ILI-ILI I POSLE TOGA – MUKE PREPAMETNIH MINISTARA

Čovek jeste „genetička životinja“, ali on, koliko god to Vladi Srbije bilo mučno, voli da živi i u svetu koji sam izmišlja – i ponekad ga stavlja iznad prirode. I više ludih ljudi u ovoj zemlji veruje u Svetog Savu nego u genetički inženjering

Ako u Gugl pretraživač ukucate „vestacka oplodnja krava“, na trećoj strani stižete do vesti „Od 10. decembra oplodnja doniranim ćelijama…“, „Spas za 400.000 parova koji vode borbu za potomstvo“ i „Brnabić: Neka se srame oni koji su protiv vantelesne oplodnje doniranim ćelijama“.
Za genijalnom misli ministarke nauke, tehnološkog razvoja i inovacija u Vladi Srbije – da je došao čas „da raskrstimo (mi su valjda SNS-društvo uz SPS pomoćnike) sa mitovima o našoj izuzetnoj nacionalnoj genetici“ – moraćete na drugi upit. I saznaćete da je učila i da je odlučna i da nas nauči: „Svi mi na ovoj planeti smo jedinstveni i samim tim izuzetni.“ I čuj, svetino srpska: Ne postoji srpski genom! Da, ova žena nije za ovako primitivan narod, ali je spremna da nam pomogne! I ne pita za cenu. Ionako mi plaćamo.

IDEOLOGIJA NESRPSKOG GENOMA Naravno sva ta velika nauka sasvim je usaglašena sa vrhunskim SNS-redom: „Mi smo samo slučajno ili voljom svojih roditelja nešto po nacionalnosti“, a govoriti o tome – o reproduktivnom materijalu koji se nabavlja na evropskom i svetskom tržištu, „uvreda je za svaku ženu“. Na te reči izvanredne ostaje samo da se setite Duška Radovića: „Ne traži se od vas da se u sve razumete i da o svemu govorite. Čak i ako sve znate, pravite se da ponešto ne znate, da bismo vam mogli verovati.“
Jeste, najveći zadatak SNS-trusta mozgova je da se izbori sa srpskim mitovima. Jer kad nema srpskog genoma, neće biti ni srpskih mitova. Konačno!
Kažu da je Luiđi Luka Kavali Sforca (1922–2018) važno ime u genetičkoj nauci. Njegovo kapitalno delo Evolucija kulture (kod nas objavljeno 2020, Informatika a.d.) pokazuje da bi ovaj čovek u ministarkinom Institutu za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo bio poslednja rupa na svirali, jer se on, zamislite, umesto da uništava mitove – bacio na izučavanje „međusobnih uticaja kulturne i prirodne sfere“.
Čovekov razvoj i razvoj ljudskih zajednica, pa i nacije, „proističu iz složene interakcije između naše DNK i kulture“. Ispada, eto, da treba biti baš neodgovorno biće pa bezobzirno nastojati da se poništava ta „složena interakcija“ a zbog lukrativnog uvoznog posla s firmom pretežno španskog kapitala.
„Život“, kaže Kavali Sforca, „predstavlja sposobnost reprodukcije, odnosno rađanje potomaka koji su (skoro potpuno) identični roditeljima“. E, da im neko da po pola miliona evra, ne bi mu priznali tu definiciju u Vladi Srbije. Šta je roditelj u ovoj Srbiji?
I krave, koje smo na početku spominjali, reprodukuju se polnim putem. Ali mi ne brinemo o „oba roditelja“ jer s naše tačke gledišta životinje nemaju kulturu i, mi iz svoje kulture, sparujemo ih kako mislimo da nam je najkorisnije. Kad mogu krave, a videli smo da je to dobro, što ne bi mogli Srbi! Neka se srame oni koji misle da to nije normalno.

KAD NE ZNATE NIŠTA O GENOMU Ajmo još malo o „genetičkoj životinji“. „U polnoj reprodukciji oba roditelja daju kompletan nasledni materijal koji se naziva genom, skup gena ili DNK.“ Kad „izračunamo zbir genetičkog diverziteta čitavog čovečanstva… otkrićemo da genetički diverzitet između populacija iznosi svega 11% ukupnog diverziteta, dok ostali deo od 89% predstavlja diverzitet jedinki iste populacije, što je prosek kod svih populacija“.
Teško se došlo do ovog saznanja, ali čovek koji ne zna nijednu hemijsku formulu – čak ni onu H2O – bez ikakvog napora razlikovaće Kineza, Sudanca, pa i Arapina od Šveđanina, i u velikoj meri i Srbina od Bugarina.
Može biti da ti ljudi, i pored toga što veruju svojim očima, ne bi znali da su različiti da im nije šapnula majka, ali – mnogo je tih mitomanki. Dok to Klaus Švab i Gejts ne dovedu u red. Mnogo. Milijardu Kineskinja, milijardu Indijki, pedeset miliona Nemica, pet-šest miliona Srpkinja…
Čovek jeste „genetička životinja“, ali on, koliko god to Vladi Srbije bilo mučno, voli da živi i u svetu koji sam izmišlja – i ponekad ga stavlja iznad prirode. I više ludih ljudi u ovoj zemlji veruje u Svetog Savu nego u genetički inženjering.
„Kultura je“, ostanimo pri definiciji Kavalija, „skup znanja i inovacija čije je postojanje omogućeno upotrebom jezika.“ Ta znanja se prenose s generacije na generaciju, ali i menjaju. Ono što se u nekom trenu istorije smatralo velikim znanjem u sledećem biva – šteta nad štetama.
Da uzmemo eugeniku. Sledeće što bi nam ministarke iz Vlade Srbije mogle darivati mogla bi biti neka takva izvanrednost kao što je „primena zakona nasleđivanja radi poboljšanja fizičkih i psihičkih karakteristika živih bića, a posebno ljudi“. Priča se već oduševljeno o tome da ćete moći da birate kako da se urede detalji na nerođenom detetu kao na Barbiki. Plave oči, oblik usana, valjda visina… Tako da bi i roboti bili više ljudi od takve novorođenčadi.
„Eugenika je postala popularna u XIX veku, ali je potom tu popularnost izgubila, i to s valjanim razlogom: ukratko, mi premalo znamo da bismo mogli da u potpunosti zamenimo Prirodu (pisano velikim početnim slovom P).“ Malo zna Kavali Sforca, malo je znao i Milutin Milanković, ali ima ko sve zna.

IZMEĐU SREĆE I NESREĆE Kad se jednom obelodani zašto se one persone u Vladi Srbije, na krilima SNS-filozofije, bore za reproduktivni materijal, španski ili odakle god a samo da nije srpski, znaćemo što i sad znamo. NVO aktivisti za bolju budućnost koju ne želimo i profitni centri koji dobace i provizijice – brinu da neka žena ne pati, a država je tu da obezbedi da nijedna žena ne pati. I da se ni na jednom biću ne eksperimentiše.
Ali ovde, izgleda, država pomaže „bližnjem“ i ne brine o opštem interesu. Donosi zakone i strategije da ne bi znala ni da ih ima. I njoj je „reprodukcioni materijal“ isto što i građevinski materijal. A zatucani Srbi ponekad istrče pred rudu i kvare dobrim privrednicima odlične poslove. Sa stranim investitorima! Što može i da nam umanji BDP.
Ima li uopšte toga u civilizovanom svetu? Ministarka neće da na to troši reči.
Priča dobri Kavali Sforca o svojim zemljacima – ne postoji ni italijanski genom! – koji su se raselili. Ima ih po svetu koliko i u domovini. Bežalo se od bede i „stoga su se često odlučivali da zaborave zemlju iz koje su potekli. To je utisak koji se stiče na osnovu brojnih kontakata s Amerikancima italijanskog porekla. Ali…“
Evo tog blesavog „ali“, veli genetičar, „čak i kad namerno želite da prekinete veze sa sopstvenim precima, nešto ipak ostaje (pored gena). I pored uklapanja u različiti kulturni kontekst, dobar deo matične kulture može da ostane prisutan. Na svu sreću“, zaključuje on, „italijanska kultura je još uvek dovoljno bogata da može da ostvari značajan uticaj.“
Na svu nesreću ove izuzetne Vlade Srbije, izgleda, da je i srpska kultura još dovoljno bogata da može da ostvari značajan uticaj. I koliko god neko biće preziralo sopstveni narod, kad postane ministar, valjalo bi da malo misli i o kulturi a koja preliva preko komercijalizovanog ličnog interesa. Malo. Mrvicu. Nikad se ne zna da li to zrnce iz kulture može da kresne i zapali veliku vatru.