Година у сенци смрти: 2022. у српској књижевности

Готово месец за месецом напуштао нас је макар један мање или више значајан писац, критичар или професор. Ако ни по чему другоме, по овоме ће 2022. бити упамћена. Као да смо се, ослободивши се од ограничења, ослободили и од људи

Неке године у књижевном животу буду запамћене по сустицају важних дела која су тада објављена. Таква је, рецимо, била 1847, када су изашле Песме Бранка Радичевића, Даничићев Рат за српски језик и правопис (који још није окончан), Вуков превод Новог завета и Његошев Горски вијенац. Иако се и на формалну победу Вуковог правописа чекало још неко време, сама чињеница да су ова четири дела објављена истe године препозната је касније као симболички важна.

По чему бисмо могли да памтимо 2022. годину? Једна од ствари која се дуго чекала указала се на обзорју – добили смо још једну велику књижевну награду, Београдског победника, који је ове године припао Драги Кекановићу за Приврженост. Награда је намах препозната, с правом, као нека врста антипода или допуне НИН-овој награди, што је само по себи добро јер српска књижевност није једина у којој би две награде за роман могле да сапостоје и да оличавају дивергентне културне политике. Уз ову награду, установљена је још једна нова – у организацији Народне библиотеке Србије, а коју писци додељују аутору који је по избору еснафа написао најбољи роман. Награда је добила име по великом лирском прозаисти Владану Десници. Први добитник је песник Дејан Алексић за роман-првенац Петља, за који је добио и „Милоша Црњанског“.

Лирски роман ове године овенчан је и наградом „Меша Селимовић“, а добитник је Весна Капор за Небо, тако дубоко. За овај роман добила је и награду „Ђуро Дамјановић“ коју додељује Удружење књижевника РС, што је интересантна коинциденција која указује на висок статус лирске прозе у стручним и стваралачким круговима. Ако се овоме дода и чињеница да је НИН-ова награда отишла у руке Милени Марковић за роман у стиховима Деца, онда не треба посебно наглашавати да је поетски израз тренутно најбољи део српске књижевности.

Посебно важан је био и повратак Међународног београдског сајма књига, са свим својим манама и врлинама јер је показао колико људи од књиге нису желели да се навикну на привид нормалности током трајања короне. Без обзира на чињеницу да све што ова манифестација нуди већ, појединачно, постоји, публика баш овакав Сајам књига заправо и жели. И о томе треба да се води рачуна, чак и у оном делу издавачког сектора који непрекидно захтева повећану бригу државе за непрофитну културну индустрију. Сенку на овакву јесен бацило је поништавање републичког Конкурса за откуп публикација за библиотеке, што је био својеврсни преседан о којем су колале разне теорије, а који је резултирао формирањем нове комисије која је потврдила резултате старог сазива, уз незнатне измене. Коме је то одговарало и зашто, остаје отворено питање, уз наду да се то више неће понављати.

Међутим, добре вести из претходне године, које ћемо у неком наредном тексту проширити и списком наслова који су обележили претходну годину, ипак се са Сајмом књига завршавају. Наиме, готово месец за месецом напуштао нас је макар један мање или више значајан писац, критичар или професор. Ако ни по чему другоме, по овоме ће 2022. бити упамћена. Као да смо се, ослободивши се од ограничења, ослободили и од људи.

ХРОНИКА СМРТИ Прво је, 19. јануара у 74. години преминуо Радован Бели Марковић, „мними литерата“ какав се неће поновити. Истовремено, још један од значајних писаца који нису добили НИН-ову награду. Његова јединствена реченица, језик па и свет јунака ограничен на колубарски атар тако да се од њега направи читав универзум стекла му је верне читаоце и љубитеље, али и статус писца помало и скрајнутог због поетичке особености.

Затим, 9. фебруара умро је Милан Влајчић, човек који је обележио један период постојања НИН-ове награде, али и човек чије су књижевне критике обележавале један део наше јавности до самог краја његовог живота. Међу бројним колегама истицао се писањем о филму и хроникама ФЕСТ-а, што показује да за њега није било баријере између уметности. Његови културно-политички назори нису били широко прихваћени, али је увек било довољно инстанци са чијих адреса су такве поруке биле добродошле.

Три дана касније, 12. фебруара, ка Господу се упутио и мучени Стеван Тонтић, чији трагични живот као да је следио стихове, поготово од Сарајевског рукописа из 1993. Чини се да нико као он није тако органски певао о страдању, искупљењу, али и о јововском искушењу хришћанског корена наше културе, као овај песник-изгнаник. Снага којом је упризоравао страдање напослетку је засенила многе важне подухвате чији је био аутор или у чијем стварању је учествовао, али и текстове које би му публика у Србији могла замерити.

Нешто више од месец дана касније, 22. марта упокојио се и Милован Витезовић, писац и драматург, аутор дела уз која су одрастале генерације наших читалаца. Замерано му је политичко позиционирање у последњих четрдесет година, као и извесна врста жанровске прозирности његових дела, али и као такав, он је био неопходни део једне књижевности која се не може заснивати само на делима високе артистичке снаге.

Уочи Видовдана, 26. јуна, напустио нас је и један од најбољих библиотекара Србије, приповедач и аутор значајних стручних монографија и библиографија Дејан Вукићевић. Његов одлазак болно је одјекнуо надоместивши тако тишину која га је окруживала након пада у постељу.

У јулу је преминуо и чувени књижевни критичар, човек који је обележио деценије књижевног живота у Крушевцу и Трстенику Милош Петровић. Неуморно је радио и стварао до 94. године. Часопис Багдала, Јефимијини дани, али и генерације крушевачких ђака заувек ће га памтити, као и сви ми који смо имали прилику да с њим сарађујемо.

Један од водећих српских естетичара, а поред Милосава Шутића и човек који је генерацијама књижевних критичара и историчара отворио врата ове филозофске дисциплине, Сретен Петровић преминуо је 3. јула. Надамо се, искрено, да његов одлазак неће бити ненадокнадив, премда је упитно шта ће уопште са естетиком и бити у Србији, у којој се друштвене науке, ако нису упрегнуте у идеолошке агенде, полако гасе.

На врхунцу лета, 22. августа, преминуо је и Крстивоје Илић, можда и водећи елегичар у српској поезији. Збирке песама објављивао је од 1974, опредељен за лирски тон који је ишао мимо књижевних трендова. За већину књижевне сцене остао је песник маргиналног тока, чији везани стих и прозирна мелодија, налик оној с почетка 20. века, нису пружали много савременом човеку, али то је био свестан песников избор у којем није био усамљен.

У новембру су пред лице Бога отишли двојица готово већ класика наше књижевности, Милован Данојлић и Рајко Петров Ного. О њима, за разлику од претходника које смо споменули, писано је доста. Њихов одлазак, другим речима, био је врло јавна ствар. Као уметници речи који су својим делима обухватили знатан део савремене националне егзистенције и историјског искуства (чак и онда када су писали утишаним тоном, као Данојлић у лирској прози Година пролази кроз авлију), њихова смрт имала је одлике генерацијског губитка. Навикли да о сваком великом догађају чујемо и њихову реч, мораћемо у српској култури да пронађемо и без њих оно по чему су били велики.

Крајем децембра, 21. 12. 2022, изненада је у Португалији преминуо Дејан Тиаго Станковић, један од познатијих приповедача средње генерације, чувен по прози којом је српском читаоцу представио своју другу домовину Португалију. У освит распада Југославије, 1991. преселио се у Лондон, да би се доцније вратио у родни Београд. Мимо ствари од књижевног значаја, већином је ишао против ставова и вредности српског народа последњих тридесетак година, до крајње аутошовинистичке мере, неретко и по цену фактографске истинитости, што је у знатном делу јавности створило одијум који ће, руку на срце, трајати и даље. Међутим, као и у случају других, интервјуи и твитови га неће надживети, а романи, приповетке и преводи хоће.

Како је од писања текста до изласка овог броја Печата на киоске остало још неколико дана, надамо се да јануар 2023. неће захтевати допуну овог невеселог списка. Јер оволико смрти у једној години представља губитак који је веома тешко надокнадити, узевши у обзир извесну врсту упросечавања наше прозе и поезије у којој је све теже пронаћи нешто аутентично различито.

На крају треба ипак рећи да међу делима објављеним у овој години на заласку има неколико која би могла да у наредним годинама представљају нешто више од податка у ауторској библиографији, о чему у неком од наредних бројева.