Деценијама најбољи више нису довољно најбољи да би и даље били најбољи

Нова листа сто најбољих филмова свих времена

Најновија, иначе вишедеценијски традиционална, листа најбољих филмова свих времена коју на сваких десет година објављује некада угледни магазин „Сајт енд саунд”, издање Британског филмског института, а до које се долази интернационалним гласањем светских филмских стручњака, донела је списак најбољих сто филмова свих времена на којој су деценијама најбољи сада „обогаћени” благо речено дискутабилним остварењима из прошлости чији је једини значај то што су на истој таласној дужини с данашњим вредностима

Чувени руски академик, писац нобеловац, али и на Западу некада омиљени руски дисидент Александар Солжењицин оставио је иза себе и бројне интелигентне и данас важеће и времену примерене мудрости. Две од њих падају на ум када покушате да тачно, ефикасно, а сажето објасните време у коме живимо. Мудри писац каже да уколико желите да уништите један народ, потребно је прво сасећи његове корене, а уз то врло складно иде и духовито-цинични коментар у коме Солжењицин тврди да ће ускоро толеранција стићи до тог степена да ће паметнима бити забрањено да мисле како тиме не би увредили глупаве! Једино нетачно у свему овоме данас је само будуће време у које је смештена поменута мудрост. Одавно живимо у свету у коме је досегнут ниво такве толеранције, а и оно с коренима је у идили уједињеног Запада такође давно решена ствар. Тамо више нема земаља које имају корене. Сви уживају у савршенству праведног новог света без бога, нације, порекла, дакле и историје, а са свеприсутним и новим ставкама непрестано допуњаваним списком толеранција које се морају поштовати. Зидање западног либералног друштва прерасло је у зидање наређеног једноумља и орвелијанског света константног надзора над његовом применом. Једноумље и сеча корена, тј. вредности, ставова, назора, чак и мисли, а свакако историје, популарно и цинично-поносно названо је „култура брисања“. Она подразумева, баш као у „1984“ Џорџа Орвела, да се из прошлости искорењују (дословно бришу) људи, вредности, догађаји, историјски моменти и све што не одговара свету који се гради за западне зомбије које неолиберална полиција назива трансхуманим особама. Свакако да су им међу најутицајнијим средствима за процес трансформације људског рода у трансхумане зомбије производи филмске и телевизијске продукције. И док су нови већ детаљно испрали умове хипнотисане публике убацивши им у омамљене главе вредности које они страствено поштују и још страственије у свом животу примењују, они стари су остајали као стална опасност и сметња у образовању актуелног светског нараштаја. Дакле, морала се мењати и та прошлост.

Политичко рангирање филмова

Када је реч о филмовима, оним који су деценијама сматрани за благо филмске баштине и који су као такви били рангирани на одговарајуће позиције, па самим тим и препоручивани новим нараштајима као обавезно штиво у филмском образовању, неки од њих више нису прикладни за врли нови свет и његове вредности. И није инсталатерима новог било довољно да практично укину понуду у којој недостају актуелне вредности неопходне за данашње прихватљиво понашање „светског човека” са Запада и на Западу већ су у ткиво поменуте баштине убацили замене у виду остварења која би се могла наћи на истој таласној дужини с модерним временима. И као најугледнији промотор система вредности филмске заоставштине, чувена листа сто најбољих филмова свих времена коју сваких десет година, а већ пуних седам деценија, објављује некада веома угледни филмски часопис „Сајт енд саунд“ који издаје Британски филмски институт, у свом најновијем, недавно обзнањеном, издању понудио је листу најбољих сто филмова свих времена на којој су деценијама најбољи сада „обогаћени“ благо речено дискутабилним остварењима из прошлости чији је једини значај то да су на истој таласној дужини с данашњим вредностима. Дакле, до новог рангирања филмова дошло се политичким, а не стручним проценама.
Наравно, то се најпре и највише односи на благо речено иритантно контроверзни избор најбољег филма у историји. На страну нелогичност да се једном изгласан филм, који је по оцени струке и разних професионалаца из света филма и критике оцењен као најбољи, замени неким новим који би можда и успео да га надмаши него старим који је био у конкуренцији, а није никада успевао да му буде конкурент. То се већ десило на претходном, пре деценију објављеном, гласању када је, пола века на позицији најбољег, недодирљивог класика Орсона Велса „Грађанина Кејна“ с трона свргнула Хичкокова „Вртоглавица“.
И ту је промену тешко објаснити, али ову најновију је немогуће објаснити мерењем квалитета и упоређивањем њиховог значаја за историју филма. Јер учесници ангажовани на овом задатку напрасно су открили мали одавно заборављени, али с правом, изузев изузетно узаног круга људи, никада примећени француски филм „Жана Дилман“. Опскурни, трочасовни изузетно тешки испит стрпљења за гледаоце на неподношљиво досадни начин говори о усамљеној жени која се брине о свом сину тако што пола дана обавља кућне послове, а у другој половини је проститутка, па њен мизерни живот дословно гледате кроз обављање тривијалних свакодневних радњи као да је реч о документарцу све док она из неразумљивих разлога не почини брутално убиство мушкарца. Али пошто је филм дело ауторке („култна“ белгијска режисерка Шантал Акерман), вредновање је извршено из сасвим другог угла. Њено потпуно неважно остварење проглашено је најбољим филмом свих времена уз образложење да је реч о „узвишеном епском делу експерименталног филма које пружа феминистички поглед на свакодневни живот“. Нема везе што је филм снимљен 1975. године када је свет изгледао сасвим другачије и када су овакви „експерименти“ остајали тамо где им је и место (у забораву!), и када су се вредновали прави филмски искораци и подвизи. Ови данашњи познаваоци онога што је вредно на филму, а шта није, у овом феминизму од пре пола века пронашли су савршене поруке за данашњи свет тестостеронског феминизма у коме би огавне и похотне мушкарце, као јунакиња овог филма, требало убити. Чак би и сасвим површни познаваоци филмске историје могли до сутра да ређају наслове који заслужују да буду изнад овог филма.
Али није само ово дело покојне ауторке на листи вечних. И „Вести од куће“, које је снимила одмах после поменутог „најбољег“, добиле су место на 52. позицији. Да су озбиљно схватили наредбу да се на листи нађе више женских остварења, доказује обогаћење листе у том смислу, па се од три женска остварења која су ушла на њу пре десет година, сада дошло до једанаест. Међу њима је и дело француске ауторке Клер Дени из 1999. године „Добар рад“ о легионарима у Џибутију снажних хомоеротичних набоја у њиховим међусобним односима, па није чудно зашто га је ново вредновање убацило међу десет најбољих свих времена!

„Црна права ствар” и беле жене

И друга текућа, једнако упорно упражњавана линија агенде нове толерантности, „препознавање“ црних аутора и уметника и њихово позиционирање у складу с данашњим новим вредностима, достојно је испоштована. У складу с тим листа је допуњена и напредно измењена. Црња је, најједноставније речено. Мада, „црна ствар“ је опет поклекла пред белом. И то женском. Црни део нових вредности је инфериоран у односу на жене јер је досегао тек 24. место, где се налази филм који је својевремено прославио Спајка Лија, „Учини праву ствар“. Свакако да је мишљење најжустријег холивудског расисте да је његовом делу место на трону, а не оном од неке белкиње из Европе. Ипак, и те како значајан помак је начињен јер се на листи уместо само једног остварења црног аутора од пре десет година сада на њој нашло чак седам. Што значи да на листи најбољих више није четрнаест филмова белих мушких аутора. Ко зна, можда их за десет година више и не буде!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *