МЕГАЛОПОЛИС – Навијати за комшије

Са Светским првенством у фудбалу по популарности се могу упоредити само олимпијске игре, а у оба такмичења дух епохе и наша стварност постају очигледни, бар за тих неколико недеља трајања

Највећа допадљивост Светског првенства у фудбалу произлази из чињенице што се – за сада – догађа само једном у четири године, па стога још увек има ауру „непоновљивог“ догађаја. Сем тога, Светско првенство, као у некој магији, „разбија“ тимове пребогатих, мултинационалних „клубова“ и прераспоређује њихове играче – овога пута на основу националног идентитета. Сада, као у неком чудесном остварењу социјалне правде, сви играју за своје, а не за оне који могу највише да их плате.
Управо због такве „магичне“ природе и глобалног статуса фудбала – јединог спорта којим се заиста сви баве – са Светским првенством се могу, по популарности, упоредити једино још олимпијске игре. И у једном и у другом такмичењу дух епохе и наша стварност постају очигледни, бар за тих неколико недеља.
Какви су, дакле, наша епоха и наша стварност, по фудбалу?

БЛЕДА СЛИКА ЕВРОПЉАНА Кренимо од старе фудбалске аристократије, италијанске и немачке фудбалске репрезентације, које дахћу, помало старачки, за врат Бразилцима са по четири титуле светских првака. Италијани су из нејасних разлога одлучили да не долазе више на светска првенства у фудбалу (нису били ни у Русији, ни у Катару), али немају ништа против да освајају европска првенства. Какво је, дакле, стање италијанског фудбала? Као и стање италијанске политике – нејасно. Немци су пак одлучили да овог пута, уместо своје високоцењене фудбалске репрезентације, на Светско првенство пошаљу групу политичких активиста-аматера, с портпаролом Хансијем Фликом на челу. Активисти су извели свој перформанс како су знали и умели, а онда су се спаковали и вратили кући. Никоме нису превише недостајали, домаћину најмање.
Остали Европљани су одиграли без изненађења, по старим нотама: Енглези и даље уче како се изводе пенали, гордо чекајући да се повећа висина пречке. Шпанци се врло успешно додају међусобно, питајући се чему служе оне чудне стативе и пречке на крајевима терена; Португалци су хорски показали зашто никада до сада нису освојили првенство света, а онда је њихов соло играч исплакао још једном своју арију пуну суза.
Тако стижемо и до нас, Срба: од снова о балкону, доспели смо до истине да је успех већ само то што смо се укрцали у авион за Катар. У преводу: Пикси је пре првенства показао шта зна, а током првенства шта (још увек) не зна. Ипак, дубоко у себи, осећам да никоме ништа не замерам и да ову репрезентацију и њеног селектора волим исто као и пре Катара. Репрезентација је само једна, ако је репрезентација: нема предаје ни у фудбалу ни у осталим стварима, као што је на пример, Косово и Метохија.
Следи Катар: на самом почетку првенства обавештени смо колико је људи погинуло градећи оне лепе стадионе. Да се првенство одржавало 1982. године, људи би тим подацима поверовали и згрозили би се, али данас је 2022, време постистине, где се бројеви заборављају, бришу, измишљају, повећавају или смањују по нахођењу оних који имају моћ да их сви чују. Тако је и овај број постао само информација: ако Европљани неће да гледају СП, пошто су им укључили програм „моралне индигнације“ (који би, разуме се, био искључен да је Катар пре тога испунио неке друге услове), трибине ће пунити остатак света.

ПОШАСТ КВАНТИФИКАЦИЈЕ Прикачимо се сада на интернет. Расправе у коментарима на сајтовима кладионица водиле су се углавном око круцијалног питања: да ли је Меси бољи од Марадоне? Одговори на питање зависили су углавном од годишта оних који су одговарали, али је мени за око запао анонимни аутор који је самоуверено тврдио да је Меси бољи од Марадоне без обзира да ли ће освојити првенство или не, зато што, пазите сада, „иза себе има 15 година играња фудбала на високом нивоу“. Да, добро сте прочитали. После тог коментара сам почео да жалим Месија. Он се тамо у Катару разбија да освоји ту проклету титулу коју Марадона има, а он нема, а која једина његовим сународницима нешто значи, а овде му човек једноставним језиком објашњава да за то нема потребе.
Овај анонимни коментар подсетио ме је на пошаст која прети да уништи фудбал и спорт уопште, ако то већ није учинила, а то је пошаст квантификације, тј. претварања фудбала у низове бесмислених бројева. Фудбал је раније био прича, па су се велике победе и титуле препричавале с колена на колено, мотивишући младе да и сами постану део легенде. Траг таквог разумевања фудбала јесу они стари људи који знају напамет целе саставе својих омиљених тимова или репрезентације; знају све играче, јер су сви учествовали у освајањима трофеја или у великим победама. Данас је фудбал претворен у 1, 2, или у 0(X), а преноси подсећају на машине за аутоматско пребројавање свега што се може пребројати. Током утакмице коментатори рутински подносе извештаје о индивидуалним рекордима: ко је дао колико голова, ко је имао колико наступа, ко је колико ово, ко је колико оно, и тако се неприметно један колективни спорт у коме се успех мерио тимским победама и тимским трофејима, претвара и индивидуално такмичење у индивидуалним бројевима. Колективни трофеји постали су само једна од ставки која се може пребројати: нешто попут „број голова у првих десет минута утакмице“. Неће проћи много времена и Нејмар ће за неке статистичаре бити већи играч од Пелеа, јер је имао више наступа & дао је више голова од њега, а Тите, бивши селектор Бразила, биће по статистици најуспешнији бразилских селектор свих времена, што ће му несумњиво улепшати старост када се буде сећао Катара или пораза на празној Маракани у финалу првенства Јужне Америке, од драгих му комшија Аргентинаца.

ДАЛИЋ И БРАНИОЦИ А сада да из земље бројева пређемо у земљу чуда: иако смо испали са Светског првенства још у групној фази, васкрсли смо у четвртини финала и то не захваљујући Христу већ Златку Далићу, који је победу Хрватске против Бразила посветио „браниоцима“. Не знам какве везе имају Бразилци и „браниоци“, осим ако се хрватском селектору у Бразилцима нису причињавали Срби. Добро је то знати: ја сам до сада наивно мислио да се синтагма „балкански Бразилци“ односила на југословенски фудбал, а сада смо добили потврду експерта да су само Срби – Бразилци.
Већина мојих пријатеља, укључујући и мене, сложила се с Далићем, па нам је преостало да у духу добросуседских односа на следећем мечу његове репрезентације навијамо за наше комшије – Аргентинце. И заиста, после меча Хрватска – Аргентина добио сам преко друштвених мрежа на десетине духовитих мимова о нама и комшијама (Аргентинцима).
Било је наравно и оних који нису поверовали селектору хрватске ногометне репрезентације. Ону су пожурили да се огласе на социјалним мрежама како би свету саопштили да они „нису националисти“ и да увек навијају за „комшије“ (Хрватску). Дакле, тим „навијачима“ не смета Олуја, нити побијене и пострадале сународнике сматрају нарочито блиским особама. Другачије речено: драже су им „комшије“ од „укућана“, чак и онда када се комшије подсећају, у највећој радости, како је лепо било убијати и протеривати „укућане“.

САМОПОРИЦАЊЕ НЕКАД И САД Како разумети ово самоукидање (или самопорицање, како би то казао мој колега Ломпар) које се тако упорно саморекламира као „високоморални“ чин? То више није траг оног титоистичког самопорицања када су српски комунисти порицали свој српски идентитет из два разлога. Прво, зато што су партијски одрастали, верујући у коминтерновску догму из Дрездена 1928. год. која је тврдила да је Краљевина Југославија „власништво“ великосрпске буржоазије, односно српског народа који тлачи остале народе – што је била бољшевичка казна за српско прихватање беле емиграција која је бежала од бољшевика. Ако је тај први разлог глуп, други је баналан: ти комунисти, а и остали људи гладни друштвеног положаја и успеха, желели су да поправе позиције код Јосипа Броза Тита, који је, будући Хрват и комуниста, тражио да се Срби у сваком тренутку боре против „великосрпског национализма“ – ако желе да се докопају Дедиња и живота црвене буржоазије. А многи су желели.
Тако је било некада. Ово данашње самопорицање је нешто друго: живимо у доба Мегалополиса, доба постистине, постдемократије, постхуманизма, а пре свега постхришћанства, у коме је савршено нормално када један „угледни“ интелектуалац преко Си-Ен-Ена каже да је број људи на планети превелик за Четврту индустријску револуцију. У преводу: глобална олигархија сматра да један део људи треба тихо ликвидирати, јер само смета. Потпуно је разумљиво да пред таквом „идејом“ људи осећају страх, посебно ако су деведесетих већ једном били под санкцијама „међународне заједнице“ да би после тога били посути осиромашеним уранијумом, срећом, објашњено нам је, потпуно безопасним по здравље.
Селектор хрватске репрезентације не припада овој групи људи. Он сматра да је за његов опстанак довољно да непрекидно зазива „браниоце“, јер докле год има неких Срба, биће ваљда потребе и за неким „браниоцима“ да их сатру. Ми, који смо ближи Вукашину Мандрапи, имамо пред собом две могућности: прва је да се зближимо једни с другима, како бисмо заједно одговорили на ову претњу упућену свима нама, али и целом човечанству. Друга, мало себична, мало кукавичка и зато прилично одвратна могућност јесте оно што раде ови који „нису националисти“: самоукидајући се, они изражавају гестове најдубље покорности пред Мегалополисом и његовом олигархијом, мислећи да ће тако заслужити милост да буду поштеђени. Зато се они тихо моле да ова олигархија своју косу смрти усмери према „националистима“, тј. нама, „злицама“, који сматрају да је негација Јасеновца истовремено и негација човечанства и хуманости. А када се Јасеновци заборављају, фалсификују или релативизују, онда се спремите на то да ће некога поново бити сувише.
И ето нас пред финалном утакмицом Светског првенства: пошто овај текст пишем пре него што се утакмица одиграла, коначни расплет ми је у овом тренутку непознат. Волим француску културу иако она не постоји: Раблеа на пример, или Флобера и његово Сентиментално васпитање.
Па ипак, навијам за комшије. Сада су нам ближи, иако су далеко.