MEGALOPOLIS – Navijati za komšije

Sa Svetskim prvenstvom u fudbalu po popularnosti se mogu uporediti samo olimpijske igre, a u oba takmičenja duh epohe i naša stvarnost postaju očigledni, bar za tih nekoliko nedelja trajanja

Najveća dopadljivost Svetskog prvenstva u fudbalu proizlazi iz činjenice što se – za sada – događa samo jednom u četiri godine, pa stoga još uvek ima auru „neponovljivog“ događaja. Sem toga, Svetsko prvenstvo, kao u nekoj magiji, „razbija“ timove prebogatih, multinacionalnih „klubova“ i preraspoređuje njihove igrače – ovoga puta na osnovu nacionalnog identiteta. Sada, kao u nekom čudesnom ostvarenju socijalne pravde, svi igraju za svoje, a ne za one koji mogu najviše da ih plate.
Upravo zbog takve „magične“ prirode i globalnog statusa fudbala – jedinog sporta kojim se zaista svi bave – sa Svetskim prvenstvom se mogu, po popularnosti, uporediti jedino još olimpijske igre. I u jednom i u drugom takmičenju duh epohe i naša stvarnost postaju očigledni, bar za tih nekoliko nedelja.
Kakvi su, dakle, naša epoha i naša stvarnost, po fudbalu?

BLEDA SLIKA EVROPLJANA Krenimo od stare fudbalske aristokratije, italijanske i nemačke fudbalske reprezentacije, koje dahću, pomalo starački, za vrat Brazilcima sa po četiri titule svetskih prvaka. Italijani su iz nejasnih razloga odlučili da ne dolaze više na svetska prvenstva u fudbalu (nisu bili ni u Rusiji, ni u Kataru), ali nemaju ništa protiv da osvajaju evropska prvenstva. Kakvo je, dakle, stanje italijanskog fudbala? Kao i stanje italijanske politike – nejasno. Nemci su pak odlučili da ovog puta, umesto svoje visokocenjene fudbalske reprezentacije, na Svetsko prvenstvo pošalju grupu političkih aktivista-amatera, s portparolom Hansijem Flikom na čelu. Aktivisti su izveli svoj performans kako su znali i umeli, a onda su se spakovali i vratili kući. Nikome nisu previše nedostajali, domaćinu najmanje.
Ostali Evropljani su odigrali bez iznenađenja, po starim notama: Englezi i dalje uče kako se izvode penali, gordo čekajući da se poveća visina prečke. Španci se vrlo uspešno dodaju međusobno, pitajući se čemu služe one čudne stative i prečke na krajevima terena; Portugalci su horski pokazali zašto nikada do sada nisu osvojili prvenstvo sveta, a onda je njihov solo igrač isplakao još jednom svoju ariju punu suza.
Tako stižemo i do nas, Srba: od snova o balkonu, dospeli smo do istine da je uspeh već samo to što smo se ukrcali u avion za Katar. U prevodu: Piksi je pre prvenstva pokazao šta zna, a tokom prvenstva šta (još uvek) ne zna. Ipak, duboko u sebi, osećam da nikome ništa ne zameram i da ovu reprezentaciju i njenog selektora volim isto kao i pre Katara. Reprezentacija je samo jedna, ako je reprezentacija: nema predaje ni u fudbalu ni u ostalim stvarima, kao što je na primer, Kosovo i Metohija.
Sledi Katar: na samom početku prvenstva obavešteni smo koliko je ljudi poginulo gradeći one lepe stadione. Da se prvenstvo održavalo 1982. godine, ljudi bi tim podacima poverovali i zgrozili bi se, ali danas je 2022, vreme postistine, gde se brojevi zaboravljaju, brišu, izmišljaju, povećavaju ili smanjuju po nahođenju onih koji imaju moć da ih svi čuju. Tako je i ovaj broj postao samo informacija: ako Evropljani neće da gledaju SP, pošto su im uključili program „moralne indignacije“ (koji bi, razume se, bio isključen da je Katar pre toga ispunio neke druge uslove), tribine će puniti ostatak sveta.

POŠAST KVANTIFIKACIJE Prikačimo se sada na internet. Rasprave u komentarima na sajtovima kladionica vodile su se uglavnom oko krucijalnog pitanja: da li je Mesi bolji od Maradone? Odgovori na pitanje zavisili su uglavnom od godišta onih koji su odgovarali, ali je meni za oko zapao anonimni autor koji je samouvereno tvrdio da je Mesi bolji od Maradone bez obzira da li će osvojiti prvenstvo ili ne, zato što, pazite sada, „iza sebe ima 15 godina igranja fudbala na visokom nivou“. Da, dobro ste pročitali. Posle tog komentara sam počeo da žalim Mesija. On se tamo u Kataru razbija da osvoji tu prokletu titulu koju Maradona ima, a on nema, a koja jedina njegovim sunarodnicima nešto znači, a ovde mu čovek jednostavnim jezikom objašnjava da za to nema potrebe.
Ovaj anonimni komentar podsetio me je na pošast koja preti da uništi fudbal i sport uopšte, ako to već nije učinila, a to je pošast kvantifikacije, tj. pretvaranja fudbala u nizove besmislenih brojeva. Fudbal je ranije bio priča, pa su se velike pobede i titule prepričavale s kolena na koleno, motivišući mlade da i sami postanu deo legende. Trag takvog razumevanja fudbala jesu oni stari ljudi koji znaju napamet cele sastave svojih omiljenih timova ili reprezentacije; znaju sve igrače, jer su svi učestvovali u osvajanjima trofeja ili u velikim pobedama. Danas je fudbal pretvoren u 1, 2, ili u 0(X), a prenosi podsećaju na mašine za automatsko prebrojavanje svega što se može prebrojati. Tokom utakmice komentatori rutinski podnose izveštaje o individualnim rekordima: ko je dao koliko golova, ko je imao koliko nastupa, ko je koliko ovo, ko je koliko ono, i tako se neprimetno jedan kolektivni sport u kome se uspeh merio timskim pobedama i timskim trofejima, pretvara i individualno takmičenje u individualnim brojevima. Kolektivni trofeji postali su samo jedna od stavki koja se može prebrojati: nešto poput „broj golova u prvih deset minuta utakmice“. Neće proći mnogo vremena i Nejmar će za neke statističare biti veći igrač od Pelea, jer je imao više nastupa & dao je više golova od njega, a Tite, bivši selektor Brazila, biće po statistici najuspešniji brazilskih selektor svih vremena, što će mu nesumnjivo ulepšati starost kada se bude sećao Katara ili poraza na praznoj Marakani u finalu prvenstva Južne Amerike, od dragih mu komšija Argentinaca.

DALIĆ I BRANIOCI A sada da iz zemlje brojeva pređemo u zemlju čuda: iako smo ispali sa Svetskog prvenstva još u grupnoj fazi, vaskrsli smo u četvrtini finala i to ne zahvaljujući Hristu već Zlatku Daliću, koji je pobedu Hrvatske protiv Brazila posvetio „braniocima“. Ne znam kakve veze imaju Brazilci i „branioci“, osim ako se hrvatskom selektoru u Brazilcima nisu pričinjavali Srbi. Dobro je to znati: ja sam do sada naivno mislio da se sintagma „balkanski Brazilci“ odnosila na jugoslovenski fudbal, a sada smo dobili potvrdu eksperta da su samo Srbi – Brazilci.
Većina mojih prijatelja, uključujući i mene, složila se s Dalićem, pa nam je preostalo da u duhu dobrosusedskih odnosa na sledećem meču njegove reprezentacije navijamo za naše komšije – Argentince. I zaista, posle meča Hrvatska – Argentina dobio sam preko društvenih mreža na desetine duhovitih mimova o nama i komšijama (Argentincima).
Bilo je naravno i onih koji nisu poverovali selektoru hrvatske nogometne reprezentacije. Onu su požurili da se oglase na socijalnim mrežama kako bi svetu saopštili da oni „nisu nacionalisti“ i da uvek navijaju za „komšije“ (Hrvatsku). Dakle, tim „navijačima“ ne smeta Oluja, niti pobijene i postradale sunarodnike smatraju naročito bliskim osobama. Drugačije rečeno: draže su im „komšije“ od „ukućana“, čak i onda kada se komšije podsećaju, u najvećoj radosti, kako je lepo bilo ubijati i proterivati „ukućane“.

SAMOPORICANJE NEKAD I SAD Kako razumeti ovo samoukidanje (ili samoporicanje, kako bi to kazao moj kolega Lompar) koje se tako uporno samoreklamira kao „visokomoralni“ čin? To više nije trag onog titoističkog samoporicanja kada su srpski komunisti poricali svoj srpski identitet iz dva razloga. Prvo, zato što su partijski odrastali, verujući u kominternovsku dogmu iz Drezdena 1928. god. koja je tvrdila da je Kraljevina Jugoslavija „vlasništvo“ velikosrpske buržoazije, odnosno srpskog naroda koji tlači ostale narode – što je bila boljševička kazna za srpsko prihvatanje bele emigracija koja je bežala od boljševika. Ako je taj prvi razlog glup, drugi je banalan: ti komunisti, a i ostali ljudi gladni društvenog položaja i uspeha, želeli su da poprave pozicije kod Josipa Broza Tita, koji je, budući Hrvat i komunista, tražio da se Srbi u svakom trenutku bore protiv „velikosrpskog nacionalizma“ – ako žele da se dokopaju Dedinja i života crvene buržoazije. A mnogi su želeli.
Tako je bilo nekada. Ovo današnje samoporicanje je nešto drugo: živimo u doba Megalopolisa, doba postistine, postdemokratije, posthumanizma, a pre svega posthrišćanstva, u kome je savršeno normalno kada jedan „ugledni“ intelektualac preko Si-En-Ena kaže da je broj ljudi na planeti prevelik za Četvrtu industrijsku revoluciju. U prevodu: globalna oligarhija smatra da jedan deo ljudi treba tiho likvidirati, jer samo smeta. Potpuno je razumljivo da pred takvom „idejom“ ljudi osećaju strah, posebno ako su devedesetih već jednom bili pod sankcijama „međunarodne zajednice“ da bi posle toga bili posuti osiromašenim uranijumom, srećom, objašnjeno nam je, potpuno bezopasnim po zdravlje.
Selektor hrvatske reprezentacije ne pripada ovoj grupi ljudi. On smatra da je za njegov opstanak dovoljno da neprekidno zaziva „branioce“, jer dokle god ima nekih Srba, biće valjda potrebe i za nekim „braniocima“ da ih satru. Mi, koji smo bliži Vukašinu Mandrapi, imamo pred sobom dve mogućnosti: prva je da se zbližimo jedni s drugima, kako bismo zajedno odgovorili na ovu pretnju upućenu svima nama, ali i celom čovečanstvu. Druga, malo sebična, malo kukavička i zato prilično odvratna mogućnost jeste ono što rade ovi koji „nisu nacionalisti“: samoukidajući se, oni izražavaju gestove najdublje pokornosti pred Megalopolisom i njegovom oligarhijom, misleći da će tako zaslužiti milost da budu pošteđeni. Zato se oni tiho mole da ova oligarhija svoju kosu smrti usmeri prema „nacionalistima“, tj. nama, „zlicama“, koji smatraju da je negacija Jasenovca istovremeno i negacija čovečanstva i humanosti. A kada se Jasenovci zaboravljaju, falsifikuju ili relativizuju, onda se spremite na to da će nekoga ponovo biti suviše.
I eto nas pred finalnom utakmicom Svetskog prvenstva: pošto ovaj tekst pišem pre nego što se utakmica odigrala, konačni rasplet mi je u ovom trenutku nepoznat. Volim francusku kulturu iako ona ne postoji: Rablea na primer, ili Flobera i njegovo Sentimentalno vaspitanje.
Pa ipak, navijam za komšije. Sada su nam bliži, iako su daleko.