Decenijama najbolji više nisu dovoljno najbolji da bi i dalje bili najbolji

Nova lista sto najboljih filmova svih vremena

Najnovija, inače višedecenijski tradicionalna, lista najboljih filmova svih vremena koju na svakih deset godina objavljuje nekada ugledni magazin „Sajt end saund”, izdanje Britanskog filmskog instituta, a do koje se dolazi internacionalnim glasanjem svetskih filmskih stručnjaka, donela je spisak najboljih sto filmova svih vremena na kojoj su decenijama najbolji sada „obogaćeni” blago rečeno diskutabilnim ostvarenjima iz prošlosti čiji je jedini značaj to što su na istoj talasnoj dužini s današnjim vrednostima

Čuveni ruski akademik, pisac nobelovac, ali i na Zapadu nekada omiljeni ruski disident Aleksandar Solženjicin ostavio je iza sebe i brojne inteligentne i danas važeće i vremenu primerene mudrosti. Dve od njih padaju na um kada pokušate da tačno, efikasno, a sažeto objasnite vreme u kome živimo. Mudri pisac kaže da ukoliko želite da uništite jedan narod, potrebno je prvo saseći njegove korene, a uz to vrlo skladno ide i duhovito-cinični komentar u kome Solženjicin tvrdi da će uskoro tolerancija stići do tog stepena da će pametnima biti zabranjeno da misle kako time ne bi uvredili glupave! Jedino netačno u svemu ovome danas je samo buduće vreme u koje je smeštena pomenuta mudrost. Odavno živimo u svetu u kome je dosegnut nivo takve tolerancije, a i ono s korenima je u idili ujedinjenog Zapada takođe davno rešena stvar. Tamo više nema zemalja koje imaju korene. Svi uživaju u savršenstvu pravednog novog sveta bez boga, nacije, porekla, dakle i istorije, a sa sveprisutnim i novim stavkama neprestano dopunjavanim spiskom tolerancija koje se moraju poštovati. Zidanje zapadnog liberalnog društva preraslo je u zidanje naređenog jednoumlja i orvelijanskog sveta konstantnog nadzora nad njegovom primenom. Jednoumlje i seča korena, tj. vrednosti, stavova, nazora, čak i misli, a svakako istorije, popularno i cinično-ponosno nazvano je „kultura brisanja“. Ona podrazumeva, baš kao u „1984“ Džordža Orvela, da se iz prošlosti iskorenjuju (doslovno brišu) ljudi, vrednosti, događaji, istorijski momenti i sve što ne odgovara svetu koji se gradi za zapadne zombije koje neoliberalna policija naziva transhumanim osobama. Svakako da su im među najuticajnijim sredstvima za proces transformacije ljudskog roda u transhumane zombije proizvodi filmske i televizijske produkcije. I dok su novi već detaljno isprali umove hipnotisane publike ubacivši im u omamljene glave vrednosti koje oni strastveno poštuju i još strastvenije u svom životu primenjuju, oni stari su ostajali kao stalna opasnost i smetnja u obrazovanju aktuelnog svetskog naraštaja. Dakle, morala se menjati i ta prošlost.

Političko rangiranje filmova

Kada je reč o filmovima, onim koji su decenijama smatrani za blago filmske baštine i koji su kao takvi bili rangirani na odgovarajuće pozicije, pa samim tim i preporučivani novim naraštajima kao obavezno štivo u filmskom obrazovanju, neki od njih više nisu prikladni za vrli novi svet i njegove vrednosti. I nije instalaterima novog bilo dovoljno da praktično ukinu ponudu u kojoj nedostaju aktuelne vrednosti neophodne za današnje prihvatljivo ponašanje „svetskog čoveka” sa Zapada i na Zapadu već su u tkivo pomenute baštine ubacili zamene u vidu ostvarenja koja bi se mogla naći na istoj talasnoj dužini s modernim vremenima. I kao najugledniji promotor sistema vrednosti filmske zaostavštine, čuvena lista sto najboljih filmova svih vremena koju svakih deset godina, a već punih sedam decenija, objavljuje nekada veoma ugledni filmski časopis „Sajt end saund“ koji izdaje Britanski filmski institut, u svom najnovijem, nedavno obznanjenom, izdanju ponudio je listu najboljih sto filmova svih vremena na kojoj su decenijama najbolji sada „obogaćeni“ blago rečeno diskutabilnim ostvarenjima iz prošlosti čiji je jedini značaj to da su na istoj talasnoj dužini s današnjim vrednostima. Dakle, do novog rangiranja filmova došlo se političkim, a ne stručnim procenama.
Naravno, to se najpre i najviše odnosi na blago rečeno iritantno kontroverzni izbor najboljeg filma u istoriji. Na stranu nelogičnost da se jednom izglasan film, koji je po oceni struke i raznih profesionalaca iz sveta filma i kritike ocenjen kao najbolji, zameni nekim novim koji bi možda i uspeo da ga nadmaši nego starim koji je bio u konkurenciji, a nije nikada uspevao da mu bude konkurent. To se već desilo na prethodnom, pre deceniju objavljenom, glasanju kada je, pola veka na poziciji najboljeg, nedodirljivog klasika Orsona Velsa „Građanina Kejna“ s trona svrgnula Hičkokova „Vrtoglavica“.
I tu je promenu teško objasniti, ali ovu najnoviju je nemoguće objasniti merenjem kvaliteta i upoređivanjem njihovog značaja za istoriju filma. Jer učesnici angažovani na ovom zadatku naprasno su otkrili mali odavno zaboravljeni, ali s pravom, izuzev izuzetno uzanog kruga ljudi, nikada primećeni francuski film „Žana Dilman“. Opskurni, tročasovni izuzetno teški ispit strpljenja za gledaoce na nepodnošljivo dosadni način govori o usamljenoj ženi koja se brine o svom sinu tako što pola dana obavlja kućne poslove, a u drugoj polovini je prostitutka, pa njen mizerni život doslovno gledate kroz obavljanje trivijalnih svakodnevnih radnji kao da je reč o dokumentarcu sve dok ona iz nerazumljivih razloga ne počini brutalno ubistvo muškarca. Ali pošto je film delo autorke („kultna“ belgijska režiserka Šantal Akerman), vrednovanje je izvršeno iz sasvim drugog ugla. Njeno potpuno nevažno ostvarenje proglašeno je najboljim filmom svih vremena uz obrazloženje da je reč o „uzvišenom epskom delu eksperimentalnog filma koje pruža feministički pogled na svakodnevni život“. Nema veze što je film snimljen 1975. godine kada je svet izgledao sasvim drugačije i kada su ovakvi „eksperimenti“ ostajali tamo gde im je i mesto (u zaboravu!), i kada su se vrednovali pravi filmski iskoraci i podvizi. Ovi današnji poznavaoci onoga što je vredno na filmu, a šta nije, u ovom feminizmu od pre pola veka pronašli su savršene poruke za današnji svet testosteronskog feminizma u kome bi ogavne i pohotne muškarce, kao junakinja ovog filma, trebalo ubiti. Čak bi i sasvim površni poznavaoci filmske istorije mogli do sutra da ređaju naslove koji zaslužuju da budu iznad ovog filma.
Ali nije samo ovo delo pokojne autorke na listi večnih. I „Vesti od kuće“, koje je snimila odmah posle pomenutog „najboljeg“, dobile su mesto na 52. poziciji. Da su ozbiljno shvatili naredbu da se na listi nađe više ženskih ostvarenja, dokazuje obogaćenje liste u tom smislu, pa se od tri ženska ostvarenja koja su ušla na nju pre deset godina, sada došlo do jedanaest. Među njima je i delo francuske autorke Kler Deni iz 1999. godine „Dobar rad“ o legionarima u Džibutiju snažnih homoerotičnih naboja u njihovim međusobnim odnosima, pa nije čudno zašto ga je novo vrednovanje ubacilo među deset najboljih svih vremena!

„Crna prava stvar” i bele žene

I druga tekuća, jednako uporno upražnjavana linija agende nove tolerantnosti, „prepoznavanje“ crnih autora i umetnika i njihovo pozicioniranje u skladu s današnjim novim vrednostima, dostojno je ispoštovana. U skladu s tim lista je dopunjena i napredno izmenjena. Crnja je, najjednostavnije rečeno. Mada, „crna stvar“ je opet poklekla pred belom. I to ženskom. Crni deo novih vrednosti je inferioran u odnosu na žene jer je dosegao tek 24. mesto, gde se nalazi film koji je svojevremeno proslavio Spajka Lija, „Učini pravu stvar“. Svakako da je mišljenje najžustrijeg holivudskog rasiste da je njegovom delu mesto na tronu, a ne onom od neke belkinje iz Evrope. Ipak, i te kako značajan pomak je načinjen jer se na listi umesto samo jednog ostvarenja crnog autora od pre deset godina sada na njoj našlo čak sedam. Što znači da na listi najboljih više nije četrnaest filmova belih muških autora. Ko zna, možda ih za deset godina više i ne bude!