плановима и циљевима који немају баш никакве везе с југословенским и свесловенским опредељењем. Штросмајерова настојања у вези с увођењем литургије на старословенском језику у Србији и Црној Гори била су добро прорачуната и с јасним циљем, који је одговарао вековним тежњама Римокатоличке цркве и Ватикана кад је реч о православним шизматицима с Балканског полуострва и њиховом привођењу „правој Кристовој вери“.
О правим намерама које је желео да оствари старословенском литургијом Штросмајер је у више наврата обавештавао папског нунција у Бечу Серафина Ванутелија. У писму од 3. фебруара 1887. следећим речима објаснио је нунцију зашто Света столица треба да дозволи Србији и Црној Гори поменуто богослужење: „Држим и свјетујем да им то ваља прихватити као једно практично средство којим ће се Јужни Словени јединству Цркве придобити.“ У писму упућеном Ванутелију 16. фебруара 1887. Штросмајер је написао да старословенска литургија „спада у она практична и од саме Божје провидности провиђена средства којима ће се кобни раскол међу Јужним Славенима надјачати, а крило Свете Матере Цркве тако раскрилити да ћемо напокон постати једно, као што је један Господин, један крст и једна вера“. Ђаковачки бискуп је 27. децембра 1889. објаснио кардиналу Рамполију да је старословенски језик „сачуван по Божијој вољи и припремљен као средство којим треба да нашу браћу, која лутају далеко од праве вере и борења ван цркве, вратимо у њено крило“.
Према томе, неоспорно је да је литургију на старословенском Штросмајер желео да употреби као оруђе којим би се православни без приволе, неосетно приводили под папску власт, чиме би се остварило јединство, тј. унија и унијаћење. Не једном већ много пута бискуп је саветовао и препоручивао својој браћи по вери да у односу на шизматике, које је требало придобијати за „праву Кристову веру“, „буду једноставни као голуб, а мудри попут змије“. У његовој преписци с Ванутелијем кључна мисао била је „јединство Цркве“, „божанско јединство” и „католичко јединство”. Онако како су га желели и схватили и како су се о њему изјашњавали у међусобној преписци Штросмајер и Ванутели, „јединство Цркве“ није било ништа друго него привођење православних шизматика под папску власт.
Иако је Штросмајер знао да каже да веома уважава српску православну браћу, да цени српску православну веру и цркву, да су небитне разлике између православних и римокатолика, чињеница је да је с презрењем и ниподаштавањем гледао на православље. Сматрао је да су Срби престали да буду хришћани, а где нема хришћанства, написао је, „нестане уједно увиек правога свиетла и правога живота”. Сумњао је у то да Срби имају праву цркву, праве бискупе и правог црквеног поглавара, јер, да све то имају, не би били такви какви су, а сматрао је да су без праве вере и без праве цркве. Другим речима, и он је као и други римокатолички фанатици био уверен да је тачна оцена изречена у девизи „Graeca fides, nulla fides“ (Православна вера није никаква вера). Полазећи од таквог уверења, бискуп је умислио да је његова прворазредна пастирска обавеза да Србе врати хришћанству и јединој правој римокатоличкој вери и Римокатоличкој цркви са Светим оцем папом на челу. У јавним иступима Штросмајер је знао да подилази Србима, да их тиме придобија. Али у преписци с нунцијем Ванутелијем изрицао је о њима реске и увредљиве оцене. Написао је да су они „крмељивци и бријачи“, да су бизантинци, шизматици и расколници. Као римокатолички првосвештеник Штросмајер је био у верском погледу веома искључив. За њега је једина права вера била његова римокатоличка вера и једина права црква његова Римокатоличка црква. Све остале вере и цркве, по његовом виђењу, биле су нижег реда и нису могле да се мере с вером и црквом чији је он био припадник и проповедник. Посебну нетрпељивост и мржњу исказивао је према Јеврејима.

Јован Јовановић Змај

ИСКРЕНОСТ И МИМИКРИЈА Штросмајер је признао да је све што је радио и урадио чинио зато да католичком јединству врати део нашега народа који је од Хрвата био верски одвојен. Упорност коју је у том послу испољавао читавог живота има прворазредни верски, али и политички значај. И тим путем он је желео да оствари сопствене тежње, али и тежње његове Народне странке да сви становници Хрватске буду један хрватски „политички народ“, како је то 1866. претећи поручио Србима лист Позор. Због таквих намера, чији је циљ био да Србима мењају верску и националну припадност, Штросмајер није био истински Југословен.
Штросмајер је то показао и када је Јован Јовановић Змај са братом Корнелом, а уз материјалну помоћ црногорског кнеза Николе, године 1887. намеравао да покрене лист под именом Југославија. Змај је очекивао да ће му Штросмајер финансијски помоћи да издаје лист под поменутим именом. Међутим, бискуп је изјавио да му неће дати ниједну крајцару. С разлогом се може поставити питање: како то да тако велики Југословен, какав је, по мишљењу многих, био Штросмајер, неће да помогне издавање листа који би заступао југословенство. Одговор на то питање крије се у чињеници да је Змај био претеча наших интегралних Југословена. Тврдио је да се југословенска идеја може остваривати „са једнаким охотом и с једне и са друге стране“, и са хрватске и са српске, и ако обострана лозинка увек буде „искреност и опет искреност“.Ако имамо у виду чињеницу да је читава Штросмајерова политика била заснована на хрватском државном и историјском праву, а да је то право све погодности пружало само Хрватима, морамо знати да бискупово југословенство није могло да буде усаглашено са Змајевим. Државно и историјско право Хрватске нису допуштали да се југословенска идеја остварује „са једнаким охотом и с једне и са друге стране“. Хрватској нацији оно је све пружало, а српској све одузимало. Сигурно је да Штросмајерово југословенство, којем није била лозинка „искреност и опет искреност“ већ хрватство и изнад свега хрватство с југословенском обландом, Змај не би заступао у листу Југославија. Штросмајер је то добро знао, па зато и није хтео Змају да пружи помоћ ниједном крајцаром.
Уско хрватско, а не југословенско становиште испољио је Штросмајер и у погледу територијалне целокупности Хрватске. Водио је рачуна о сваком кутку земље који је Хрватска својатала по основу историјског права. При томе се није обазирао на то да ли су и Срби на неку од тих територија, у којој су имали знатну већину, полагали право. Од аустријског министра-председника грофа Рехберга тражио је да се и Срем и читава Војводина припоје Хрватској. Тврдио је да је мисао о постојању Војводине, као самосталне територије и аутономне јединице незрела и неизводива. Тврдио је да је нечувена дрскост што су Срби из Угарске на Благовештенском сабору држаном 1861. у Сремским Карловцима одлучили да траже оснивање посебног српског војводства.
Кад је на Сабору Хрватске 1861. покренуто питање назива службеног језика, било је више предлога. Иван Кукуљевић Сакцински предложио је да се језик назове „хрватско-српски“, односно „хрватски или српски“. Тај предлог није прихваћен јер већини чланова Сабора, коју су чинили Штросмајерови народњаци, није се допао придев српски, па је изгласано да службени језик буде југословенски. Срби нису били задовољни таквим решењем. Хтели су да прихвате Кукуљевићев предлог. У југословенству, које им је понуђено у називу језика, непогрешиво су сагледали вид великохрватства, којим је требало избрисати српско име, српско национално осећање, па и само српско национално биће. Историографија, која се бавила овим питањем глорификовала је тај чин као доказ искрене слоге, једнакости и жеље Сабора за потпуном равноправношћу Хрвата и Срба. На тај начин један апокрифни чин југословенства прихваћен је као истинско југословенство, па је постепено, на штету читавог српског народа, уграђиван у темеље будуће заједничке државе.
Још током шездесетих година XIX века Срби из Хрватске схватили су да је југословенство бискупа Штросмајера велика подвала. Стога и није било Срба у његовој Народној странци, а било их је у Унионистичкој и Мажуранићевој Самосталној народној странци.
У српској и хрватској јавности Штросмајер није уживао глас само да је велики Југословен већ и да је словенофил. Међутим, његово словенофилство било је скроз прожето верским, римокатоличким осећањима и хрватским националним и политичким интересима. Он се залагао за то да уз помоћ Аустрије и Хрвата на Балканском полуострву ојача католичко словенско становништво, а ослаби некатоличко. У једној промеморији, коју је 1860. године послао министру-председнику Аустрије грофу Рехбергу, написао је да ће пре или касније Аустрији и њеним тежњама на Балкану запретити опасност од велике словенске православне Русије. Нагласио је да је изузетно значајно за стабилност Монархије да предели од Јадранског до Црног мора и од Дунава до Солуна не падну у руске руке. Да се то не би десило, бискуп је тврдио да је од бескрајне важности да се задовоље интереси Хрвата, да њих треба ојачати и помоћи им да одговоре свом позиву. Када се задовоље Хрвати, када се испуне сви њихови захтеви, написао је Штросмајер, не само Хрвати него и сви Јужни Словени стаће уз Аустрију, а не уз Русију. Као што је Штросмајерово југословенство било само у његовим јавним наступима и у речима, тако је и његово словенофилство било више него упитно. Заправо, он је бо аустрофил, а не словенофил.


Овим освртом на бискупа Штросмајера и на његово југословенство желео сам да упознам читаоце „Печата” с најновијим и најзначајнијим научним сазнањима о том политичару. Својом личношћу и својим идејама он је био уграђен у идеолошке и политичке темеље како прве, тако и друге Југославије. Постао је међу Србима јединица мере привржености Југославији, југословенству, братству и јединству. Пошто га је прихватила већина Срба, његов велики углед и утицај оставили су дубоке и тешке последице на многе њихове генерације, на њихову државну и политичку мисао, на читаву њихову културу и посебно на њихово духовно јединство. У таквим условима српска историографија о Штросмајеру није била и није могла да буде на нивоу својих професионалних, па и моралних обавеза. Она је тешко подбацила, постала је једнозначна и укалупљена, издала је саму себе зато што се претворила у најобичнију служавку политике.
Све до распада Југославије Хрватима и Хрватској је одговарало да изигравају предводнике југословенске мисли, да имају корифеја југословенства, какав је, по њима, био Штросмајер. Због тога су они о њему писали некритички похвално и одбранашки. Део писаца који су припадали крајње десним ‒ шовинистичким круговима, сврстаних у редове праваша, франкофуртимаша и усташа, који су били антијугословенског усмерења, нису градили, већ су рушили мит о Штросмајеру.
После разбијања Југославије хрватска историографија престала је да уздиже, хвали и слави Штросмајера као Југословена. Колико је раније била агресивно одбранашка, колико напора је улагала да одбрани и заштити бискупа од критика на рачун његове политике, а све с намером да по сваку цену очува његов репрезентативни југословенски карактер ‒ толико је после разбијања Југославије почела готово нападно да истиче његов хрватски национализам и патриотизам. При томе је чак отворено наглашено да је нестанком Југославије и поразом југословенске идеје постало бесмислено свако даље инсистирање на Штросмајеру као Југословену. Пошто је као Југословен у првој и другој Југославији одиграо своју улогу, сада, у новоствореној Хрватској, бискупова личност и политика подређени су новим националним и државним потребама. По данашњим представама, он је, што је и најближе истини, био узоран хрватски националиста.
Кад имамо у виду све што је написано, онда можемо да одговоримо и на питање: како то да су се Хрвати, као предводници југословенства (мислим на илиризам и штросмајеризам) после распада Југославије тако лако, брзо и безболно одрекли те идеологије, а да то није случај са Србима. Одговор је једноставан. Знатним својим делом, без обзира на то да ли су пристајали уз Штросмајера или Старчевића, или уз њихове наследнике, Хрвати су следили политику хрватског државног и историјског права, који су у супротности с југословенством и југословенском политиком. Због тога они нису били прожети југословенском идеологијом, што је био случај са Србима. Хрвати су том идеологијом тактизирали, своје праве циљеве су прикривали, очекујући повољне тренутке, какви су били 1941–1945. и 1991/1992. године, да би иступили с ексклузивно хрватским и великохрватским намерама и циљевима. Испоставило се да су Срби, понети идејом југословенства и стварања заједничке државе, неопрезно, недовољно познајући политичке партнере, ушли у савез с Хрватима не слутећи зло које ће их снаћи. Многи Срби и данас, после свега што се десило између Срба и Хрвата, жале за Југославијом, која је морала пропасти јер је била изграђена на погрешним идеолошким темељима. Јован Дучић је те темеље означио као песак, па је написао „да се ни пиваре не граде на песку, а камоли државе“. Југославија је пропала из истих разлога због којих српски песник Јован Јовановић Змај од Штросмајера није добио ниједну крајцару за издавање листа Југославија. Срби су желели да граде државу, како је написао Змај, „са једнаким охотом и с једне и са друге стране“, и да поштују лозинку да између Хрвата и њих увек буде „искреност и опет искреност“. Како је тог охота и те искрености било само с једне стране, Југославија је морала да доживи то што је доживела.

Југословенска идеја и југословенство у српској култури и уметности
Овај пројекат је суфинансиран из Буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *