Godina u senci smrti: 2022. u srpskoj književnosti

Gotovo mesec za mesecom napuštao nas je makar jedan manje ili više značajan pisac, kritičar ili profesor. Ako ni po čemu drugome, po ovome će 2022. biti upamćena. Kao da smo se, oslobodivši se od ograničenja, oslobodili i od ljudi

Neke godine u književnom životu budu zapamćene po susticaju važnih dela koja su tada objavljena. Takva je, recimo, bila 1847, kada su izašle Pesme Branka Radičevića, Daničićev Rat za srpski jezik i pravopis (koji još nije okončan), Vukov prevod Novog zaveta i Njegošev Gorski vijenac. Iako se i na formalnu pobedu Vukovog pravopisa čekalo još neko vreme, sama činjenica da su ova četiri dela objavljena iste godine prepoznata je kasnije kao simbolički važna.

Po čemu bismo mogli da pamtimo 2022. godinu? Jedna od stvari koja se dugo čekala ukazala se na obzorju – dobili smo još jednu veliku književnu nagradu, Beogradskog pobednika, koji je ove godine pripao Dragi Kekanoviću za Privrženost. Nagrada je namah prepoznata, s pravom, kao neka vrsta antipoda ili dopune NIN-ovoj nagradi, što je samo po sebi dobro jer srpska književnost nije jedina u kojoj bi dve nagrade za roman mogle da sapostoje i da oličavaju divergentne kulturne politike. Uz ovu nagradu, ustanovljena je još jedna nova – u organizaciji Narodne biblioteke Srbije, a koju pisci dodeljuju autoru koji je po izboru esnafa napisao najbolji roman. Nagrada je dobila ime po velikom lirskom prozaisti Vladanu Desnici. Prvi dobitnik je pesnik Dejan Aleksić za roman-prvenac Petlja, za koji je dobio i „Miloša Crnjanskog“.

Lirski roman ove godine ovenčan je i nagradom „Meša Selimović“, a dobitnik je Vesna Kapor za Nebo, tako duboko. Za ovaj roman dobila je i nagradu „Đuro Damjanović“ koju dodeljuje Udruženje književnika RS, što je interesantna koincidencija koja ukazuje na visok status lirske proze u stručnim i stvaralačkim krugovima. Ako se ovome doda i činjenica da je NIN-ova nagrada otišla u ruke Mileni Marković za roman u stihovima Deca, onda ne treba posebno naglašavati da je poetski izraz trenutno najbolji deo srpske književnosti.

Posebno važan je bio i povratak Međunarodnog beogradskog sajma knjiga, sa svim svojim manama i vrlinama jer je pokazao koliko ljudi od knjige nisu želeli da se naviknu na privid normalnosti tokom trajanja korone. Bez obzira na činjenicu da sve što ova manifestacija nudi već, pojedinačno, postoji, publika baš ovakav Sajam knjiga zapravo i želi. I o tome treba da se vodi računa, čak i u onom delu izdavačkog sektora koji neprekidno zahteva povećanu brigu države za neprofitnu kulturnu industriju. Senku na ovakvu jesen bacilo je poništavanje republičkog Konkursa za otkup publikacija za biblioteke, što je bio svojevrsni presedan o kojem su kolale razne teorije, a koji je rezultirao formiranjem nove komisije koja je potvrdila rezultate starog saziva, uz neznatne izmene. Kome je to odgovaralo i zašto, ostaje otvoreno pitanje, uz nadu da se to više neće ponavljati.

Međutim, dobre vesti iz prethodne godine, koje ćemo u nekom narednom tekstu proširiti i spiskom naslova koji su obeležili prethodnu godinu, ipak se sa Sajmom knjiga završavaju. Naime, gotovo mesec za mesecom napuštao nas je makar jedan manje ili više značajan pisac, kritičar ili profesor. Ako ni po čemu drugome, po ovome će 2022. biti upamćena. Kao da smo se, oslobodivši se od ograničenja, oslobodili i od ljudi.

HRONIKA SMRTI Prvo je, 19. januara u 74. godini preminuo Radovan Beli Marković, „mnimi literata“ kakav se neće ponoviti. Istovremeno, još jedan od značajnih pisaca koji nisu dobili NIN-ovu nagradu. Njegova jedinstvena rečenica, jezik pa i svet junaka ograničen na kolubarski atar tako da se od njega napravi čitav univerzum stekla mu je verne čitaoce i ljubitelje, ali i status pisca pomalo i skrajnutog zbog poetičke osobenosti.

Zatim, 9. februara umro je Milan Vlajčić, čovek koji je obeležio jedan period postojanja NIN-ove nagrade, ali i čovek čije su književne kritike obeležavale jedan deo naše javnosti do samog kraja njegovog života. Među brojnim kolegama isticao se pisanjem o filmu i hronikama FEST-a, što pokazuje da za njega nije bilo barijere između umetnosti. Njegovi kulturno-politički nazori nisu bili široko prihvaćeni, ali je uvek bilo dovoljno instanci sa čijih adresa su takve poruke bile dobrodošle.

Tri dana kasnije, 12. februara, ka Gospodu se uputio i mučeni Stevan Tontić, čiji tragični život kao da je sledio stihove, pogotovo od Sarajevskog rukopisa iz 1993. Čini se da niko kao on nije tako organski pevao o stradanju, iskupljenju, ali i o jovovskom iskušenju hrišćanskog korena naše kulture, kao ovaj pesnik-izgnanik. Snaga kojom je uprizoravao stradanje naposletku je zasenila mnoge važne poduhvate čiji je bio autor ili u čijem stvaranju je učestvovao, ali i tekstove koje bi mu publika u Srbiji mogla zameriti.

Nešto više od mesec dana kasnije, 22. marta upokojio se i Milovan Vitezović, pisac i dramaturg, autor dela uz koja su odrastale generacije naših čitalaca. Zamerano mu je političko pozicioniranje u poslednjih četrdeset godina, kao i izvesna vrsta žanrovske prozirnosti njegovih dela, ali i kao takav, on je bio neophodni deo jedne književnosti koja se ne može zasnivati samo na delima visoke artističke snage.

Uoči Vidovdana, 26. juna, napustio nas je i jedan od najboljih bibliotekara Srbije, pripovedač i autor značajnih stručnih monografija i bibliografija Dejan Vukićević. Njegov odlazak bolno je odjeknuo nadomestivši tako tišinu koja ga je okruživala nakon pada u postelju.

U julu je preminuo i čuveni književni kritičar, čovek koji je obeležio decenije književnog života u Kruševcu i Trsteniku Miloš Petrović. Neumorno je radio i stvarao do 94. godine. Časopis Bagdala, Jefimijini dani, ali i generacije kruševačkih đaka zauvek će ga pamtiti, kao i svi mi koji smo imali priliku da s njim sarađujemo.

Jedan od vodećih srpskih estetičara, a pored Milosava Šutića i čovek koji je generacijama književnih kritičara i istoričara otvorio vrata ove filozofske discipline, Sreten Petrović preminuo je 3. jula. Nadamo se, iskreno, da njegov odlazak neće biti nenadoknadiv, premda je upitno šta će uopšte sa estetikom i biti u Srbiji, u kojoj se društvene nauke, ako nisu upregnute u ideološke agende, polako gase.

Na vrhuncu leta, 22. avgusta, preminuo je i Krstivoje Ilić, možda i vodeći elegičar u srpskoj poeziji. Zbirke pesama objavljivao je od 1974, opredeljen za lirski ton koji je išao mimo književnih trendova. Za većinu književne scene ostao je pesnik marginalnog toka, čiji vezani stih i prozirna melodija, nalik onoj s početka 20. veka, nisu pružali mnogo savremenom čoveku, ali to je bio svestan pesnikov izbor u kojem nije bio usamljen.

U novembru su pred lice Boga otišli dvojica gotovo već klasika naše književnosti, Milovan Danojlić i Rajko Petrov Nogo. O njima, za razliku od prethodnika koje smo spomenuli, pisano je dosta. Njihov odlazak, drugim rečima, bio je vrlo javna stvar. Kao umetnici reči koji su svojim delima obuhvatili znatan deo savremene nacionalne egzistencije i istorijskog iskustva (čak i onda kada su pisali utišanim tonom, kao Danojlić u lirskoj prozi Godina prolazi kroz avliju), njihova smrt imala je odlike generacijskog gubitka. Navikli da o svakom velikom događaju čujemo i njihovu reč, moraćemo u srpskoj kulturi da pronađemo i bez njih ono po čemu su bili veliki.

Krajem decembra, 21. 12. 2022, iznenada je u Portugaliji preminuo Dejan Tiago Stanković, jedan od poznatijih pripovedača srednje generacije, čuven po prozi kojom je srpskom čitaocu predstavio svoju drugu domovinu Portugaliju. U osvit raspada Jugoslavije, 1991. preselio se u London, da bi se docnije vratio u rodni Beograd. Mimo stvari od književnog značaja, većinom je išao protiv stavova i vrednosti srpskog naroda poslednjih tridesetak godina, do krajnje autošovinističke mere, neretko i po cenu faktografske istinitosti, što je u znatnom delu javnosti stvorilo odijum koji će, ruku na srce, trajati i dalje. Međutim, kao i u slučaju drugih, intervjui i tvitovi ga neće nadživeti, a romani, pripovetke i prevodi hoće.

Kako je od pisanja teksta do izlaska ovog broja Pečata na kioske ostalo još nekoliko dana, nadamo se da januar 2023. neće zahtevati dopunu ovog neveselog spiska. Jer ovoliko smrti u jednoj godini predstavlja gubitak koji je veoma teško nadoknaditi, uzevši u obzir izvesnu vrstu uprosečavanja naše proze i poezije u kojoj je sve teže pronaći nešto autentično različito.

Na kraju treba ipak reći da među delima objavljenim u ovoj godini na zalasku ima nekoliko koja bi mogla da u narednim godinama predstavljaju nešto više od podatka u autorskoj bibliografiji, o čemu u nekom od narednih brojeva.